Осам и по деценија од злочина у Житомислићу

Манастир Српске православне цркве Житомислић из 15. века, који се налази у плодној котлини села Житомислић на десној обали Неретве, близу Мостара, и припада Епархији захумско-херцеговачкој и приморској, кроз своје постојање имао је много невоља како би опстао и служио својој намени. Паљен, пљачкан, рушен и миниран, увек је успевао да се уз руке добрих људи и својих верника поново подигне и служи духовном животу, образовању и чувању историје српског православног народа у Херцеговини.

Једна од невоља које су га задесиле догодила се 1941. године, на почетку Другог светског рата, када је целокупно братство манастира страдало од руке усташа за време успостављања Независне Државе Хрватске. Ове године навршило се осам и по деценија од њихове мученичке смрти. Крајем јуна 1941. братственици манастира Житомислић позвани су у мостарски уред НДХ да се пријаве ради евиденције. Позиву су се одазвали сви калуђери и искушеници, али чим су дошли у уред били су похапшени, везани жицом и мучени. Одведени су до села Близанци у непосредној близини Мостара, где су убијени и бачени у Видоњу јаму, а преко њихових тела зликовци су набацали камење. Био је то део плана НДХ о истребљењу Срба у Херцеговини назван „Видовдански покољ”.

На веома свиреп начин убијени су игуман манастира Константин Вучуровић, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Међу страдалима био је и гост манастира Житомислић протођакон из Мостара Владимир Чејовић.

Чејовићу је понуђено да оде са стратишта јер није био део братства, али он није желео да их напусти рекавши да ће до краја остати с братством манастира Житомислић, те је и он с њима пострадао. Игуман Константин имао је само 26 година, јеромонаси Доситеј и Макарије били су те године рукоположени, а Обрен Окиљевић је тек био напунио 18 година.

Кости ових и других недужних страдалника дуго су лежале у јами Видоњи јер комунистичка власт Југославије није дозвољавала да се ексхумирају и пристојно сахране. Тек крајем 1990. извађене су из јаме и достојно сахрањене 1991. године у мермерној гробници крај олтара манастирске цркве. Ту су у миру почивали само до 1992, када су у јеку оружаних сукоба у БиХ и распада Југославије јединице хрватске војске минирале манастир Житомислић и до темеља га разориле. Уништена је тада и њихова гробница. Тако су ови мученици по други пут страдали од исте руке, од својих комшија Хрвата.

Данас, у обновљеном манастиру Житомислић, испред олтара се чува само део њихових моштију. Житомислићки страдалници канонизовани су 2005. године и проглашени су Светим свештеномученицима житомислићким. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је одлуку да се 26. јун празнује као њихов датум. Верни Херцеговци их поштују и у Светим литургијама помињу их и моле им се као својим небеским заштитницима.

Миливоје Мишо Рупић/Политика