Херцегновско „Вече са Лорданом Зафрановићем“: Људи ће на основу наших филмова судити какви смо ми то били

Херцегновско „Вече са Лорданом Зафрановићем“, сусрет и разговор са једним од најзначајнијих редитеља југословенске и европске кинематографије, који и даље вјерује да филм мора да памти, упозорава и оставља траг, организовано је у врту Куће нобеловца Ива Андрића. Домаћин Херцег-фест је учинио све да ово вече са великим умјетником буде незаборавно, не само по рекордној посјети него и по ономе што је та публика понијела у души. Иницијатор овог културног догађаја и успјешан саговорник Лордану Зафрановићу био је новинар и публициста Перица Ђаковић.

Бројна, пажљива и на крају одушевљена публика пратила је готово двочасовну исповједну причу о филму, умјетности, о злу, памћењу, људскости и одговорности једног умјетника који је два пута прогнан из земље у којој је рођен. Први пут је то било одмах по рођењу када су послије пада Италије стигли на његову Шолту Њемци.

Цијело вече било је набијено емоцијом, посебно када је домаћин из публике позвао глумицу Тању Бошковић којој је улога у Лордановом филму отворила врата кинематографије. У непосредном и топлом разговору Тања је признала да јој је тада једна од највећих препрека био стид којег се кроз рад са редитељем ослободила али и спознала да човјеку треба вјеровати и не задржавати се само на ономе што је први контакт и утисак о њему.

„Богу хвала, стекла сам пријатеља“ – казала је Тања Бошковић у једној реченици однос двоје великих умјетника. Зафрановић је признао да је у младој Тањи одмах препознао нешто посебно. Премда је она говорила о стиду, он је доживљавао као „апсолутно слободну“ и сигурну, глумицу која је касније правила „бриљантне улоге“.

Публика је видјела инсерте из тог култног Лордановог остварења „Окупација у 26 слика“, као и детаљ зашто му је измакло највеће признање филмско признање Оскар, само због непристајања да се избаци сцена из аутобуса. Ту су били и инсерти из документарног филма посвећеног Јасеновцу и фотографије са снимања тек завршеног филма „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“, па је и то било својеврсно путовање кроз Зафрановићев филмски и животни свијет.

Говорећи о „Окупацији у 26 слика“, филму у којем је приказао како зло настаје и шири се у Дубровнику, једном госпарском, медитеранском граду, Зафрановић се присјетио и проблема који су пратили овај филм након настанка. Сличан пут сада преваљује и његов „Златни рез 42“. Занимљиво је било Зафрановићево казивање о ономе што је научио о бродоградњи и како је то примјенио на своје филмове. На предмету „теорија брода“ схватио је да брод држи конструкција скривена испод свега што видимо споља. Тај принцип примјенио је и градећи филм, испод глумаца, слике, сценографије, дијалога и музике, мора постојати чврста драматуршка конструкција која све држи на окупу. Зато своје филмове промишља и кроз геометријске облике – круг, квадрат, куглу, купу, елипсу.

Књижевност и сликарство сматра важним „штакама“ филма а музика је посебно значајна. Филм је, казао је, сличан симфонији – има увертиру, сукобе, развој, драму, врхунац и велико финале.

Говорећи о форми, Зафрановић је стигао и до Леонардовог човјека и идеалних пропорција људског тијела – односа круга и квадрата. Али тај човјек у његовом филмском свијету постаје угрожен.

Та противрјечност Зафрановића посебно потреса у европској цивилизацији и кроз питање како су се најмонструознији злочини могли догодити у средини која је дала Бетовена, Моцарта, Гетеа, велику филозофију, књижевност и сликарство. Зато филм мора да буде и упозорење, премда је млада умјетност.

– Оно што данас снимамо за неколико стотина година биће нека врста „археолошког налаза“ на основу којег ће будуће генерације судити какви смо били – рекао је Лордан, испраћен дугим аплаузом којим је публика све рекла шта мисли о човјеку мајстору целулоидне траке и истрајном борцу за истину.

Изнан из земље у којој је рођен, Лордан је запазио да га Херцег Нови „са медитеранским шармом“ подсјећа на његов Сплит и изразио жељу да се баш у овом граду „топлих људи“ једног дана скраси.

ИН4С