ОД РАТИШТА ДО ДРЖАВНОГ ОДЛИКОВАЊА: Ко је Небојша Јеврић, писац који је носио Андрићев капут

Од београдских кафана и редакција, преко ратишта деведесетих, до књижевних награда и државног одликовања.

Поводом Дана српског јединства, слободе и националне заставе, који се 15. септембра обележава у знак сећања на пробој Солунског фронта 1918. године, председник Србије Александар Вучић данас је у Палати Србија уручио државна одликовања заслужним појединцима и институцијама. Међу одликованима нашао се и књижевник, новинар и некадашњи ратни репортер Небојша Јеврић.

За некога ко га зна само као писца, његово име можда не открива одмах какав живот стоји иза његових књига. А Јеврићева биографија тешко може да стане у неколико сувих реченица. Од београдских кафана и редакција, преко ратишта деведесетих, до књижевних награда које су се последњих година низале једна за другом, готово све што је доживео завршило је, пре или касније, у причи.

Од Бијелог Поља до Београда

Небојша Јеврић рођен је 17. маја 1959. године у Бијелом Пољу. Отац Данило био је професор руског језика, а мајка Драгица учитељица. Као дечак је, према сопственим сећањима, свакодневно доносио књиге из библиотеке и читао их чак и када би му отац угасио светло. Касније је уписао Филозофски факултет у Београду, али студије није завршио.

У књижевност је ушао веома млад. Прву књигу, „Црни кофер“, објавио је са 22 године, а важну улогу на почетку његовог књижевног пута имао је писац Миодраг Булатовић. Јеврић је касније причао да је Булатовићу пришао на улици са рукописом и питао га да ли га „прима за шегрта“.

Уследили су романи и збирке међу којима су „Адамова глава“, „Тихи Тат“, „Српски рулет“, „Херој на магарцу путује у Хаг“, „Бајке“, „Ратна трилогија“ и „Ђавоље јаје“, а последњих година и веома запажене збирке „Мртви дим“ и „Пуцањ у огледало“. Библиографски извори бележе да је „Адамова глава“ објављена још 1983. године, док је „Мртви дим“ изашао 2024. у издању Српске књижевне задруге и Српског националног савјета Црне Горе.

У рат је отишао као репортер, а приче је доносио са прве линије

Широј јавности Јеврић је посебно постао познат као ратни репортер током ратова на простору бивше Југославије. Писао је за „Дугу“, НИН и друге листове, а извештавао је из Славоније, Крајине, Босне и са Косова. Његово ратно новинарство и проза током година били су и хваљени и оспоравани. Још је НИН 1998. бележио да је један део критике његов рад називао антиратним штивом, док су га други оштро критиковали због начина на који је писао о рату.

Сам Јеврић је прошле године овако описао начин на који је спајао књижевност и новинарство:

„Провео сам живот шверцујући у новинама приче као репортаже.“

На књижевној вечери у Лопарама у мају ове године рекао је да је у Босну стигао почетком рата и да се до Дејтонског споразума практично није враћао, додајући да је четири године провео у Сарајеву покушавајући да бележи оно чему је сведочио.

 На ратишта је одлазио у капуту који је некада припадао Иви Андрићу

Једна од најнеобичнијих прича из Јеврићевог живота нема везе само са ратом, већ и са Ивом Андрићем.

Како је Јеврић испричао у интервјуу за „Курир“, још 1977. године срео је Миодрага Булатовића док је зими ходао Београдом без правог капута. Булатовић га је одвео на ручак, а потом му поклонио капут који је, према његовом сведочењу, раније добио од Иве Андрића. Јеврић тврди да је управо тај капут касније носио током ратних година.

Када је рат завршен, није га задржао.

После Дејтонског споразума, према његовим речима, поклонио га је тада младом писцу Жељку Пржуљу из Неџарића, настављајући причу коју је Андрић наводно започео идејом да се добро не враћа ономе ко га је учинио, већ прослеђује даље.

То је вероватно једна од оних биографских епизода које најбоље описују Јеврића, човека код којег се књижевност, кафана, историја и стварни живот непрестано мешају.

Последњих година награде се нижу

Јеврић је последњих година добио неколико значајних књижевних признања.

За збирку „Мртви дим“ добио је 2025. године награду из Фонда Задужбине Бранка Ћопића, о којој одлучује Управни одбор Задужбине у оквиру САНУ.

Исте године припала му је и Велика награда „Иво Андрић“ Андрићевог института за најбољу књигу објављену у Србији и Републици Српској. РТС је тада навео да је награђен управо за „Мртви дим“.

А само неколико недеља пре данашњег државног признања стигла је још једна вест. Жири је једногласно одлучио да Јеврићу припадне награда „Светозар Ћоровић“ за 2026. годину, за збирку прича „Пуцањ у огледало“.

Тако се писац који је деценијама највише био везиван за ратне репортаже, људе са маргине и књижевност насталу из непосредног искуства у последње две године нашао међу лауреатима неколико великих књижевних признања.

„Приче не правим од хартије него од људи“

Можда се његова поетика најбоље види у једној реченици коју је недавно изговорио говорећи о писању.

„Приче не правим од хартије него од људи.“

Код Јеврића то тешко звучи као обична књижевна фраза.

Од детета које је у Бијелом Пољу гутало књиге, преко младог писца који је зауставио Миодрага Булатовића на улици, до ратног репортера који је године провео тамо где су људи покушавали само да преживе, највећи део његовог књижевног материјала заиста је дошао од људи које је срео.

Данас, више од четири деценије након објављивања „Црног кофера“, његово име нашло се и међу добитницима државних одликовања поводом 15. септембра, Дана српског јединства, слободе и националне заставе.

АЛО!