ПРОТИВ КОГА СЕ БОРИО РАТКО МЛАДИЋ, СТРАХ И ТРЕПЕТ МУСЛИМАНСКИХ ТЕРОРИСТА? Орић мирно гледао како монструм коље дечака Слободана

Бивши командант Војске Републике Српске, генерал Ратко Младић, преминуо је данас, а подсећамо да је до ослобођења Сребренице, коју су за време рата контролисали муслимански терористи предвођени Насером Орићем, над Србима у селима око града спровођен масакр.

Наставак текста је веома узнемирујући и говори о бруталном убиству које су починили припадници Орићевих јединица, а за које је осуђена Елфета Весели.

Слободан Стојановић (Теслић, 18. октобар 1980 — Доња Каменица код Зворника, 1992) био је српски дечак којег је у јулу или августу 1992. године у околини Зворника свирепо убила Елфета Весели, припадница Орићеве такозване Армије БиХ.

Напета ситуација око села Доња Каменица ескалирала је 29. маја 1992. године. Породица Илије Стојановића нашла се на страни коју су контролисали муслимани. Наредног дана, 30. маја 1992, у породичну кућу дошао је Мухамед Чикарић из Каменице, заселак Алићи, који је Илији Стојановићу забранио да бежи.

Истог дана започели су преговори између српске и муслиманске стране на барикадама у месту Крушке. Мухамед Чикарић послао је Илију Стојановића да пренесе поруку српској страни, пита их да ли су за преговоре и напомене да им недостаје пет бораца. Илија је пренео поруку, а затим се вратио кући.

Са својом породицом био је у кућном притвору све до 4. јуна 1992. године, када су на месту Крушке Стојановићи и три погинула српска борца размењени за шест живих припадника такозване Армије БиХ. Стојановићима је у селу остала сва покретна и непокретна имовина. Породица се сместила код свог кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике.

Слободан је туговао за својим псом који је остао код куће. Често је тражио да се врати у село, одвеже пса и доведе га кући. Родитељи су га одвраћали од те идеје, али се дванаестогодишњи Слободан тешко мирио са тим.

Не одустајући од своје намере, Слободан је 27. јула 1992. године отишао од куће, прошао кроз барикаде и упутио се према родном дому како би довео свог пса. Његовог оца Илију, који је у то време био у Зворнику, о Слободановом нестанку обавестила је локална команда српске војске.

Слободанов отац је већ наредног дана „гласом са брда на брдо“ преговарао са муслиманском страном и тражио информације о свом сину. Са друге стране стизала су уверавања да је Слободан жив и да се налази на сигурном у Тузли, те да његови не треба да брину.

И током наредних дана Илија је тражио информације о свом сину и добијао исти одговор. Током даље потраге од више муслимана добио је информацију да му је дете убијено и да је за тај злочин одговорна Елфета Весели, звана „Косовка“.

Постоје индиције да је Слободан након заробљавања био жив још неколико дана и да су га војници водили са собом. Да је дечак био у заробљеништву и да је злостављан потврдио је и Омер Ђулбеговић, саборац Елфете Весели, који је навео да су Слободана најпре држали затвореног у подруму.

Према његовом сведочењу, дечака су двојица војника такозване Армије РБиХ након 20 до 25 дана одвела да им покаже где је, наводно, Слободанов комшија закопао пушку М-48. Након што је Слободан покушао да побегне, војници су га ухватили и претукли.

На суђењу Весели, Демировић се присетио да је једном приликом видео Слободана у углу, без одеће, док су сви викали на њега јер је покушао да побегне приликом купања. Додао је да је покушао да помогне и успео да смири ситуацију.

„Наредног јутра кренуо сам на терен и свратио да видим Слободана. Видим, седи с ручицама… Гледа и тресе се. Гледа ме крупним очицама“, испричао је Демировић, наводећи да је дечака покушао да умири речима да ће вероватно бити размењен.

Након што се вратио са терена, сазнао је да је Слободан убијен.

Војска Републике Српске ослободила је Доњу Каменицу 16. фебруара 1993. године, након чега је почела потрага за несталим лицима. Слободаново тело пронађено је 13. јуна 1993. у масовној гробници на брду Ждријебци код Јошанице.

Масовну гробницу пронашли су и откопали припадници Војне полиције из Милића, а идентификација је обављена у Ватрогасном дому у Зворнику. Тело су идентификовале његова мајка Десанка и тада петнаестогодишња сестра Слађана, која је позвана са наставе да идентификује братове посмртне остатке.

Обдуцент др Зоран Станковић, патолог, констатовао је у свом извештају да је дечак био умотан у плави раднички мантил. Утврдио је бројне смртоносне повреде на лобањи и телу, нанете током живота и након смрти.

Дечаку је за живота било одсечено десно уво, а оштрим предметом нанете су му и посекотине у пределу стомака. Све је указивало на то да је био подвргнут тешкој тортури и да је преминуо у великим мукама. У слепоочницу му је из непосредне близине испаљен метак.

Слободанова сестра касније је сведочила о овом догађају:

„Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тела и на њој се налазила рупа. Тело је било у фази распадања, али видно расечено и унакажено.“

Суд БиХ осудио је припадницу некадашње такозване Армије РБиХ Елфету Весели на десет година затвора 8. маја 2019. године због убиства малолетног дечака. Другостепеном пресудом, изреченом у децембру 2019. године, Апелационо веће Суда БиХ пооштрило је казну на 13 година затвора.

Заштићени сведок Тужилаштва БиХ „С-1“ довео је Насера Орића у директну везу са овим свирепим злочином.

Очевидац је потврдио да је Елфета Весели ножем пресекла врат дечаку, али да није видео када је испалила један или два хица из пиштоља који му је прислонила уз главу.

„На месту злочина, осим Орића, били су и Сакиб Халиловић Кибе и Зулфо Турсуновић. Тог дана сам током сукоба са српском војском рањен, после чега су ме однели у амбуланту у Каменици, где је било зборно место свих јединица. У једном тренутку чуо сам дечји глас: ‘Бежите, бежите, ево балија, побиће нас све.’

Дечак је био удаљен између 10 и 15 метара од Орића и Кибета. Пришла му је Елфета Весели и ухватила га за главу. Неко је рекао да ће она направити ‘белај’, на шта је Орић одговорио да ‘она нема ј… за то’. Са удаљености од око осам метара видео сам како Елфета држи дете за главу, узима нож и говори: ‘Ако сам ја балинкура, он је четник’, након чега му повлачи нож испод браде.

Испод врата је текла крв, а ја сам окренуо главу и чуо кркљање, као да је хтео нешто да каже. Она га је одгурнула. Када је пао, давао је знаке живота. Неко је тада рекао да је ‘тек тада готов’“, испричао је „С-1“.

Сведок је видео да је Елфета, када су је напали због онога што је учинила, узела „дугу деветку“ и прислонила је дечаку уз главу, али да није видео када је пуцала. Како је навео, скинула је и бацила крваву кошуљу, а затим отишла да опере руке.

„Нико се није надао да ће то урадити. Нико је због тога није казнио, ни Орић, ни Кибе.“

Сведок је изјавио да је дечак имао између 10 и 15 година. Појавио се на бициклу из правца Глођанског брда. Био је мршав и имао смеђу косу. Носио је панталоне поцепане на коленима и белу мајицу.

Слободаново страдање оставило је тешке последице на породицу, која се никада није опоравила. Мајка Десанка преминула је 2006, а отац Илија 2013. године. Сахрањени су поред гроба свог сина.

О смрти своје супруге Илија је рекао:

„Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни сва пажња лекара нису јој могли помоћи.“

Додао је:

„Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвислом мајком.“

Ратко Младић рођен је 1943. године у селу Божановићи код Калиновика, у Босни и Херцеговини.

Војну академију завршио је у Београду, а службовао је у Македонији и Приштини. Команду у Книну преузео је 1991, а годину дана касније у Сарајеву. Био је командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године.

Насер Орић ослобођен је пред Хашким трибуналом.

Новости