Јездимир Дангић, мајор и часни официр, жртва комунистичких лажи

Историјска наука, уколико почива на методолошкој строгости и архивској ваљаности, не смје подлегати дневном политичком ревизионизму нити идеолошким догмама које деценијама контаминирају колективну свијест. Судбина мајора Јездимира Дангића парадигматичан је примјер како се лик једног врсног српског и југословенског официра систематски прљао, фалсификовао и жртвовао на олтар поратне комунистичке историографије. Анализом његовог дјеловања отвара се неопходан простор за ревалоризацију догађаја из Другог свјетског рата, ослобођен стега идеолошких митских конструкција.

Рођен 1897. године у Братунцу, Дангић је своје професионалне темеље изградио у оквиру војног апарата Краљевине Србије и потом Краљевине Југославије. Као припадник елитне Дворске жандармерије, посједовао је изражену правну свијест и институционални интегритет. Међутим, судбински прелом његовог животног и професионалног пута везан је за 1941. годину и трагични слом територијалног интегритета државе. Суочен са геноцидним актима Независне Државе Хрватске и биолошким затирањем српског живља у источној Босни, Дангић испољава врхунску државотворну одговорност. Стављајући се на чело Српског устанка и преузимајући команду над Командом Источне Босне и Херцеговине Југословенске војске у Отаџбини, он дјелује као легитимни заштитник незаштићеног народа.

Научно утемељена сагледавања његових покушаја да кроз преговоре у Београду фебруара 1942. године стабилизује прилике на терену указују на рационалну стратегију минимизирања људских губитака. Његови напори нису били усмјерени ка колаборацији у савременом пејоративном смислу, већ ка спасавању биолошке супстанце српског народа пред налетом усташких формација и немоћу окупаторског апарата да обузда терор. Реакција усташког руководства и изричито захтијевање прекида преговора потврђују да је Дангић био озбиљна геополитичка препрека пројектованом етничком чишћењу тог простора.

Мартиријум мајора Дангића добија интернационалну димензију након његовог заробљавања у операцији „Трио“ априла 1942. године и одвођења у њемачки логор Стриј. Бијег из заточеништва и директно прикључивање пољској Армији Крајова током Варшавског устанка свједоче о његовом искључивом антифашистичком карактеру и војничком професионализму који је превазилазио југословенске оквире.

Чињеница да га је након слома устанка заробљавала Црвена армија, те га преко Лубјанке испоручила новим југословенским властима, открива дубоку политичку позадину његовог процесуирања. Суђење пред војним судом у Сарајеву 1947. године представља класичан пример политичких монтираних процеса чији је циљ био правно санкционисање и морална ликвидација сваког суштинског противника новог режима.

У свјетлости савремених историјских сазнања, мајор Јездимир Дангић се мора реафирмисати не кроз искривљене призме партизанске историографије, већ као трагични јунак и официр чији су патриотизам, част и војна етика били жртвовани на олтару идеолошког монопола. Ревизија таквих судских процеса није само питање историјске правде, већ и темељни предуслов за успостављање објективног научног дискурса о нашој најближој прошлости.

Спасоје Томић