Младић ће остати историјска личност, а шта ће остати од Ибрахимовића?

Има у црногорској политици једна посебна сорта политичара која никада не касни да објасни другима шта је морал, шта је европска вриједност, шта је цивилизација, шта је историјска истина и ко заслужује презир, али некако увијек избјегне најважније питање: шта је јуче говорио и радио, с ким је јуче био и шта ће сјутра урадити када му се промијене рачуница и распоред фотеља.

Ервин Ибрахимовић је, чини се, један од најбољих примјера те црногорске политичке школе у којој идеологија није компас, него украс на зиду, а принципи се пажљиво пакују у фиоку и ваде само онда када затребају за дневнополитичку употребу.

Зато је његова порука о Ратку Младићу, више од свега другог, занимљива као огледало његовог политичког карактера. Јер када човјек који је годинама био дио политичког система и коалиционих аранжмана са Милом Ђукановићем, човјеком чију је политику његова партија годинама подржавала и са чијом је влашћу живјела у готово органској политичкој симбиози, данас наступа као врховни тумач морала и историје, онда човјек заиста мора да се запита да ли је у питању принципијелност или само нова политичка адреса.

Јер, шта се десило са Милом Ђукановићем? Зар није био добар онда када је требало бити уз њега? Зар године сарадње, коалиција, политичке лојалности и подршке нијесу постојале? Зар није тадашњи политички интерес био довољно јак да се све то годинама одржава? А онда, када је политички вјетар промијенио смјер и када је постало јасно да Ђукановићева ера више није оно што је некада била, одједном се мијења и политички речник, мијењају се савезници, мијењају се објашњења и мијења се прича.

И ту човјек добија право да буде скептичан.

Јер ако се једном продао Ђукановићу, зашто би било ко вјеровао да се сјутра неће продати и онима са којима је данас? Политика која нема чврсту идеолошку основу и која је спремна да сваку велику ријеч подреди малом политичком интересу не гради савезнике, она их само привремено користи. Данас си партнер, сјутра си политички терет, прекосјутра си човјек којег треба објаснити бирачима као да га никада нијеси ни познавао.

То је, отприлике, тај чувени Ибрахимовићев политички курс – ко је на власти, ту је и он – ко има снагу, ту је и његова партија – ко губи снагу, губи и њихову наклоност. А онда се све то упакује у велике ријечи о држави, европском путу, мултиетничности и цивилизацијским вриједностима.

Не треба зато бити посебно видовит да би се претпоставило како ће изгледати сјутрашњи дан. Само треба погледати јучерашњи.

И зато је помало комично гледати како Ибрахимовић данас држи лекције о Ратку Младићу, историји и моралу, као да је управо он добио лиценцу да одређује колективна осјећања читавих народа. Још је комичније када се та морална придика претвори у такмичење ко ће снажније изговорити ријеч „презир“, као да је политичка храброст мјерљива количином гађења које један функционер покаже према човјеку који је за огроман број Срба историјска личност, генерал и симбол једног времена.

Нека Ибрахимовић мисли шта хоће. Нико му не брани.

Али нека онда разумије да ни он нема право да Србима у Црној Гори прописује шта ће осјећати, кога ће памтити и према коме ће имати пијетет. Не постоји ниједна министарска фотеља која носиоцу даје овлашћење да буде власник туђег памћења.

А што се Сребренице тиче, ту је тек занимљива та политичка употреба једне од најтежих тема ратова деведесетих. Нико нормалан неће бранити злочин над невиним човјеком само зато што је припадао другом народу. Али исто тако нико нема право да од једне трагедије направи политичку палицу којом ће сваки пут ударати по Србима онда када му затребају јефтини политички поени. Сребреница заслужује озбиљност, памћење и истину, а не да постане сезонски реквизит за подизање политичке температуре и доказивање ко је довољно „подобан“.

И управо ту Ибрахимовићев наступ оставља најружнији утисак. Не зато што има право на свој став — има га, као и свако други — већ зато што се иза великих моралних ријечи превише лако препознаје мала политичка рачуница. Када треба показати да је довољно добар за једне, изговара једне ријечи; када треба доказати да је прихватљив другима, изговара друге; када треба направити отклон од старих партнера, мијења се тон- када треба сачувати нове партнере, мијењају се приоритети.

А онда нам се све то продаје као принцип.

Није принцип ако траје до прве промјене власти.

Није идеологија ако се мијења са коалиционим споразумом.

Није морал ако се морал активира само онда када доноси политичку корист.

И није државништво ако се смрт једног човјека користи да би се живим грађанима послала порука како треба да мисле.

Ратко Младић ће остати предмет огромних спорова, као што ће и ратови деведесетих остати предмет историјских, правних и политичких расправа. Неко ће га памтити као хероја, неко као злочинца, неко ће прихватити хашке пресуде као коначну правну оцјену, а неко ће их и даље оспоравати. Али једно је сигурно: о коначном историјском суду неће одлучивати Ервин Ибрахимовић.

Неће ни његова партија.

Неће ни актуелна Влада.

Неће ни било који тренутни политички центар моћи.

Историја је много стрпљивија од политике, али је и много суровија према политичарима. Она памти ко је био уз кога када је било најважније, ко је кога бранио, ко је кога напустио и ко је преко ноћи промијенио став када је видио да се мијења распоред снага.

Зато би Ибрахимовићу било паметније да остави генерала историји.

Младићу ни његова ријеч ништа не додаје, нити му може одузети оно што ће о њему једног дана писати историчари. А поготово му не требају лекције човјека који је политичку лојалност толико пута мјерио тренутком и интересом да данас заиста више нико не зна гдје му почиње принцип, а гдје се завршава калкулатор.

И ту долазимо до највеће ироније.

Човјек који је политички преживио толико различитих епоха, партнера и савезништава сада би да суди генералу који је свој живот и каријеру везао за једну војску и један ратни период. Ибрахимовић може да буде министар, потпредсједник, посланик, коалициони партнер и шта год му политичка трговина сјутра донесе, али једно је сигурно: до генералских чизама Ратка Младића не може доћи, па макар му дали још десет министарских мандата.

А камоли да их брише.

Не зато што је Младић безгрешан, нити зато што један човјек треба да буде изнад историјског суда, већ зато што постоји нешто што се зове величина историјске улоге, а нешто друго што се зове величина дневнополитичке функције. Једно се мјери деценијама и историјским посљедицама, друго трајањем мандата и бројем гласова у парламенту.

И зато би Ибрахимовићу било добро да мало спусти тон.

Јер кад се једном сиђе са политичке сцене, неће бити важно колико је пута изговорио „европске вриједности“, колико је оштро осудио Младића или колико је пута успио да буде на правој страни власти. Остаће само питање шта је заиста вјеровао, чему је заиста био одан и колико је пута био спреман да сопствени став прилагоди ономе што му је у том тренутку доносило политичку корист.

Мило Ђукановић је својевремено био партнер.

Данас је политичка прошлост.

Сјутра ће можда неко други бити „историјски партнер“, а прекосјутра политички непријатељ.

Такав је живот политичког конвертита.

Зато, господине Ибрахимовићу, оставите генерала Ратка Младића историји. Она ће му судити без ваших саопштења, без ваших функција и без ваших политичких потреба. А ви се, умјесто тога, побрините да једног дана, када више не буде ни ове Владе ни ове коалиције ни ове фотеље, не останете запамћени управо по ономе што данас највише покушавате да сакријете — по томе колико сте лако мијењали стране када би вам се промијенио политички интерес.

Јер народ може да заборави предизборно обећање.

Може да заборави ко је с ким сједио за истим столом.

Може чак да заборави и ко је кога бранио.

Али историја, за разлику од политичара, има једну врло непријатну особину – не мијења ставове кад се промијени власт.

Мићо Лутовац/Барски портал