„ЈА САМ ОНАЈ КОГА ТРАЖИТЕ“: Хапшење генерала Младића као печат капитулантске политике Тадићевог режима и славодобитног служења захтевима Хага

Генерал Ратко Младић преминуо је пре неколико дана у 84. години у притворској јединици у Схевенингену, потврдила је његова породица. Вест о смрти некадашњег команданта Војске Републике Српске поново је у средиште пажње поставила и његово хапшење 2011. године, које је јавности саопштио тадашњи председник Србије Борис Тадић.

Један од ретких људи који је непосредно сведочио тим тренуцима био је Ненад Јоцовић из Лазарева. Он је за „Новости“ 2011. године испричао како су изгледали последњи минути генерала Младића на слободи.

Кроз прозор собе у којој је провео своје последње дане на слободи Ратко Младић је мирно посматрао долазак полиције.

На столу су се налазила два напуњена пиштоља. Један калибра 7,62 милиметра, а други, према сведочењу, „неке америчке производње“.

Тог јутра, нешто после пет часова, у кућу његовог рођака Бранислава Младића у Лазареву ушао је младић у цивилу, са пиштољем испод летње кошуље. Отворио је врата собе у којој се налазио генерал и, као да се на тренутак збунио, упитао:

„Ко сте ви?“

„Ја сам онај кога тражите“, одговорио је Ратко Младић, војнички мирно.

Ово је прича Ненада Јоцовића (72) из Лазарева, очевица хапшења некадашњег ратног команданта Војске Републике Српске. Он се тог раног јутра затекао у повртњаку Бранислава Младића, не знајући да ће постати једини сведок окончања генераловог живота у илегали.

Поранио је како би пре изласка сунца залио паприке које је, како је рекао, „засадио заједно са Браном“. Пошто су га затекли у дворишту, полицајци су га позвали да присуствује претресу и процедури која је уследила.

„Прошло је пола шест ујутру када је почео претрес“, започео је Јоцовић своје сведочење.

Ратко Младић није крио идентитет. Показао је личну карту на своје име, иако је том документу одавно истекао рок важења.

У новчанику је чувао фотографије сина Дарка, супруге Босиљке и покојне ћерке Ане. Погледао је фотографију пре него што ју је предао полицији.

Код себе је имао и 1.500 динара и неколико новчаница у доларима. Пожелео је да новац остави Браниславу, свом домаћину, али му то није дозвољено. Све наведене ствари биле су одузете.

Потом је из новчаника извадио прстен.

И раније су га виђали у Лазареву

Поједини мештани Лазарева тврдили су да су Ратка Младића и раније виђали у том месту, можда неколико година пре хапшења. Наводно је имао пчелињак код железничке станице.

Неки су одлазили само да га виде и поздраве речима: „Здраво, јуначе!“

Према причама мештана, тада га је чувао припадник обезбеђења са „хеклером“, са којим су се шалили:

„Каква ти је то пушчица за оваквог јунака?“

„Ово предајте мојој жени“, рекао је Младић и пружио прстен једном од полицајаца, испричао је Јоцовић.

Претрес и целокупна процедура трајали су око два часа. Половину тог времена генерал Младић провео је у дворишту, док се испред куће окупљао народ.

Процењено је да би мештани, када га угледају, могли да навале на капију, па је Младић враћен у кућу.

Јоцовић је навео да је генерал разговарао са полицајцима и причао о ћерки Ани, детињству са самохраном мајком Станом и школовању на Војној академији, коју је завршио са оценом десет.

Говорио је и о Русији, у којој је боравио као официр Југословенске народне армије.

„Био сам тамо на местима где се школују руски официри. Нико ме није пратио нити снимао шта ћу да видим и шта да чујем. Руси знају коме могу да пруже руку, а да не размишљају колико ће прстију после да преброје“, пренео је Јоцовић генералове речи.

Према његовом сведочењу, Младић је говорио течно, повремено и оштро, о патриотизму, „свему што је продато и издато“, Косову и Метохији и начину на који види Србију, данас и у будућности.

У једном тренутку обратио се људима који су дошли да изврше наређење о његовом хапшењу.

„И ћерку сте ми убили! Онако моје дете…“, рекао је Младић.

Ана Младић, изванредан апсолвент медицине, пронађена је у породичном стану са прострелном раном на слепоочници. Званична верзија гласила је да је извршила самоубиство, али генерал Младић у то никада није поверовао.

„Нисмо ми“, одговорио је један од полицајаца.

„Ма, знам да нисте ви! А знам ко је и зашто“, наставио је Младић.

Хапшење генерала и његово касније изручење Хагу остали су један од најтежих симбола политике Тадићевог режима, који је испуњавање захтева западних центара моћи поставио изнад воље великог дела српског народа и односа према команданту Војске Републике Српске.

У једном тренутку генералу је понуђен доручак, али га је одбио. Оброк му је био важан због лека, који тог јутра није узео упркос убеђивању лекара који је са полицијом стигао у кућу Бранислава Младића.

„Размишљао сам и могао сам и да се убијем… Одлучио сам да то, ипак, не учиним, а знам и због кога“, рекао је генерал.

Тим речима подсетио је на све кроз шта је његова породица пролазила током претходних година. Из онога што је говорио било је очигледно да је пратио све што се дешавало са Младићима, од претреса до одузимања породичне уштеђевине.

„Како се приближавало време одласка, разговор са полицијом био је све енергичнији. Онда му је неко препоручио: ‘Обуци нешто топлије, да имаш. Тамо где идеш хладно је.’ Помогао сам му да се обуче јер му је десна рука била потпуно неспособна. Увлачио сам му је у рукав и дрхтао“, рекао је Јоцовић.

Потом је требало да се обује, али му је и то представљало тешкоћу.

„Обратио се, напола у шали, а напола озбиљно, мислим лекару: ‘Ти да ме обујеш!’ Онда се насмејао и рекао: ‘Ипак ћу сам.’ Савио се и обуо, али се видело да му је тешко“, додао је Јоцовић.

Ненад Јоцовић био је видно потресен док је говорио о сусрету са генералом. Жалио је што такву успомену, као терет, мора да носи док је жив.

Ратка Младића никада раније није видео код Бране, како је називао генераловог рођака, иако су њихове куће биле близу и већ четири године су један другоме помагали око пољопривредних послова.

Приметио је, међутим, да је Брана повремено деловао забринуто.

„Мислио сам да га мучи то што је без посла и породице“, испричао је Јоцовић.

Кафу и понеку ракију пили су после рада у помоћном објекту, летњој кухињи, за коју се касније говорило да је у њој боравио генерал Младић и да је ту пронађен.

„Када су ме полицајци, пре него што ће ући у кућу, позвали да присуствујем претресу, наравно да сам прихватио. А када сам видео генерала, скаменио сам се. Та два часа проведена са њим памтићу док сам жив. Ову 2011. годину, као и ону 1946, када је наша породица из Војковића код Сарајева стигла овде у Лазарево као колонисти. Ниједну другу годину више не памтим“, рекао је Ненад Јоцовић.

„Где је Американац?“

У једном тренутку, после уласка полиције, Ратко Младић обратио се једном од присутних:

„Где ти је тај Американац због којег морате све ово да радите?“, упитао је генерал.

„Нема овде Американаца“, стигао је одговор.

„Има, има. Без њих се овде ништа не дешава“, одговорио је Ратко Младић.

Борис Тадић славодобитно објавио хапшење

Некадашњи лидер Демократске странке и председник Србије Борис Тадић 26. маја 2011. године славодобитно је објавио да је генерал Ратко Младић ухапшен.

Тадић је информацију саопштио на конференцији за медије, не скривајући задовољство због спроведене акције.

„Обавештавам вас да је данас ухапшен Ратко Младић у акцији коју су координисано извеле БИА и Служба за откривање ратних злочина. Желим да честитам свим припадницима Акционог тима. Сваког дана, сваког часа и сваког минута радили су на откривању свих оптужених за ратне злочине“, рекао је тада Тадић.

Он је потом нагласио да је хапшењем генерала Србија практично окончала сарадњу са Хашким трибуналом.

„Овим је још једном потврђено да је Србија у свом пуном капацитету довршавала сарадњу са Хашким трибуналом. Учинићемо све да довршимо и последњи случај, односно да ухапсимо Горана Хаџића. Као што сам рекао да ће бити ухапшен Младић, то се и догодило. Као што сам рекао да ће бити ухапшен Караџић, и то се догодило“, рекао је Тадић.

Док је генерал Младић одвођен из куће свог рођака, тешко покретан и са готово непокретном десном руком, тадашњи председник Србије пред камерама је представљао његово хапшење као велики државни успех.

Управо је тај контраст остао трајни симбол капитулантске политике Тадићевог режима: на једној страни болестан српски генерал који је одлазио у Хаг, а на другој државни врх који је испуњавање захтева западних центара моћи славио као сопствену политичку победу.

Новости