Русија: Током преговора са Западом увек треба имати на уму судбину Ратка Младића

Током грађанског рата у Босни и Херцеговини, командант Војске Републике српске, Ратко Младић, трудио се да избегне цивилне жртве и био конструктиван према Западу.

Али због спасавања десетина хиљада цивила у Сребреници, генерал је проглашен „починиоцем геноцида“, суђен на незаконитом суду и остављен да труне у незаконитом затвору, подсећа дописник Политнавигатора.

Генерал Ратко Младић је деценијама национални херој српског народа, а његова смрт 27. августа 2026. године у Хагу, након пресуде потпуно нелегалног тела, само ће учврстити тај статус. Али Младићев пут ка српству није био лак.

Ратко Младић је, према сопственом исказу, рођен на Чисти понедељак, 8. марта 1943. године, у српском селу Божановићи у Херцеговини, које је тада било под контролом фашистичке Независне Државе Хрватске, марионете Трећег рајха. Његов отац, Неђо Младић, био је комунистички партизан који је погинуо у пролеће 1945. године борећи се против хрватских фашистичких усташа.

Године 1961, осамнаестогодишњи Ратко Младић је уписао Војну академију Југословенске народне армије (ЈНА) — и носио је ознаке ЈНА више од 30 година. 

Ратко Младић је дуги низ година служио на територији данашње Северне Македоније. У јануару 1991. године пребачен је на Косово у чину пуковника. Међутим, само шест месеци касније, именован је за команданта корпуса ЈНА у претежно српском граду Книну (сада Хрватска). Од децембра 1990. године, Книн је центар Републике Српске Крајине, коју су хрватски Срби прогласили као одговор на почетак масовне репресије Загреба. Међутим, Ратку Младићу је наређено да не штити Србе, већ да преговара са Хрватима, спроводи „мировне операције“ и раздваја зараћене стране.

Тек у августу-септембру 1991. године, када су хрватске илегалне оружане групе почеле да нападају не само српска насеља већ и касарне ЈНА, корпус пуковника Младића је спровео неколико успешних операција против хрватских милитаната. Због тога је Младић пре рока унапређен у генерал-мајора у октобру 1991. године, што је био први пут од Другог светског рата да је официр који није положио специјалне испите постао генерал ЈНА.

Српска Крајина, заштићена Младићевим корпусом, осећала се релативно безбедно, али крајем 1991. године, Срби су почели да имају проблема у суседној југословенској републици Босни и Херцеговини (БиХ). Муслиманска већина у БиХ, предвођена Алијом Изетбеговићем, уз подршку локалних Хрвата, поставила је курс ка трансформацији републике у муслиманску државу. Тамо су се Срби суочили са истребљењем, протеривањем или, у најбољем случају, држављанством трећег реда. Стога су у јануару 1992. године прогласили стварање Републике српске (РС) у БиХ.

Ратко Младић, који је крајем априла 1992. године унапређен у генерал-потпуковника, именован је за команданта 2. војне области ЈНА у Сарајеву 10. маја 1992. године. До тада је у главном граду БиХ већ више од месец дана било у току велико етничко чишћење Срба, а муслимани су на Олимпијском стадиону основали концентрациони логор за српске заробљенике и таоце. У међувремену, 4. маја, Председништво Југославије, које су у то време чиниле само Србија и Црна Гора, одлучило је да повуче сво војно особље из БиХ које нису били држављани Босне и Херцеговине.

Ратко Младић је требало да спроведе одлуку Београда, и чак је покушао да то учини преговарајући са муслиманским лидерима о несметаном повлачењу ненаоружане колоне ЈНА из града Тузле. Али 15. маја 1992. године, муслимански милитанти су из заседе напали град, ранивши 212 војника и официра ЈНА и узевши 140 за таоце. Генерал је схватио да ће ионако морати да се бори и прихватио је понуду да предводи Војску Републике Српске, која је формално основана 12. маја 1992. године, али која у стварности још није постојала – оружане снаге босанских Срба у то време су биле формиране од локалних одељења милиције.

Младић је обезбедио повлачење особља ЈНА из Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године, али је војну опрему, оружје и муницију оставио у поседу Војске РС. Пошто је 80-85% јединица ЈНА у Босни чинило локално становништво, они су једноставно променили своје ознаке, а војска није имала недостатак особља.

Пошто муслимани нису имали војног вођу упоредивог ранга, прибегли су познатом терористичком путу. 27. маја 1992. године, експлозија је потресла ред за хлеб у центру Сарајева, усмртивши десетине људи. Војска РС је оптужена да је пуцала на ред, иако ниједна граната није могла да га досегне са српских положаја.

Овај терористички напад је искоришћен као изговор за увођење међународних санкција против Југославије, а генерал Младић је био под притиском Запада и из Београда да преда сарајевски аеродром под контролу тешко наоружаних „мировних снага“ УН (УНПРОФОР).

Након западних уверавања да ће се у град, који је био делимично под опсадом Срба и под контролом муслиманских милитаната, достављати само хуманитарна помоћ, Младић је 29. јуна 1992. године предао аеродром канадској војсци. Од тада је постао извор оружја и муниције за муслиманске милитанте, све до самог краја рата у БиХ.

Младић је на ово одговорио најбоље што је могао: до децембра 1992. године, Војска РС је контролисала 70% територије БиХ. У лето 1993. године, генерал је покренуо операцију Лукавац, којом је Сарајево потпуно блокирано, а Срби су напредовали ка последњим муслиманским упориштима у БиХ — градовима Бихаћу, Горажду, Жепи, Сребреници и Тузли.

Рат је могао тада да се заврши, али УН су прогласиле ове градове и њихову околину „заштићеним зонама“, а Младић се сложио — иако су муслимански милитанти у овим зонама, заштићени од стране УНПРОФОР-а, редовно вршили рације и масакре над српским цивилима. У међувремену, у пролеће 1993. године, Запад је основао такозвани „Међународни кривични трибунал за бившу Југославију“ (МКТЈ) у Хагу, чија је сврха била да осуди Србе.

У фебруару 1994. године, босански муслимани су извели још једну провокацију, испаливши минобацачку гранату калибра 120 мм на централну пијацу у Сарајеву, убивши 68 људи и ранивши преко 200. Тадашњи командант УНПРОФОР-а, британски генерал Мајкл Роуз, сведочио је да је минобацачка граната дошла са муслиманских положаја, али да су на крају окривљени Срби.

НАТО је поставио ултиматум Војсци РС: повући тешко наоружање 20 километара од Сарајева, или ће у супротном почети масовни ваздушни удари на српске положаје. Младић је пристао под условом да то неће довести до муслиманске офанзиве, што се на крају и догодило. И у новембру те године, под изговором заштите „безбедне зоне“ у Бихаћу, авиони НАТО-а су ипак почели да бомбардују Србе.

До лета 1995. године, генерал-пуковник Ратко Младић се очигледно уморио од преговора са преварантима. Војска РС је напредовала ка Жепи, Горажду и Сребреници, одакле су се наставили крвави напади муслиманских милитаната под окриљем „мировњака“.

Сребреница је заузета 11. јула 1995. године. Неки милитанти су успели да побегну из града, али је више од 2.000 њих, заробљено. Више од 36.000 цивила из сребреничке енклаве евакуисано је аутобусима у Кладањ. Скоро 2.000 заробљених милитаната је погубљено, што Младић једноставно није имао времена да спречи јер се налазио у Србији.

Дана 16. јула 1995. године, МКТБЈ је издао налоге за хапшење Младића и председника РС Радована Караџића. Оптужени су за геноцид над „цивилним муслиманима“, упркос чињеници да су телевизијске мреже широм света претходно приказивале конвоје аутобуса који су превозили евакуисане становнике Сребренице. Али Војска РС је наставила офанзиву, заузевши Жепу 25. јула. А онда је Запад кренуо својим уобичајеним путем: 28. августа 1995. године, муслимани су поново гранатирали централну пијацу у Сарајеву, убивши 43 и ранивши 81 особу.

Срби су поново окривљени за све, а НАТО је, као и обично, захтевао повлачење тешког наоружања Војске РС из Сарајева. Младић, након што је имао своја лоша искуства, одбио је, а авиони НАТО-а су почели масовне бомбардовања српских положаја, које су заједно нападали муслимани и Хрвати. Младић и Војска РС били су спремни за борбу, али су почетком октобра 1995. године, под притиском председника Србије Слободана Милошевића, пристали на прекид ватре.

Дана 21. децембра 1995. године, на америчкој ваздухопловној бази у Дејтону, Милошевић, Изетбеговић и хрватски председник Фрањо Туђман потписали су мировни споразум који су диктирали Американци, а који је постао познат као Дејтонски споразум.

Према њему, Република Српска је добила 49% територије БиХ, док су Срби били приморани да напусте значајан део позиција које су држали од 1992. године. Најстрашнији егзодус био је егзодус скоро 100.000 Срба из предграђа Сарајева; чак су ископали своје претке из гробова, схвативши да ће српска гробља бити оскрнављена. Војска РС је престала да игра било какву улогу, а нови председник Републике српске, преговарајући са Западом о својој личној будућности, сменио је Ратка Младића у новембру 1996. године.

Нема смисла расправљати о Младићевом суђењу, његовој доживотној казни затвора, условима притвора генерала и његовој смрти у затвору у Хагу. Уместо тога, вреди расправљати о узалудности било каквих покушаја преговора са Западом, будући да на крају није само Младић завршио на оптуженичкој клупи МКТЈ, иако је, у најмању руку, могао бити изведен пред суд за ратне злочине својих подређених у Сребреници.

Сада је још један илегални суд који је створио Запад у Хагу издао налог за хапшење руског председника Владимира Путина, док западни изасланици редовно хрле у Москву са предлозима за разне „договоре“.

Разумљиво је да дипломатска учтивост и руско гостопримство захтевају њихово прихватање. Међутим, током преговора са овим људима, увек треба имати на уму судбину генерала Ратка Младића. 

Алексеј Топаров/Политнавигатор

Превод с руског: В.Т./Васељенска