Мелони тражи Далмацију, а Загреб слави оне који су је дали

Пре две године, на једном скупу у Трсту, италијански колега ми је за паузе испричао нешто што му се, каже, заглавило. Водио је децу на море у Истру, у градић из којег му је отац отишао као дете. Старији син га је увече питао зашто онда тамо више не живе.

Колега је слегнуо раменима. Рекао ми је да није знао одакле да почне, па је рекао оно што се у таквим тренуцима каже: било је давно, компликовано је.

Није компликовано. Записано је, и то врло прецизно, само се чита са два краја.

Реченицу због које се овај текст пише написала је Ђорђа Мелони док је још била у опозицији. Била је, каже, одувек против уласка Хрватске у Европску унију док се есулима не врати имовина, а о повратку саме Истре и Далмације да и не говори.

Њена странка је то понављала и у Трсту, сасвим гласно. Хрватски европосланици су тражили да се огради. Није се оградила. Постала је премијерка, стишала тон, и сваког 10. фебруара, на италијански Дан сећања на фојбе и егзодус, говори о стотинама хиљада Италијана који су морали да напусте домове зато што су били Италијани. У Загреб долази и рукује се.

Загреб на то ћути, и има добар разлог.

Јер ако се питање постави до краја, дакле зашто Истра и Далмација данас нису италијанске, одговор води на два места која се у Хрватској не помињу ни на једној комеморацији. Прво је 1918. година. Друго је 18. мај 1941.

Рачун из 1915. који је неко други платио

Лондонским уговором, потписаним 26. априла 1915, Италији је за улазак у рат обећано конкретно и много: Трентино и јужни Тирол до Бренера, Трст, Горица и Градишка, цела Истра до Кварнера, острва Црес и Лошињ, део северне и средње Далмације са Задром и Шибеником, и острва од Пага до Мљета.

Дакле све оно што Мелони данас помиње као изгубљено, Италији је једном већ било обећано. Црно на бело, потписом сила које су добиле рат.

Зашто то није спроведено у целости, питање је на које Загреб нема одговор који би волео да изговори наглас. Италија је после рата добила Трст, Истру, део острва, Задар, Ластово и Палагружу, и на део тога је ушла војском. Остатак је остао изван њеног домашаја зато што се у децембру 1918. појавила држава која је била на победничкој страни, и која је Далмацију узела под своје.

Србија у тој комбинацији није морала ни у шта да улази. Изашла је из рата као савезник победника, са признатим ратним циљевима и без потребе да било кога зове у заједницу. Загреб је, с друге стране, излазио из распаднуте Аустроугарске, дакле са губитничке стране, и имао је иза брда италијанску војску са потписаним уговором у руци.

Ко је кога ту спасавао, и ко је коме чинио услугу, није ствар тумачења.

Други пут се иста ствар поновила 1945. Обала се вратила, укључујући и оно што је Италија била заузела, опет преко заједничке државе и опет после рата у којем је хрватска творевина била на страни која је изгубила. Ријека, Задар, острва. Све то није стигло са запада.

Данас та обала носи око двадесет одсто хрватског бруто домаћег производа, са приходима од туризма који су у 2025. процењени на око 15,1 милијарду евра. То је убедљиво највећи удео туризма у привреди у целој Европској унији. Земља живи од поклона који јој је двапут стигао са истока, а чије порекло у јавном говору не постоји.

Далмацију су већ једном дали, и то баш они

Овде прича добија обрт који се у Загребу не помиње ни на једној комеморацији.

Осамнаестог маја 1941, у Риму, Анте Павелић и Бенито Мусолини потписали су Римске уговоре. Њима је Независна Држава Хрватска Италији предала подручја Задра, Шибеника и Сплита, острва Вис, Корчулу и Мљет са низом мањих, Боку которску, и делове Хрватског приморја и Горског котара.

Дакле ону исту Далмацију коју Мелони данас помиње, усташка држава је Италији дала сама, потписом, без иједног метка. Ни хрватски портали то не ублажавају, један тај дан и данас назива даном највеће издаје, кад су једним потписом фашистима предани обала и острва.

Хитлер дочекује Анту Павелића у Бергхофу, 9. јуна 1941, три недеље после потписа у Риму. Фото: УСХММ 85432, јавно добро
И још један датум, седам година ранији. Деветог октобра 1934. у Марсељу је убијен краљ Александар Карађорђевић, владар оне исте државе која је 1918. сачувала Далмацију. Пуцао је Владо Черноземски из ВМРО, али је француски суд као главне организаторе означио Анту Павелића и Еугена Кватерника и осудио их у одсуству на смрт.

Редослед је, дакле, овакав. Прво су убили краља државе која им је обалу сачувала. Седам година касније су ту обалу поклонили Италији. Данас се њихове песме певају пред пола милиона људи.

Шта се десило кад је та заједничка држава први пут пукла

Априла 1941. Хрватска је добила своју државу, и показала шта под тим подразумева.

Не морам да се позивам на српске изворе. Довољан је попис хрватског Спомен-подручја Јасеновац, установе коју финансира хрватска држава. На њему је 83.145 поименично пописаних жртава. Од тога 47.627 Срба, 16.173 Рома, 13.116 Јевреја, 4.255 Хрвата, 1.128 Муслимана.

Уз логоре је ишло и протеривање. По немачким извештајима, до августа 1941. из НДХ је у Србију протерано 104.000 Срба, а до краја септембра та бројка је прешла 200.000. Од јесени 1941. спровођено је и масовно присилно прекрштавање.

И један број који се ретко изговара у целини: 20.101 дете млађе од четрнаест година. Поименично. Са именом и презименом.

Има у тој историји једна ставка коју је тешко упоредити са било чим у Европи тог рата.

Трећег августа 1942. Министарство удружбе Независне Државе Хрватске основало је у Сиску установу са именом „Прихватилиште за ђечје избјеглице”. Радила је до 8. јануара 1943. Кроз њу је прошло око шест хиљада деце, узраста од неколико месеци до десет година. Умрло их је око хиљаду и двеста.

Није то био део неког логора за одрасле. Био је основан наменски, за децу, одлуком министарства.

Оно што ту причу чини подношљивом јесте Диана Будисављевић, Аустријанка удата за Србина, која је са сарадницима извлачила децу из логора и водила картотеку. Њена акција је спасла око десет хиљада деце, а у картотеци је на крају рата било података о њих дванаест хиљада. Хрватска је ту картотеку после рата преузела и деценијама је није користила.

Како се памти август 1995.

У тој акцији је, по проценама које се крећу између двеста и двеста педесет хиљада, протерано становништво Крајине. Убијено је око две хиљаде Срба. Пети август је у Хрватској Дан побједе и домовинске захвалности, државни празник, са војном парадом и председником на трибини.

Резултат те политике не мора да се процењује, јер га је хрватски Државни завод за статистику сам измерио.

Срба је 1991. у Хрватској било 581.663, или 12,16 одсто становништва. Године 2021. било их је 123.892, или 3,2 одсто.

За тридесет година нестало је више од три четвртине једне заједнице. Хрватска је тиме постала једна од етнички најједнороднијих земаља у Европи, и то се сваке године у августу обележава као успех.

Држава не пева, али ни не кажњава

Овде треба бити прецизан, јер је разлика битна.

Хрватска држава не спроводи политику из 1941. То нико озбиљан не тврди. Оно што она ради јесте нешто друго, и по последицама није безазлено: толерисање.

Уставни суд је више пута утврдио да је поклич „За дом спремни” усташки поздрав и да је противуставан. Јосип Шимунић је због њега правоснажно осуђен, а Европски суд за људска права је потврдио да таква забрана не крши слободу изражавања.

Петог јула 2025. Марко Перковић Тхомпсон је на загребачком Хиподрому, пред око пола милиона људи, отпевао „Бојну Чавоглаве” са тим покличем. Јавни сервис је концерт пренео. Веће за медије је закључило да закон није прекршен.

Не треба тражити заверу. Објашњење је прозаично и зато горе: пола милиона људи је превише да би им се судило. Кажњавање популарног кошта изборе, а ниједна власт у Загребу не намерава да плати ту цену. Зато се прави разлика између поздрава у песми и поздрава на тргу, па се онда та разлика не примењује.

Друштво је то прихватило, а држава је одлучила да не гледа.

Славонија се празни без иједног метка

А онда долази део који нема везе ни са Србима ни са Италијанима.

Између пописа 2011. и 2021. Хрватска је изгубила 413.056 становника, дакле 9,64 одсто, и спала на 3.871.833. Није било рата. Била је Европска унија и отворене границе.

Најгоре је прошао исток. Вуковарско-сријемска жупанија је изгубила 20,28 одсто становништва, Сисачко-мославачка 19,04, Пожешко-славонска 17,88, Бродско-посавска 17,85, Вировитичко-подравска 17,05 одсто. За десет година, сваки пети човек.

То су тачно они крајеви из којих је 1995. отишло српско становништво и у које се није вратило. Испоставило се да ни хрватско није хтело да остане. Земља која је етнички очишћена свој исток није населила, него га је испразнила до краја.

Границе нису завет

Остаје питање које се у пристојном друштву не поставља, па ћу га ја поставити.

Ниједна граница на овом континенту није стара колико и народ који унутар ње живи. Мењале су се ратом, браком, куповином, распадом царстава и, све чешће, простим одсуством људи. Последњих двеста година најмање три пута на овим просторима, а у сваком од тих преуређења било је оних који су били сигурни да је њихова мапа коначна.

Заједничко чланство у НАТО ту ништа не решава. Савез гарантује да неко споља неће ући, не гарантује да ће унутра имати ко да живи. Празна жупанија не постаје пунија зато што је у војном савезу.

Оном колеги из Трста нисам тада умео да одговорим. Сада бих знао: његов отац је отишао зато што се граница померила, а граница се померила зато што је Италија изгубила рат у који је ушла по цени која је укључивала и његов град. То је пола одговора. Друга половина је да су Далмацију, коју Рим и данас помиње, једном већ добили на поклон, и то од Загреба.

Остаје да се сабере. Обала је добијена и задржана зато што се двапут ушло у заједницу са државом која је била на добитничкој страни. Ти исти које данас певају стадиони убили су краља те државе, па јој поклонили Далмацију, па направили Јасеновац. Заједница је на крају раскинута уз прославу и уз двеста хиљада људи на тракторима.

За сада се то исплатило. Рачун из Рима стиже сваког фебруара и Загреб га враћа неотворен. Рачун из Вуковарско-сријемске жупаније нико не шаље, јер нема ко да га потпише.

Српске новине