Брисел би да уређује српско сећање: Нови удар на Србију због Младића

Европски парламент ће сјутра расправљати о, како су то формулисали у Бриселу, „величању ратних злочина у Србији“, а повод за ново политичко препуцавање представља сахрана генерала Ратка Младића.

Тако се, само неколико дана након што је генерал Младић сахрањен у Београду, тема поново враћа у институције Европске уније, уз покушај да се Србији и српском народу наметне како треба да посматрају сопствену историју, своје војнике и своје мртве.

А прича није почела сјутрашњом расправом у Европском парламенту.

Прије недјељу дана, 7. септембра, Европска комисија је поручила да су „величање ратних злочинаца, негирање геноцида и историјски ревизионизам“ супротни европским вриједностима. Истовремено, међутим, из Брисела није стигао конкретан одговор на питање да ли ће однос власти Србије према сахрани Ратка Младића имати било какве посљедице по европски пут Србије.

Европска комисија је тада посебно истицала да је Младић правоснажно осуђен у Хагу, док су њени представници оставили отвореним питање могућих наредних корака према Београду. Портпаролка Комисије чак је навела да је, према њиховој оцјени, њихов став имао ефекта, јер сахрана није одржана уз државне почасти како је раније било најављивано.

Дакле, док су се у Србији породица и грађани опраш­tали од преминулог генерала, у Бриселу се већ разматрало да ли и како због тога политички притискати Србију.

Сада је на реду Европски парламент.

Али, док се у Бриселу говори о „вриједностима“, у Србији се поставља једноставно питање – има ли један народ право да сам одређује како ће памтити своју историју?

Сахрана Ратка Младића показала је да за велики број људи у Србији његово име није могуће свести на политичке квалификације европских парламентараца. Велики број грађана дошао је да га испрати, показујући да постоји снажно и дубоко укоријењено осјећање да се о човјеку који је био командант Војске Републике Српске не може говорити искључиво језиком Брисела.

Умјесто да се поштује достојанство породице и право људи да се опросте од преминулог, европски политичари поново отварају тему и покушавају да Србији објасне како треба да се односи према сопственој прошлости.

То више није само питање једног човјека. То је питање права на памћење.

Европски парламент може имати свој политички став о Ратку Младићу. Може имати и своје тумачење ратова на простору бивше Југославије. Али то не значи да тај став мора постати мјера по којој ће Срби мјерити сопствено историјско сјећање.

За једне је Младић симбол најтежих страдања деведесетих, док је за значајан дио српског народа остао упамћен као генерал Војске Републике Српске и човјек који је у времену распада Југославије и рата у БиХ стајао на челу војске која је бранила српски народ и Републику Српску.

Те различите погледе на историју није могуће избрисати политичким резолуцијама, декларацијама и притисцима из европских институција.

Хашки трибунал је Ратка Младића правоснажно осудио на доживотни затвор. То је чињеница. Али је исто тако чињеница да пресуда једног међународног суда не може избрисати сложеност историјског сећања, нити може натерати све Србе да на рат деведесетих гледају искључиво кроз један политички наратив.

Посебно је спорно када се од једног народа очекује да прихвати једнообразно тумачење прошлости и да се одрекне права да сам обликује своје колективно сјећање.

Србија не треба никоме да полаже рачуне због тога што њени грађани желе да испрате човека који је за њих имао одређено историјско значење.

Нити једна европска институција не може прописати ко ће бити сахрањен уз породицу, ко ће доћи да ода пошту и шта ће неко осјећати према човјеку који је обележио једно од најтежих раздобља новије српске историје.

Ако Европа заиста жели помирење на Балкану, онда би морала да разуме да се помирење не гради тако што се једној страни намеће шта мора да мисли, кога смије да жали и како мора да памти своју прошлост.

Ратко Младић је сахрањен. Његова породица га је испратила, а бројни грађани Србије дошли су да му одају пошту.

Сада се поставља питање – зашто је то толики проблем за Брисел?

Да ли је могуће да је Европском парламенту важније да уређује српско сећање него да се бави стварним проблемима Европе?

Историју не пишу европске резолуције, нити се колективно сећање једног народа може уредити декретом.

Србија има право да памти. Срби имају право да жале. И имају право да о својој историји говоре својим језиком, а не онако како им то прописују политички центри моћи ван њихове земље.

ИН4С