ДРУГИ ЧИН ДЕМОНИЗАЦИЈЕ СРБА: Европи не смета само Младић, већ и српско сећање, док јој истина и несаломиви дух Срба поново боду очи

Начин на који водећи европски медији извештавају о смрти генерала Ратка Младића открива много више од њиховог односа према једној историјској личности. Први чин демонизације Срба одигравао се током рата, када су злочини над српским народом потискивани, прећуткивани или представљани као споредни у односу на унапред успостављену поделу на жртве и кривце. Други чин одвија се данас, кроз покушај да се Србима одреди шта смеју да памте, кога могу да поштују и на који начин морају да тумаче своју историју.

Смрт генерала Ратка Младића показала је да се однос водећих европских медија према Србији и српском народу за три деценије готово није померио са мртве тачке.

Од Немачке и Француске до Шпаније, у извештајима се понављају готово идентичне формулације. Младић се и после смрти назива „касапином Босне“, „касапином Балкана“ и човеком који је преминуо „тамо где му је било место“. Војне и државне почасти представљају се као политичка провокација, док се паљење свећа, уписивање у књиге жалости и поруке саучешћа описују као „величање ратног злочинца“.

Такав начин извештавања показује да Западу није довољно што су његови судови донели пресуде. Од Србије се очекује потпуна морална, историјска и емоционална капитулација.

Срби не би требало само да прихвате пресуду већ и да се одрекну свог доживљаја рата, колективног памћења и људи које повезују са одбраном и опстанком Републике Српске. Тиме расправа о Младићу прераста питање једне личности и постаје сукоб око права српског народа да сам обликује своју културу сећања. Западне институције успеле су да успоставе правосудни и медијски наратив, али нису успеле да га претворе у једино прихватљиво српско памћење.

Први чин: ратна демонизација српског народа

Током деведесетих година западна јавност није била само обавештавана о рату у Босни. Пред њом је постепено конструисана поједностављена представа сукоба у којој су читавом српском народу додељене улоге агресора и злочинца.

Сложени историјски, етнички и политички узроци рата сведени су на моралистичку поделу у којој за српске страхове, жртве и потребу за заштитом готово да није било места.

Злочини над Србима нису само потискивани на медијску маргину. У бројним случајевима остали су и без коначне судске казне. Насер Орић је пред Хашким трибуналом првостепено био осуђен због пропуста да спречи убиства и злостављање српских затвореника, али је у жалбеном поступку правоснажно ослобођен свих оптужби. Касније је ослобођен и пред Судом БиХ у предмету који се односио на убиства тројице српских заробљеника.

За напад на Кравицу на православни Божић 1993. године, у којем су убијени српски цивили и војници, уништавана имовина и паљене куће, до данас није утврђена индивидуална кривична одговорност која би донела правду породицама жртава. Орићева оптужница обухватала је уништавање и пљачкање имовине у Кравици и Јежестици, али је и за те тачке ослобођен.

Исту поруку српским жртвама послала је правоснажна ослобађајућа пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу. Они су првостепено били осуђени на 24, односно 18 година затвора због учешћа у удруженом злочиначком подухвату чији је циљ, према првостепеној пресуди, било трајно и насилно уклањање српског становништва из Крајине. Жалбено веће их је потом ослободило и наложило њихово пуштање на слободу.

Тако је успостављен образац у којем се српским жртвама признаје да су постојале, али им се правда ускраћује. Њихова имена остају у спомен-књигама, док они који су командовали снагама под којима су Срби убијани и протеривани из судница излазе као слободни људи. Истовремено, пресуде изречене Србима користе се за политичку и моралну осуду читавог народа.

Зато није реч само о неједнаком медијском третману. Реч је о дубокој правосудној и политичкој асиметрији. За српске жртве тражило се разумевање „контекста“, док је Србима пресуђивано тако да се кривица са појединаца непрестано преноси на народ, његову историју и право на одбрану.

Таква неравнотежа имала је јасну политичку функцију. Она је припремала западну јавност да прихвати санкције, међународну изолацију Срба и касније војне интервенције као морално оправдане и готово неизбежне.

Српски народ није представљан као један од народа захваћених грађанским и међуетничким ратом, већ као главна препрека миру. Из тако успостављене слике произашла је и представа о генералу Младићу која је до данас остала готово непромењена.

 Други чин: Србима се оспорава право на сећање

Након што је први чин демонизације послужио политичком и војном сврставању током рата, други чин има другачију сврху. Његов циљ више није само да одреди кривца већ и да трајно дисциплинује српско историјско памћење.

Од Срба се очекује да не памте Младића као команданта Војске Републике Српске, да његову улогу не повезују са одбраном народа и да свако поштовање према њему прихвате као морални преступ.

Због тога европске медије не узнемирава само личност генерала. Узнемирава их чињеница да Срби нису прихватили улогу која им је додељена и да западна институционална моћ није успела да преобликује српско колективно памћење.

Пресуда је донета, али очекивана послушност није постигнута.

„Шпигел“ би да одреди како Срби смеју да жале

Немачки „Шпигел“ није се задржао на чињеници да би генерал Младић требало да буде сахрањен уз државне и војне почасти. Лист је у више наврата поновио квалификацију „ратни злочинац“, док је одавање поште преминулом представио као његово слављење „упркос ратним злочинима“.

Немачки глагол *feiern*, употребљен у међунаслову, значи „славити“. Избором те речи објаве саучешћа, опроштај од преминулог и изражавање поштовања према некадашњем команданту представљени су као прослављање злочина.

Уместо да анализира зашто Срби Младића доживљавају као команданта који је бранио Републику Српску, „Шпигел“ српску жалост унапред проглашава политички и морално недопустивом.

Још даље отишао је „Тагесшпигел“, који је објавио да је Младић умро „тамо где му је било место, у затвору“. У таквом наслову нема професионалне дистанце нити елементарног поштовања према смрти тешко оболелог човека којем није омогућено да последње дане проведе са породицом.

„Франкфуртер рундшау“ поручио је да после Младићеве смрти треба памтити искључиво његове жртве, док је поштовање које генерал ужива међу Србима представљено као историјски ревизионизам.

Порука је недвосмислена. Европа је себи доделила право да не одређује само судску пресуду већ и дозвољене границе српског сећања.

Француски медији наставили обрачун и после смрти

Иста интерпретативна матрица видљива је у Француској. „Монд“ и „Ла Депеш“ користили су израз „касапин Балкана“ чак и у текстовима о генераловој смрти и најављеној сахрани.

Ипак, „Монд“ није могао да прећути да Срби Младића сматрају браниоцем свог народа. Та формулација доводи у питање доминантну западну интерпретативну матрицу, према којој је поштовање генерала могуће објаснити једино национализмом, историјским незнањем или колективном заблудом.

Срби му не одају почаст зато што им је потребно величање туђег страдања, већ зато што његову историјску улогу посматрају кроз опстанак Републике Српске, одбрану народа и рат у којем је питање физичког и политичког опстанка било од пресудног значаја.

Европски медији ту перспективу не анализирају. Они је унапред одбацују јер нарушава једноставну поделу улога успостављену током рата.

„Ел Паис“ објавио податак који доводи у питање западни наратив

Најупечатљивији пример стигао је из Шпаније. „Ел Паис“ је објавио текст под насловом „Смрт Ратка Младића: херојске почасти у Србији, болно сећање у Босни“.

Шпански лист пренео је резултате истраживања агенције „Хаус оф вин“ из 2022. године, у којем су испитаници из Србије бирали да ли је Ратко Младић херој. „Ел Паис“ дословно закључује:

„Резултат је био недвосмислен: 76 одсто изабрало је прву опцију.“

Лист наводи и истраживање из 2023. године, спроведено међу грађанима Србије старости од 18 до 30 година који нису живели у време рата. Према тим подацима, трећина младих сматра да Младић није одговоран за злочине за које му је суђено.

Ови подаци показују да поштовање према генералу није ограничено на генерације непосредних учесника и сведока рата. Оно постоји и међу младима рођеним годинама после Дејтонског споразума.

Уместо да се запита зашто су Срби одбацили западну представу о генералу, „Ел Паис“ (https://elpais.com/internacional/2026-08-28/la-muerte-de-ratko-mladic-honores-de-heroe-en-serbia-doloroso-recuerdo-en-bosnia.html) такав став повезује са национализмом, образовањем и медијским утицајем.

Тако се понавља добро позната формула. Уколико Срби не прихвате очекивано тумачење, проблем се не тражи у једностраности западног наратива, већ у српском народу, његовом образовању, култури сећања и националном идентитету.

Међутим, подаци које је објавио „Ел Паис“ показују да деценије медијских кампања, политичких притисака и институционалног наметања једне интерпретације нису успеле да прекину континуитет српског памћења.

Када Срби памте своје жртве, Запад то назива ревизионизмом

Већ три деценије у европском јавном простору доминира подела према којој једни народи имају неоспорно право на колективну трауму, националне симболе, војне команданте и своје тумачење рата, док се исто право Србима оспорава.

Српске жртве најчешће се помињу успутно, као статистички додатак туђој историјској причи. Када Срби укажу на ту неравнотежу, говори се о „релативизацији“. Када одају почаст својим командантима, проглашавају се „ревизионистима“. Када одбију колективну кривицу, оптужују се за порицање историје.

Од Србије се не тражи само поштовање пресуда. Од ње се захтева да рат, своје жртве и опстанак посматра искључиво очима политичких центара који су током деведесетих година подржавали супротну страну.

Српска истина им боде очи јер показује да историја није била једнострана и да Срби нису били народ без жртава, права, страхова и потребе за одбраном.

Прећутана страна рата у Босни

Западни наратив рат у Босни углавном представља као једноставну причу са унапред подељеним улогама. Историјска стварност била је неупоредиво сложенија.

У сукобу су учествовали страни муџахедини, а Хашки трибунал документовао је њихово присуство и учешће у борбама у централној Босни. Трибунал је навео да су страни муџахедини били укључени у сукобе на једној страни и да су пред очима међународних снага почињени тешки злочини над цивилима.

Амерички Сенат накнадно је утврдио да су обавештајне службе Сједињених Држава знале за иранске испоруке оружја Босни, док је Клинтонова администрација донела одлуку да тај канал снабдевања не спречава.

Ове чињенице не умањују одговорност за конкретне злочине, али потврђују да рат у Босни није био црно-бела прича каквом га западни медији и данас представљају.

Западне силе нису биле неутрални посматрачи. Имале су политичке интересе, савезнике и стратешке циљеве. Зато инсистирање да се њихова интерпретација прихвати као једина дозвољена истина није неутрална борба за историјске чињенице, већ наставак политике деведесетих другим средствима.

Европа се за тридесет година није померила

Од Србије се деценијама тражи да се мења, суочава са прошлошћу, извињава, одриче и доказује политичку подобност. Истовремено, европски политички и медијски центри готово никада не преиспитују своју улогу у распаду Југославије, рату у Босни, селективном односу према жртвама и каснијим војним интервенцијама.

Србија се за то време мењала. Обнављала је земљу, јачала институције, развијала економију и покушавала да изгради односе и са Истоком и са Западом. Европа је, међутим, у односу према Србима остала заробљена у политичком и медијском речнику деведесетих.

Данашња Европа, оптерећена дубоким политичким, безбедносним, демографским и идентитетским противречностима, поново пред собом види оно што већ деценијама покушава да потисне: истрајност српског народа и снагу његовог историјског памћења.

После свих притисака, санкција, медијских кампања, бомбардовања, условљавања и покушаја преобликовања српског идентитета, Срби нису пристали да се одрекну себе. Нису прихватили да им други одређују кога смеју да оплакују, чије жртве смеју да памте и кога могу да сматрају заслужним за опстанак Републике Српске.

Кроз извештавање о Младићу Европа наставља притисак на Србију. Оспоравање права на сећање постаје средство политичког дисциплиновања народа који није прихватио наметнуту улогу колективног кривца.

 Не постоји притисак који може да сломи дух Срба

Европски медији могу да наставе да понављају исте квалификације, унапред одређују дозвољене закључке и свако одступање проглашавају ревизионизмом. Могу да осуђују државне почасти, свеће, књиге жалости и поруке саучешћа.

Не могу, међутим, да нареде једном народу како ће памтити своју историју.

Српски однос према генералу Младићу показује границе политичке, правосудне и медијске моћи Запада. Могли су да му суде, да га држе у хашком притвору до смрти и да његов лик три деценије обликују у складу са својим интересима. Нису успели да натерају Србе да га посматрају њиховим очима.

То је тренутак у којем декадентна Европа, по ко зна који пут, поново види дух Срба. Види народ који је поднео огромне притиске, али није пристао на укидање свог идентитета и историјског памћења.

Нема тог медијског наслова, политичког условљавања или институционалног притиска који може да сломи народ решен да памти.

 Да ли Европи смета Младић или Србија која није покорена?

Више се не поставља питање шта европски медији мисле о Ратку Младићу. Њихов став познат је већ три деценије.

Право питање гласи: због чега им толико смета што Срби имају своје сећање?

Ако је Европа сигурна у снагу својих пресуда и исправност своје интерпретације, зашто је узнемиравају свеће, поруке саучешћа, државне почасти и истраживање према којем 76 одсто испитаника у Србији Младића сматра херојем?

Одговор се налази у чињеници да однос према генералу разоткрива суштину односа према Србији. Европа прихвата Србију само онда када она ћути, одриче се и европски наратив поставља изнад српског искуства.

Зато Европи не смета само Ратко Младић. Смета јој Србија која није пристала да заборави своје жртве, своју борбу и људе које сматра заслужним за опстанак Републике Српске.

Смета јој народ који је преживео деведесете, али није прихватио да му они који су тада били политички и војно против њега данас одређују шта сме да мисли.

Први чин демонизације одиграо се током рата, када је српски народ сведен на унапред одређену улогу кривца. Други се одвија данас, кроз покушај да се Србима одузме право на памћење, поштовање и историјско тумачење.

Тридесет година касније Србија иде напред. Европа је та која се у односу према Србима није померила са мртве тачке. Она и даље брани свој наратив, док јој српска истина и несаломиви дух једног народа упорно боду очи.