ЈОВАН ДУЧИЋ О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ: Како су Срби постали странци у својој кући!

Срби нису знали да са заједничком државом преузимају обавезе које премашају њихове могућности, а заузврат не добијају ништа, сматрао је Јован Дучић. Данашњи југоносталгичари сећају се углавном комунистичке Југославије.

Данашњи југоносталгичари углавном се присећају комунистичке Југославије, и то понајвише на некадашњи Дан Републике, односно 29. и 30. новембра, када је 1943. године у Јајцу заседао АВНОЈ.

Ретки су они који помињу 1. децембар 1918. године, Дан уједињења, када је настала заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца. Југокомунисти и њихови следбеници увек су са презиром гледали на датум када је, у ствари, настала Југославија.

Дан када је практично заживела југословенска идеја данас више никоме није важан.

Чак ни потомцима краља Ујединитеља. Нико не полаже венце и цвеће. Нема чак ни пригодних објава и фотографија на друштвеним мрежама.

Јован Дучић је, под утиском онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској, 1942. године написао један необичан трактат о југословенству.

„Југословенство је идеологија без свог идеолога, идеал поникао из интриге, утопија која је потисла идеју, закон који је брањен безакоњем. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници“, писао је велики српски песник и дипломата.

„Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство.

За Хрвате је био оличење православља, балканизма и ћирилице. А за Србе антитеза српства, преверавање и ренегатство наспрам свих великих традиција светосавља: немањићске идеје о заједници државе и нације и цркве у једном и истоветном моралном појму…“

За Хрвате је југославизам био великосрпска замка, политичка перверзија, балканска урота против Католичке цркве, хрватског државног права, западњачке културе и смисла за ред и законитост.

У југославизму су почињена многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност него национално гледиште и уверење.

Југославизам је постао и један артикал за извесне клике и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико више није ни нападао, нити се за њега нарочито грабио! Од оног дана откад је југославизам постао доктрина разних режима, постао је тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је поникао из интриге, утопија која је потисла и онемогућила идеју, закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918. године, нову државу и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата, али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског одбора, у којем је било неколико српских чланова малог калибра и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе, са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странац у својој сопственој кући. У свом словенском и патријархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницима против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима, у чијој је средини он дотле био и велик и славан.

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а да заузврат ништа не добија од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство.

Српски народ, не само Србија него и цело уједињено српство, уместо да се 1918. године формирао у једну огромну и етнички хомогену групу, у једну велику државу, примио је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара, од Сушака до Улциња, а на копну двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске!

За одбрану толике обале била би потребна прескупа ратна морнарица какву имају велике силе, а какву ми никада нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама и са онаквим буџетом била је, дакле, од првог момента један политички апсурд. Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији и Пиринејима према Шпанији, а с југа морем, где је могла у изванредним лукама да држи флоту у складу са својим, тада најбогатијим буџетом на континенту.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену сами добијају за такву тешку обавезу према великим силама? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истинско стање у вези са овим питањем.

У војничком погледу, на шта је Србија највише полагала, нико није смео мислити да ће, са осећањима која су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, Хрвати икада гинути уз Србе, ма на којем фронту и против којег било непријатеља.

Већ првих дана уједињења Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никада не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима Хрвати нису дали да се говори широм целе њихове земље. Они су чак окретали на смешно српску ратничку историју и славу српске војске, која је била слављена као херојска од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је Србија ишта допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо…“

Никакве економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словенијом и за једну трећину пасивном Хрватском…

Никакав њихов производ, ни природни ни индустријски, није био Србији неопходан, пошто је српска земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу, а индустријске је могла јефтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустријску робу није могла продати ни у Италији ни у Мађарској, пошто су обе биле индустријски развијеније, а могла ју је продати само у српским аграрним крајевима.

Тако треба разумети цветање хрватске индустрије и уздизање Загреба до велеграда, пошто та земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча…

Већ првих дана Загреб је позивао народ да не иде у војску. Због аграрне реформе, коју се Београд дрзнуо да решава, иако то никада нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар, Хрвати су објавили своје протесте уз највеће клевете против Срба. И то онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!

На све европске конференције које су се у то време одржавале, у Паризу, Версају, Тријанону и Рапалу, из Загреба су слати меморандуми у којима се тражила хрватска република.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога био је пад наше валуте и губитак који се мерио милијардама. Хрвати су бојкотовали и правовремену изградњу железница, што је такође нанело огромне штете и довело до још већег пада валуте. Али то није нанело огромне штете само Србима, на које се циљало у њиховим богатим крајевима, него и Хрватима у њиховим сиромашним, неразвијеним и пасивним крајевима…

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији дошло је, дакле, и пролеће 1941. године, када је била потребна највећа духовна заједница међу члановима једне државе, па да заједно пођу на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонаца и Самоједа, него Германа, који су у Загребу свагда имали пријатеље, и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели само зато што су их ови презирали.

Хрватски официри су већ од почетка били спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу и српској војсци ближе него својим тамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, изузимајући Трумбићев Југословенски одбор, да ли би пристали на државу која би доживела онакву издају на великом делу свог фронта, и то у првом искушењу југословенског патриотизма, а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико решио на такву свирепу авантуру каква је била 1. децембра 1918. године, написао је Јован Дучић у Чикагу 1942. године.

Извор: Слободна Херцеговина / Политика