ФЕНОМЕН, КЕНАНА СТРУЈИЋ ХАРБИЋ: Двоструки аршини говора мржње!

Кенана Струјић Харбић између декларативне борбе против мржње и политике која све чешће оставља утисак селективног односа према Србима

У политици нема ничег спорног у томе да неко буде оштар критичар одређене личности, политике или идеологије. Спорно постаје онда када се принципи мијењају у зависности од тога ко је мета, а ко долази из политички блиског круга.

Управо ту се отвара питање јавног дјеловања Кенане Струјић Харбић. Посланица Бошњачке странке у више наврата је са скупштинске говорнице инсистирала на неопходности борбе против говора мржње. И то је принцип који треба поздравити. Црна Гора не може бити друштво у којем се пријетње, увреде и етничко вријеђање толеришу зато што су усмјерени према политичком противнику.

Али управо зато што је тај принцип универзалан, он мора важити за све.

Повод за ово питање представља коментар са једног Facebook профила који је упућен Весни Братић, а у којем се, поред најприземнијих псовки, појављује и порука: „Иди у Требиње“. Сам садржај коментара је недопустив без обзира на то ко га је написао и коме је упућен.

Још занимљивије питање отварају јавне информације које повезују власника тог профила са особом која је на профилу представљена као сестра, односно са посланицом Струјић Харбић. На профилу је, према наводу из текста, објављена фотографија посланице уз опис „Моја сестра мој понос“, док је она испод фотографије оставила поруку у којој аутора назива најбољим старијим братом којег је могла да пожели.

То, само по себи, није доказ да је та особа аутор спорног коментара, нити би било одговорно такву ствар прогласити утврђеном чињеницом без званичне потврде. Али јесте легитиман повод за јавно питање.

Да ли принцип борбе против говора мржње важи и онда када је његов могући аутор близак члан породице?

Ако је одговор да — онда би осуда морала бити недвосмислена. Ако је одговор не — онда јавност има право да пита зашто. Ту долазимо до много ширег проблема.

Струјић Харбић је политичарка која своје дјеловање гради и на питањима националног идентитета, права Бошњака и односа према историјским и политичким темама које у Црној Гори носе снажан међуетнички набој. Све је то легитимно у демократском друштву. Бошњаци имају право на своје политичке представнике, као што Срби, Црногорци, Хрвати и сви други грађани имају право да политички артикулишу сопствене интересе.

Проблем настаје када се борба за права једне заједнице претвори у политичку праксу у којој се припадници друге заједнице посматрају кроз призму колективне кривице.

А управо ту треба бити изузетно опрезан.

Критика политике која се доживљава као српска није сама по себи антисрпска. Критика Српске православне цркве није антисрпска. Неслагање са политиком Београда није антисрпско. Али када се политичка критика претвори у стално сумњичење читавог националног корпуса, у оспоравање његовог легитимитета или у прихватање логике да је неко мање „свој“ зато што припада српском националном идентитету — онда више не говоримо о обичној политичкој полемици.

Зато је сасвим легитимно анализирати да ли у јавним наступима једног политичара постоје двоструки стандарди према националним заједницама.

То питање није антимуслиманско, антибошњачко нити антисекуларно. Напротив. Оно је неопходно управо зато што је Црна Гора мултиетничка држава.Иста правила морају важити за све.

Не може се један облик националне нетрпељивости проглашавати опасним говором мржње, а други релативизовати зато што долази из „нашег“ политичког или националног корпуса. Не може се тражити реакција полиције и тужилаштва када је мета неко из сопственог политичког круга, а истовремено прећуткивати када је мета политички неомиљена особа. Не може се од других тражити политичка и морална одговорност, а када се питање постави сопственом окружењу — изненада инсистирати на томе да „то није политичко питање“.

Политичка досљедност се не мјери оним што говоримо о својим противницима. Мјери се оним што смо спремни да осудимо код својих.

Зато Кенана Струјић Харбић не треба осуђивати због њеног бошњачког идентитета. Нити је њен политички ангажман легитимно нападати зато што заступа интересе Бошњака. То би било управо оно против чега се треба борити.

Али њени ставови и јавни наступи јесу легитиман предмет политичке критике. Исто тако, ако постоје примјери њених скупштинских наступа у којима се Срби или српски политички ставови представљају на начин који производи непотребне подјеле, онда то треба јасно анализирати — конкретним цитатима, датумима и контекстом, а не етикетама. Јер најлакше је некога назвати шовинистом.

Много је теже показати гдје је његова политика постала селективна, гдје су стандарди престали бити исти за све и гдје се декларативна борба против мржње сударила са политичком праксом.

Управо зато случај спорног Facebook коментара не би требало свести на породичну причу, нити на политички обрачун. Требало би га претворити у питање принципа.

А питање је једноставно: Да ли је говор мржње неприхватљив увијек — или само онда када га производи „погрешна“ страна?

Од одговора на то питање зависи много више од политичке судбине једне посланице. Зависи да ли ће Црна Гора заиста постати друштво једнаких правила или ће и даље живјети у систему у којем свака политичка и национална група има свој аршин за мјерење мржње.

Ако Кенана Струјић Харбић заиста вјерује у оно што је више пута говорила о неопходности реакције институција на говор мржње, онда би њена реакција у овом случају требало да буде јасна.Без обзира на то ко је аутор спорне поруке. Без обзира на то чија је сестра. И без обзира на то ко је мета.Јер ако принцип важи само за друге — онда то више није принцип. То је политички аршин.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме