Спасоје Томић: Народу свом српском увијек ћеш бити драг, бранио си само наш кућни праг

Када се над српским народним бићем надвију цrни облаци историјских неправди, када се историја поново исписује бајонетима и ултиматумима, тада се увијек испостави да Срби немају већег пријатеља од сопствене слоге и своје војске.

Деведесете године прошлог вијека нису биле само период распада једне државе, био је то тренутак када је голи опстанак српског народа на вјековним огњиштима био доведен у директно питање. У том судбоносном часу, када су се пред Србима у Босни и Херцеговини поново отварале јаме прошлости и припремали нови погроми, на чело српског народа стао је човјека чије име данас изазива буру емоција, генерал Ратко Младић.

За нас који памтимо или који у срцу носимо тежину крајишке и босанске муке, генерал Младић није био само војни стратег. Он је био оличење оног прастарог српског пркоса који не пристаје на ропство и нестанак. Док су моћници овога свијета из удобних фотеља кројали судбине малих народа, генерал је био у рову са својим војницима, међу народом који је бранио оно најсветије што један човјек има,свој кућни праг, праг својих предака, колијевке своје дјеце и право да се зове свој на своме.

У његовим ријечима, у његовој непоколебљивости и у тој војничкој чврстини, српски сељак и борац препознали су заштитника. Знао је он добро шта значи изгубити земљу, шта значи када ти душман крене на кућу. Зато није ни чудно што су га војници вољели, што му је народ вјеровао и што је постао симбол отпора који је спасио стотине хиљада српских живота од новог страдања.

Свјетски моћници и хашки инквизитори покушали су својим пресудама да му избришу име, да жигошу читав један народ и да борбу за опстанак прогласе злочином. Али, право и правда коју пишу они који су бомбардовали српске градове и цркве немају никакве везе са истином коју српски народ носи у својој души. Историја се не пише у хашким казаматима, већ у срцима оних чије су породице опстале зато што је неко имао храбрости да стане на црту кад је било најтеже.

Генерале, они који су ти судили нису разумијели шта значи бранити своје. Нису разумјели зашто је српски војник спреман да поднесе сваку жртву само да му дјеца не буду робље. А народ свој српски, онај исти који те је гледао као спасиоца у најмрачнијим данима, зна добро шта си учинио.

Зато ћеш му увијек бити драг, јер када су сви ћутали и када су сви окретали леђа, ти си стао у строј испред свих и бранио наш кућни праг. А то се у српском народу никада не заборавља.

Бог нека ти подари царство небеско!

Амин

Спасоје Томић/Васељенска