Да ли се у тишини ствара „Православна црква Црне Горе”

Публициста упозорава на постепено потискивање српског имена из јавног представљања Митрополије црногорско-приморске и оцењује да је јединство Српске православне цркве оно што и даље смета западним центрима моћи.

Публициста Зоран Ћирјаковић упозорио је у ауторском тексту за „Српски компас” да се у Црној Гори Српска православна црква у јавности све чешће представља искључиво као „православна Митрополија црногорско-приморска” или, једноставно, као „Митрополија”, оцењујући да такав отклон од њеног пуног имена и српског идентитета није ни случајан ни безазлен.

„У Црној Гори Српску православну цркву најчешће помињу њени непријатељи. Црква се пак у јавности представља као православна Митрополија црногорско-приморска или, једноставно, Митрополија. Тај бег од сопствене српскости није ни случајан ни безазлен”, пише Ћирјаковић.

Он у тексту отвара питање да ли би, услед тихог и постепеног потискивања српског имена, на месту Српске православне цркве у Црној Гори временом могло да се појави нешто чему би, како наводи, суштински одговарао назив „Православна црква Црне Горе”.

Самоцензура и страх од „непожељног закључка”

Ћирјаковић признаје да је о овом питању желео да пише много раније, али да се самоцензурисао. Самоцензуру описује као „поунутрашњену цензуру”, подсећајући да ће једни човека који сам себе цензурише назвати кукавицом, док ће други онога ко одбија самоцензуру сматрати будалом.

„Неки од нас лако уче животне лекције, неки их никада не науче. Нисам много далеко од њих”, наводи аутор текста објављеног у „Српском компасу”.

Разлог за одлагање писања, објашњава, лежи у културном обрасцу према којем се онај ко први упозори на нешто лоше, што други не виде или сматрају немогућим, често оптужује да то зло призива. У још неповољнијој варијанти, такав човек касније може бити представљен као кривац или као неко ко је свесно радио на остварењу онога на шта је упозоравао.

Ћирјаковић сматра да је једна од одлика овдашњег културног обрасца склоност да претпоставке и нагађања проглашавамо за коначне истине, уз истовремену неспремност да се ослободимо сопствених заблуда.

Због тога, како наглашава, његов текст не сугерише само да би у Црној Гори могло да се догоди нешто лоше већ износи много непријатнију тезу – да је тај процес можда већ почео, и то у тишини.

Црна Гора као огледало српских пораза

Говорећи о ширем историјском и политичком контексту, Ћирјаковић оцењује да је српска историја последњих деценија испуњена тужним и трагичним причама – од личних судбина до нестајања читавих српских заједница са простора на којима су вековима живеле.

„Наде у повратак на неке од изгубљених простора више нема довољно ни да попуни једно ‘догодине’”, пише он.

Црну Гору описује као „српство у малом” и простор на коме се јасно виде трагедије и порази српског народа. Према његовом мишљењу, кључ за разумевање тих несрећа није искључиво у великим спољним противницима – Западу, Албанцима, Титу, Хрватима, Коминтерни или Алији Изетбеговићу – већ пре свега у самим Србима.

„Српство је у немалој мери поразило само себе”, закључује Ћирјаковић.

Одговор на питање зашто се то догодило, додаје, сложен је, али је повезан са питањем зашто се само код Срба појавио феномен који је Душан Кецмановић назвао „инверзним национализмом”, склоним да прерасте у аутошовинизам. Ћирјаковић тврди да не постоји црногорски, бошњачки или хрватски грађанизам који би на исти начин био усмерен против сопственог народа, већ само српски.

Сецесију Црне Горе сматра највећим поразом српства и Србије у последњих осам деценија, које су и иначе биле обележене трагедијама, траумама, скупим илузијама и политичким поразима.

Из западног угла, за који сматра да је увек у одређеној мери антисрпски, Србија без излаза на море постала је „уштројена земља” – суштински безопасна чак и када делује опасно.

Ипак, Ћирјаковић оцењује да је по Србију опасније од самог односа Запада веровање да се тај однос може некажњено игнорисати и да земља може стићи на боље место занемарујући чињеницу да је окружена државама интегрисаним у, како га назива, антисрпски Запад.

„Не постоји антисрпска агенда, а много су их имали у региону, која је била важнија од раздвајања Србије и Црне Горе”, наводи он.

Државно јединство Србије и Црне Горе, две некада српске земље, према његовој оцени, представљало је кост у грлу НАТО-а. Брисел га није посматрао само као претњу својим интересима већ и као непосредан изазов сопственом поретку. Ћирјаковић додаје да не зна да ли је руски председник Владимир Путин у то време у потпуности разумео значај раздвајања, али сматра да, чак и да јесте, није могао много да учини.

Оно што Западу и данас смета, тврди аутор, није толико само постојање Српске православне цркве у Црној Гори колико њено јединство са осталим деловима СПЦ.

„Ово је текст о развоју догађаја који, верујем, Запад доживљава као позитиван. Колико је у свему томе западних дугих прстију, пара или нечег другог, занимљиво је, али за нас мало важно питање”, пише Ћирјаковић.

Да ли им је Мираш био потребан

Осврћући се на период пре проглашења независности Црне Горе, Ћирјаковић наводи да је тада пажљиво пратио тамошње политичке прилике, актере и развој идентитетске кризе. Референдум о независности квалификује као лажиран, а начин на који је раздвајање спроведено описује као криминални чин који је, према његовој оцени, постао свршена ствар захваљујући „једном словачком педофилу и једном расрбљеном политичком генију без моралне осе”.

„Нигде нисам чуо западне дипломате да лажу толико много, цинично и бесрамно као у Црној Гори”, наводи Ћирјаковић.

Он подсећа да је још деведесетих година почео да посматра Србију као својеврсну „колонију” Црне Горе. Истовремено је, како пише, закључио да су разлике између Срба из Србије и Срба из Црне Горе, иако су идентитетски исти народ, често веће и важније од разлика између Срба и националних Црногораца у самој Црној Гори.

Разлика између Срба и Црногораца у Црној Гори, према његовој оцени, своди се на саморазумевање и националну емоцију, док су им вера, језик и културни образац и даље у великој мери исти. Ипак, управо та национална емоција боји њихово разумевање прошлости, однос према садашњости и очекивања од будућности.

Ћирјаковић наводи и пример са приватног факултета у Београду на коме је предавао. Студенти су му, како пише, скренули пажњу да су се поједине колеге из Црне Горе у Београду представљале као Срби, али само „од понедељка до петка током два семестра”.

То га је, додаје, навело на закључак да у Црној Гори није увек могуће поуздано знати ко је Србин, а ко није, као и да поједини људи ни сами не знају да ли ће се наредног дана осећати као етнички Срби или етнички Црногорци.

У том контексту почео је да размишља и о питању шта је тачно црква тих људи у Његошевој земљи, за коју сматра да је постала много више антисрпска него што је остала српска. Кључни проблем, према његовој оцени, није неканонска организација коју је предводио Мираш Дедеић.

„Све сам ближе закључку да је Мираш био непотребан – чак и из угла Милове србофобичне политичке и идентитетске ‘деце’”, пише Ћирјаковић, чије је саморазумевање раније описао синтагмом „случајно православни Хрвати са албанским менталитетом”.

Он упозорава да данас у Црној Гори не говоре само следбеници Мираша Дедеића о СПЦ као о „Цркви Србије”, већ да се таква терминологија проширила много даље. Зато страхује да би временом једино одредница „Црква Црне Горе” могла да буде представљена као смислена.

„Можда она неће имати патријарха, можда се тај не-патријарх неће звати Јоаникије, можда та црква у Црној Гори неће деловати у ‘симфонији’ са државом коју оличава Андрија Мандић – али историја православних цркава, колико и тиха, мада упадљива, десрбизација Митрополије, рекао бих не само њеног имиџа, говори нам да је најглупље од свега гурнути главу у песак”, истиче Ћирјаковић.

Он додаје да су опасност пре њега уочили и људи који много боље познају црквена питања, али о томе не желе јавно да говоре или сматрају да о томе уопште не би требало писати.

„Ако се самоцензуришемо, само одлажемо суочавање са ружном стварношћу. При томе, оно ће постати још болније, а наша склоност да се самоповредимо још већа”, упозорава аутор текста.

Потрага за изгубљеним „срб” и „срп”

Ћирјаковић наводи да је његово непосредно суочавање са начином на који се Митрополија представља у јавности почело случајно, из знатижеље. Пре две године приметио је да на почетној страници сајта Митрополије црногорско-приморске, чији је назив исписан малим словима као „православна митрополија црногорско приморска”, нема речи „Срби” и „српски” ни у једном граматичком облику.

На почетној страници није било ни речи „Србија”. Иако то може деловати логично за сајт институције која делује у Црној Гори, Ћирјаковић сматра да је такво одсуство српских одредница индикативно и забрињавајуће.

Скраћеница СПЦ помињала се само једном, док је грб Српске православне цркве био толико ситан и неупадљив да га је било потребно увећати како би се јасно видело шта представља.

„Имам утисак да у медијима у Црној Гори Српску православну цркву најчешће помињу њени непријатељи”, оцењује Ћирјаковић.

У почетку је, како наводи, помислио да је реч о случајности, али је убрзо закључио да проблем није ни једнодневан ни случајан. Наредних месеци свакодневно је претраживао почетну страницу сајта Митрополије, проверавајући колико се пута појављују речи које садрже основу „срп”, као у речи „српска”, и основу „срб”, као у речи „Срби”. Касније је исту проверу обављао најмање једном недељно.

Према резултатима које је објавио у „Српском компасу”, на почетној страници сајта није проналазио да се речи са основама „срб” или „срп” појављују два или више пута. Резултати су се, како тврди, кретали између односа 1:1, 1:0, 0:1 и 0:0.

Наводи да се до данас ништа суштински није променило. Једина реч са основом „срп” или „срб” коју је 12. августа пронашао на почетној страници налазила се у наслову вести: „Тешко злостављање Ненада Рашковића захтева хитну независну истрагу и прекид полицијске репресије над Србима”.

Као контраст, Ћирјаковић наводи примере других митрополија СПЦ. На врху почетне странице Митрополије дабробосанске крупним словима стоји: „Српска православна црква – Митрополија дабробосанска”, док је на сајту Митрополије загребачко-љубљанске јасно наведено: „Митрополија загребачко-љубљанска: Српска православна црква”.

„Дубока Митрополија” и упозорења која се гурају под тепих

Своје запажање Ћирјаковић је поделио на друштвеним мрежама и са неколико пријатеља који су верници и добри познаваоци прилика у СПЦ.

Један од њих му је, како преноси, написао: „Нисам знао да те интересује проблем ‘дубоке Митрополије’. То је једна важна тема о којој, нажалост, нигде не сме да се пише јер нико неће да објави. Неки у цркви су га свесни, али гурају под тепих.”

Други саговорник му је објаснио да јавни наступ Митрополије „мора” да изгледа тако и да избегавање српских одредница није израз црквеног аутономаштва. Трећи му је само саветовао да о томе не пише.

Ћирјаковић наводи да не зна ко је од прве двојице у праву, али не искључује могућност да су обојица – да унутар Митрополије постоје и они који би желели да је претворе у мање или више аутономну „Цркву Црне Горе” и они који верују да из тактичких разлога треба избегавати речи које упућују на Србе и српство.

„Ко ће ту коме постати корисни идиот јесте питање у вези са којим, бојим се – учи нас тако новија историја, обележена истањивањем и заобилажењем српства – нема много неизвесности”, пише он.

Подсећа да је током претходних деценија било премало поносно српских прича са срећним крајем и изражава наду да „компримовање српства”, које је поново почело 1991. године и чији се крај не назире, неће бити праћено сажимањем Српске православне цркве.

Ипак, признаје да није оптимиста.

Оно што престане да буде српско, постаје црногорско

Ћирјаковић подсећа на мисао историчара Милорада Екмечића да ће „оно што престане да буде српско постати србијанско”, али додаје да у данашњој Црној Гори важи другачије правило:

„Оно што престане да буде српско, постаће црногорско.”

Он није уверен да ће чињеница да на потискивању српског имена раде и људи који себе доживљавају као „најбоље Србе” моћи да произведе изузетак од тог правила. У позадини њиховог „надсрпског прегнућа”, како пише, препознаје логику која је својевремено кумовала југословенству – најскупљој српској илузији да већи број људи у истој држави или цркви нужно значи да је то боље за српску државу и српску цркву.

Схватање да се десрбизацијом имена СПЦ у Црној Гори може радити на заустављању десрбизације саме Црне Горе види као покушај људи који не знају шта треба да раде, али верују да нешто морају да предузму.

Ћирјаковић се у том контексту позива на историчара и архивисту Предрага Вукића, који је говорио да у Црној Гори постоје „два пола која се више спојити неће”.

Вукић је, како подсећа, упозоравао да Срби „немају асимилативну моћ” да од некога ко је деценију или две деловао против српског народа поново створе његовог пријатеља, као и да се један број некадашњих сународника „апсолутно никада неће вратити српском осећању”.

Посебно значајном сматра Вукићеву оцену „да су национални Срби у Црној Гори и национални Црногорци два потпуно одвојена народна ентитета, или два потпуно одвојена народа, чији су витални интереси дијаметрално супротни, са различитим гледањем на нашу прошлост, на нашу садашњост и на нашу будућност”.

По српство у Црној Гори, сматра Ћирјаковић, најопаснија је „криптојугословенска илузија”, сакривена иза флоскуле „нећу ја да ме нико одваја од мојега брата”, да је могуће поново спојити оно што је једном разбијено.

Због тога верује да је свако, нарочито прикривено, претварање канонске Српске православне цркве у „Православну цркву Црне Горе” опасније од постојања неканонске Црногорске православне цркве.

„Чак и сама примисао има воњ украјинског исхода”, упозорава он.

Иза супротног веровања, према његовој оцени, стоји оживљена идентитетско-политичка фантазија о „троједном народу”, замагљена позивањем на јерес етнофилетизма и ослоњена на, како сматра, недостижну великоцрквену аспирацију митрополита Амфилохија. Сада би, наводи, уместо „троједног” постојао привидно „двоједан народ”, ограничен границама Црне Горе.

„Бојим се да су нове, превеликоцрквене фантазије по српство погубне колико и старе, превеликодржавне. Не ваља када сањарите о превеликој држави или препуној цркви, мада пакао почиње тек онда када тај сан кренете да претварате у јаву”, пише Ћирјаковић.

Према његовом мишљењу, у Црној Гори није пресудно колико Црква има верника, већ ко су ти верници. Та чињеница је, како сматра, остала у сенци ауре митрополита Амфилохија, који јој није придавао довољан значај.

Ћирјаковић каже да тешко може да разуме ментални пут којим се долази до закључка да ће брисање и скривање српског имена Цркве помоћи Србима у Црној Гори да сачувају национални идентитет.

Реч је, подсећа, о људима који су систематски расрбљавани, чији је културни идентитет подриван и чије је национално саморазумевање деценијама растакавано. Зато се пита како би гурање српства испод вела „православне Митрополије црногорско-приморске” могло да им помогне да остану поносни Срби.

„Добро је да не постоји и ‘православна Митрополија хрватско алпе-адријска’”, иронично примећује Ћирјаковић.

Симфонија са два диригента

Други важан извор опасности по јединство православних цркава, према Ћирјаковићу, произлази из православне политичке теологије и концепта „симфоније” – доктрине о односу Цркве и државе коју је у шестом веку дефинисао цар Јустинијан Први.

То је, како наводи, један од разлога због којих одвајање Цркве од државе у православном свету иде веома тешко, уколико уопште и иде.

„Диригент” државно-црквене симфоније је, по правилу, вођа државе и народа. Пошто су православна друштва источна и најчешће ослоњена на снажног појединачног лидера, Ћирјаковић сматра да је мање важно коју формалну функцију тај лидер обавља и шта пише у уставу.

Проблем настаје када се једна држава подели и када се појаве два или више политичких „диригената”.

За разлику од Босне и Херцеговине, која се током рата поделила на три национално-политичка простора, Црна Гора је после раздвајања од Србије остала јединствена држава, али је постала супротстављена Србији и идеји српског јединства.

Ћирјаковић сматра да је тежак положај Срба у БиХ учинио мање важном чињеницу да су се појавила два српска „диригента” – један у Београду, други у Бањалуци. То објашњава сталним егзистенцијалним притиском коме је изложена Република Српска.

Према његовом виђењу, тешко је рећи да ли већу претњу Републици Српској представља Запад, који посредством Канцеларије високог представника надзире оно што Ћирјаковић назива „мировном окупацијом” Босне, или бошњачка политичка елита, за коју тврди да решење националног питања види у протеривању и уништавању Срба.

Ћирјаковић оцењује и да је Хашки трибунал, квалификујући злочин у Сребреници као геноцид, онемогућио постизање трајног компромиса и цементирао стање у БиХ које није самоодрживо.

У таквим околностима, два српска руководства – београдско и бањалучко – делују складно чак и када њихови односи нису најбољи. Због тога је хармонија остала основна одлика односа између јединствене СПЦ и српске државности, која је институционално удвојена, али у важним питањима углавном делује као целина.

У независној Црној Гори, међутим, ситуација је битно другачија. Београд и Подгорица постали су два различита политичка центра, са два „диригента”, а суштина се, према Ћирјаковићевој оцени, није променила ни после пада режима Мила Ђукановића.

Сваки од тих центара другачије усмерава односе између засебних држава и Цркве која је званично и канонски остала јединствена, иако се то, како примећује, не може лако закључити на основу интернет-презентације Митрополије.

Ћирјаковић се позива и на професора Драгана Симеуновића, који пише да је „важан принцип ортодоксије као међаша светосавља хармонија између Цркве и државе, тачније њихова симфонија”, као и да је израз „симфонија” прецизнији од других појмова којима се описује тај однос.

Ипак, примећује Ћирјаковић, ни та теорија не даје одговор на питање шта се дешава када од једне православне државе настану две, са два православна владара, а једним црквеним „оркестром”.

Такав проблем, сматра, не може се појавити у Хрватској, где је државни „владар” католик и, према његовој оцени, суштински антисрпски оријентисан. У Републици Српској могао би да се појави само уколико би она постала независна држава са местом у Уједињеним нацијама или ако би власт у Бањалуци преузео Србин који делује против српских интереса.

Од цезаропапизма до „цезаромитрополитизма”

Када западни аутори говоре о православној политичкој теологији, често користе израз „цезаропапизам”, који православни теолози одбацују као карикатуралан и непримерен. Ћирјаковић, међутим, сматра да тај појам, упркос недостацима, може да дочара наличје симфоније – оно у шта се шестовековни идеал неретко претвара у модерним државама.

Реч је о доминацији државних вођа и њиховом сталном и активном мешању у црквена питања.

„Знам да неће звучати ни лепо ни православно, али мислим да ће бити јасније ако кажем: два ‘цезара’ је тешко спојити са једним ‘папом’. Једно од ‘решења’ је да недостајући ‘папа’, који је потребан да би била одржана два сагласја, буде назван ‘митрополитом’”, наводи Ћирјаковић.

Ако се западна представа о цезаропапизму прилагоди православном контексту, над јединством СПЦ данас се, према његовој оцени, надвијају две претње. Већа је могућност да настану два „цезаропатријархализма”, док би друга била да остане један београдски „цезаропатријархализам”, а да се поред њега развије цетињски „цезаромитрополитизам”.

Обе опасности још је могуће избећи, наглашава Ћирјаковић, али признаје да је његова стрепња већ дуже време дубља од наде. Посебно га забрињава сазнање да постоје људи који би о том питању могли да напишу много бољи, потпунији и аргументованији текст, али су се самоцензурисали.

У тексту намерно не улази детаљније у разлике између аутономије и аутокефалности као живих црквених пракси, у украјинско искуство и појаву назива „Православна црква Украјине”, нити у улогу митрополита Амфилохија у обликовању „дубоке Митрополије” и учвршћивању илузије о „двоименом народу” повезаном црквеним мостом. Ипак, све те појаве наводи као додатне разлоге за забринутост.

Мандић и „јединство верујућег народа”

Ћирјаковић посебну пажњу посвећује речима председника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића, кога описује као искусног и још увек српског политичара у чланици НАТО-а „у којој су сви успешни политичари помало Мило Ђукановић”.

Мандић је, говорећи о митрополиту Јоаникију и његовом претходнику Амфилохију, рекао:

„Његова смиреност сведочи снагу човека који зна да се браћа могу измирити само молитвом, трпљењем и истином. Сећамо се данас и блаженопочившег митрополита Амфилохија. У тешким временима, када је изгледало да се могу прекинути нити које нас везују са нашим духовним коренима, он је тражио путеве који су на крају довели до одбране светиња и заиста епохалног јединства верујућег народа.”

Ћирјаковић сматра да су у тој поруци кључни изрази „могу измирити” и „јединство верујућег народа”. Први описује као „наташакандићевску” флоскулу, иако поздравља то што је Мандић у поруку уврстио и реч „истина”.

„Не знам само да ли је Мандић свестан да истина не иде у прилог његовој аргументацији”, пише он.

Мандић је поручио и да нико нема право да „овдашњим Србима” прописује какав пут морају да изаберу. Ћирјаковић, међутим, оцењује да је Мандић, понет новостеченом политичком моћи, превидео да је НАТО Србима у Црној Гори већ прописао који пут не могу да изаберу и унутар којих граница могу да доносе одлуке.

Има ли молитве без Српске православне цркве

Исту политичку и идентитетску путању, према Ћирјаковићевој оцени, раније је назначио и свештеник Гојко Перовић, кога аутор назива „црногорским кетманом” и „веома ретком биљком”.

Перовић је поручио: „Нема нама молитве без наше браће Цетињана, нити има њима Црне Горе без нас.”

У тој реченици, сматра Ћирјаковић, садржана је суштина онога што се назива „дубоком Митрополијом”. Њен значај није само у ономе што је речено већ, још више, у ономе што није поменуто.

„Такви смо ми Срби, и Црногорци. Када чујемо оно што волимо, што звучи јако лепо и богоугодно, понесе нас лепота, па не умемо да се запитамо шта нисмо чули и зашто”, пише Ћирјаковић.

Иза Перовићеве помирљиве, православно-грађанистичке поруке, према његовој оцени, остаје питање које није реторичко и које одређује будућност српског народа и СПЦ у Црној Гори:

„Има ли молитве и Црне Горе без Српске православне цркве?”

Ћирјаковић закључује да су и Мило Ђукановић и НАТО већ дали потврдан одговор на то питање.

„Не знам шта би рекао отац Гојко”, завршава Ћирјаковић ауторски текст објављен у „Српском компасу”.

Политика