„ИЗ ГИМНАЗИЈЕ САМ ОТИШЛА У СУЗАМА, НА ФАКУЛТЕТУ ЈЕ БИЛО ЈОШ ГОРЕ“: Потресно писмо студенткиње коју је прича Нине Трнавац охрабрила да проговори

На адресу редакције Васељенске стигло је потресно писмо студенткиње из Београда, чије је име познато редакцији, али га не објављујемо ради заштите њене приватности. Охрабрена причом Нине Трнавац, одлучила је да проговори о исмевању, политичком етикетирању и осећају одбачености које је, како наводи, доживела у Петој београдској гимназији, а потом и на Филозофском факултету. У исповести о сузама и страху од сваког новог дана посебно издваја разочарање у поједине професоре, од којих је очекивала заштиту и разумевање. Њено писмо преносимо у наставку.

Када сам чула причу Нине Трнавац, нешто се у мени преломило. Препознала сам њен бол, осећај одбачености и понижења, али и ону тешку тишину у којој човек дуго носи све што му се догодило, јер не зна коме да каже и да ли ће му ико поверовати. Зато сам одлучила да проговорим. Не зато што ми је лако, већ зато што више не могу да се правим да ме није болело.

Последња година у Петој београдској гимназији за мене је била пакао. Сваког дана сам покушавала да издржим, да не покажем колико ме погађају погледи, речи и подсмеси. Нисам наивно мислила да ће на Филозофском факултету све одједном бити боље. Надала сам се само да ће бити другачије, да ћу можда пронаћи више разумевања, зрелости и простора да будем оно што јесам. Нисам очекивала савршенство, али нисам очекивала ни да ће ме тамо сачекати нови облик истог бола и довести до тога да пожелим да нестанем.

Плакала сам. Исмевали су ме, а ја сам се враћала кући са осећајем да нигде више нисам сигурна. Било је тренутака када сам желела само да ме нема, да не морам више да слушам, да се браним и да сваког јутра поново скупљам снагу за дан који ме је плашио. Тешко ми је и сада да напишем колико ме је све то погодило. Неко ће рећи да претерујем, неко да сам морала да будем јача. Али када си ти особа којој се смеју, то се не завршава онда када смех утихне. Те речи остану у теби. Врате се увече, када останеш сама, и натерају те да се питаш шта није у реду с тобом.

Кроз то искуство схватила сам колико је наше друштво подељено и колико су се те поделе увукле међу нас. Политика је ушла у школе, на факултете, у разговоре и пријатељства, у начин на који гледамо једни друге. Осетила сам како једна политичка етикета може да потисне све остало што јеси. Одједном више ниси особа са својим страхом, добротом, плановима и проблемима. Постанеш само неко о коме је, наводно, све већ речено једном погрдном речју.

Највише ме је болело када сам такве поделе препознавала у понашању појединих професора. Од њих сам очекивала зрелост, одговорност и осећај за то колику тежину њихова реч има. Очекивала сам да разумеју шта понижење може да уради младој особи која тек покушава да пронађе своје место у свету. Зато ми је било посебно тешко када сам имала утисак да својим поступцима подржавају управо атмосферу од које би требало да нас заштите.

Како да разумем причу о демократији ако у њој нема места за моје другачије мишљење? Како да верујем у позивање на толеранцију када се оправдава исмевање онога ко не припада истој политичкој страни? Управо од оних којима су уста пуна демократије очекивала сам да покажу да она важи и онда када им се нечији став не допада. У ономе што сам проживела нисам је препознала. Препознала сам страх, усамљеност и осећај да морам да ћутим како бих преживела дан.

Изрази попут „ћаци“ за мене нису безазлени када служе да некога понизе и обележе. Посебно забрињава када их употребљавају професори. Њихов ауторитет тада даје тежину увреди, а младима шаље поруку да је такво обраћање прихватљиво. Питам се да ли размишљају о томе како се осећа особа која то слуша и која сутра поново треба да дође на њихову наставу, да седи у истој учионици и понаша се као да се ништа није догодило.

Нинина прича навела ме је да ово изговорим наглас. Не могу да говорим у име свих који су доживели нешто слично, али могу да кажем шта је то учинило мени. Плакала сам. Осећала сам се мало, беспомоћно и понижено. Пожелела сам да нестанем, не зато што нисам желела да живим, већ зато што више нисам знала како да издржим осећај да нигде не припадам и да сам свима лака мета. То је оно што остаје иза речи које неко олако назове шалом.

Не очекујем да сви прихвате моје ставове. Не тражим да се сви са мном слажу. Желим само да могу да их имам, а да због њих не губим достојанство. Желим да професори разумеју да пред собом немају политичке етикете, већ младе људе који осећају, памте и носе последице њихових речи. И волела бих да они који најгласније говоре о демократији застану, погледају нас и искрено се запитају: има ли у тој демократији места и за мене?