ГОДИШЊИЦА УБИСТВА ПРВЕ ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ: Српкиња Анка Зец убијена на кућном прагу!

Прва жртва рата у читавој Босни и Херцеговини била је Анка Зец, православна Српкиња из Козарске Дубице. Око ове чињенице сагласни су и Срби и Бошњаци и Хрвати.

Анку Зец су 13.09.1991. убили припадници хрватске војске током бесомучног напада на цивилне циљеве и територију у којој до тада није било никаквог ратног збивања. Анка је рођена је 15. јула 1934. године у мјесту Двориште од оца Симе и мајке Стоје а била је удата за Зец Савана.

Живот брижне мајке и узорне супруге окрутно је прекинут 13. септембра 1991. године око 13 часова од стране хрватског агресора. Од прејаке детонације и задобијених повреда Анка је преминула на лицу мјеста. Граната је испаљена са положаја хрватске војске у Хрватској Дубици, иначе злогласног војног упоришта. Хрватска страна је више пута и сама признала како је гранатирала Козарску Добицу, Градишку и читаву територију Босне и Херцеговину.

ПОРОДИЦА ТРАЖИ ПРАВДУ

Кћерка жртве Весна Зец у време погибије мајке била је на свом радном мјесту љекара у дубичком Дому здравља. Она се за “Глас Српске” присјетила да је тог тада од раних јутарњих часова почело гранатирање Козарске Дубице и да су се они у болници организовали за дочек рањених и жртава.

– Чим ми је јављено, са возачем и санитетским возилом сам отишла кући. Нажалост, мајка је већ била подлегла и једино што ми је преостало било је да је збринем и превезем у мртвачницу – каже докторка Зец. Она се после мајчине погибије и сахране пријавила као добровољац и наредне четири године провела је на мјесту командира санитета 11. дубичке бригаде Војске Републике Српске.

„Мени је било јако тешко да покренем тај процес, да дајем изјаве, идем на испитивања и да поново све то проживљавам поред свега са чим сам се сусретала у рату. Када сам касније скупила снаге и хтјела да то урадим, адвокати су ми рекли да је за то касно и да је случај застарио“ – каже докторица Зец.

Она додаје да је њена млађа сестра Наташа у вријеме мајчиног страдања студирала српски језик и књижевност на универзитету у Приштини, на који се пребацила из Сарајева које је морала да напусти у предвечерје рата.

„Нисам јој рекла да је мајка погинула, већ да је тешко болесна и да би требало да дође кући, али она је успут у медијима сазнала за њену погибију. Мајчина смрт ју је јако погодила, као и нашег оца Савана који је запао у депресивно стање и никада се није до краја опоравио. Поживио је до 2005. године, али мајчина погибија га је покосила и он никада више послије тога није био исти човјек“ – присјећа се докторица Зец која данас ради као неуропсихијатар у дубичком Дому здравља.

Оно што је и данас боли, поред бола за изгубљеном мајком, јесте што нико никада није одговарао за тај злочин и убиство цивила на кућном прагу.

ИНСТИТУЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЋУТЕ

Умјесто да се централном комеморацијом у престоници Ребублике Српске на достојанствен начин обиљежи почетак рата у Босни и Херцеговини и монструозно убиство прве цивилне жртве у насељеном граду, нажалост, сваки 13. септембар већ три и по деценије протиче у сабласној тишини.

Зашто је српски народ дозволио да заборав покрије истину?

Ко ради у интересу агресора којем није било тешко да убија, затире, прогони ?

Све оно што је касније уследило након масакра у Дубици био је наставак континуиране кампање насиља над српским становништвом. Само три дана након овог масакра тог 16. септембра 1991. са положаја хрватске војске испаљено је више граната на мјесто Клакар код Брода приликом чега је убијен Војислав Горановић, технички директор предузећа “Грамат” из тог места. Прве цивилне жртве у тадашњој Босанској Градишци страдале су 21. септембра 1991. године услед бесомучног гранатирања из Хрватске.

Био је то први масовни злочин у Босни и Херцеговини!

Судбина је хтјела да жртве буду три жене из три различите етничке заједнице. Животе су тог дана изгубиле Алмаса Билић, Штефица Савић и Марица Малешевић. Хрвати су се више пута чак и отворено хвалили како гранатирају територију Босне и Херцеговине а Босанску Градишку су прогласили „четничким мјестом“ због великог броја српског становништва у том граду као и због болница које су збрињавале рањене српске цивиле и борце.

. То је важно превасходно због истине, због будућих генерација и нараштаја који долазе. Млади морају знати шта се збивало на овом подручју, морају градити будућност а темељ таквог подухвата мора бити његована прошлост. Медији се такође морају укључити у овај процес и сваке године информисати и подсјећати јавност на ове немиле али значајне догађаје.

Моја Посавина