Јелена Пономарјова: Од 2013. руско-српски односи имају нови квалитет. Србија је за Брисел несварљива

Процеси који се одвијају на Балкану су одраз велике политике — борбе за власт, територије и ресурсе, коју воде геополитички гиганти и спољни играчи, било да су то империје, државе или транснационалне компаније.

У садашњој стварности, када глобалне елитне групе доводе у питање не само националне државе, него уништавају и саму природу човека, руско-српске везе могу се назвати мостом преко бездана распада.

Од 2013. године руско-српски односи стекли су посебан квалитет. Декларација о стратешком партнерству не само да је отворила нове могућности, него је и формирала одређене оквире односа. Притом, стратешко партнерство „на руски начин“ не ставља Београд, за разлику од споразума са ЕУ и НАТО, у институционално обавезујући положај.

Руска Федерација била је највећи војно-технички донатор српске војске. Модернизацију војске Србија је сматрала „гаранцијом мира на Балкану“, посебно у условима стварања паравојних јединица на Косову. И била је у праву.

Доминантан спољни утицај на Балкану припада такозваном „балканском квинтету“ — Великој Британији, Европској унији, САД, Кини и Русији.

Санкције против Русије се директно везују за успех евроинтеграције, а притисак се врши и кроз подршку опозицији и дестабилизацију унутрашње ситуације.

За разлику од Брисела, који делује институционално и економски, Вашингтон види своје задатке у другој равни. Циљ успостављања сталног војног присуства у Југоисточној Европи, био је представљен још 2017.

Заједничка антируска, а касније и антикинеска усмереност одражена је у стратегијама САД, Велике Британије и ЕУ. Балкан посматрају као још један фронт супротстављања Русији. Главни руско-кинески „агент“ у региону остају Срби. За Београд и Бању Луку то значи јачање притиска.

Данашња Србија, по мишљењу експерата FPRI, представља претњу не само регионалној, него и трансатлантској безбедности. Зато је тако вруће последњих месеци на Балкану.

До принципијелних промена у украјинском конфликту у корист Русије, западни играчи ће, највероватније, наставити да јачају своје присуство, посебно војно, на Балкану. И до тада ће степен утицаја на Балкану бити већи код западних играча.

Дејтонску Босну дефинишем као „државу-фантом“. Одлучујући фактор њеног постојања је то што је она „потребна“ спољним актерима. Они преко ње могу управљати политичким простором и утицати не само на њу, него и на цео регион.

Политички ентитет Косово је балкански голем. Москва чини све што је неопходно за заштиту формалног суверенитета Србије, а Београд је тај који мора да решава питања заштите својих грађана.

Иза фасаде звучног имена „обојена револуција“ крије се промишљена до најситнијих детаља технологија смене политичког режима у конкретној земљи у интересу спољних играча и локалних компрадорских кланова.

ICM технологију — „Информација–Консолидација–Мобилизација“ препознајемо у Украјини 2014. и у Србији данас.
Србија данас има шансу да буде не формално, него стварно неутрална земља. Што се тиче евроинтеграције, не видим озбиљне перспективе.

Унија нема ни снаге ни жељу да укључи Србију, која је за Брисел несварљива — сувише је самостална, непокорна и непредвидива. Али живи били па видели. Развој догађаја ће одредити последице парламентарних и председничких избора.
Ко је предложио Резолуцију ГС УН о Сребреници? Немачка и Руанда. Врхунац цинизма! Гримаса историје.

Фалсификовање историје је циљани и не мање разоран процес, него директна агресија. Преформатирање свести у условима глобалног сукобљавања је својеврсна „артиљеријска припрема“ за решавање комплекса финансијских, економских и геополитичких задатака.

Главни изазов за Србију и Републику Српску је коначни губитак суверености, губитак себе и прекид историјске везе генерација. Нама треба само победа. И памтимо: битку губи онај ко први спусти поглед!

Један од најзначајнијих руских стручњака за Србију и Балкан, доктор политичких наука, професор МГИМО Министарства спољних послова Русије и аутор Телеграм-канала „Белый филин“, Јелена Пономарјова, у интервјуу за БРАТСТВО говори о руско-српским односима, геополитици Балкана, положају Републике Српске, питању Косова и Метохије, „обојеним револуцијама“ и зашто не воли тај термин, као и о утицају медија и образовања на очување историјске истине.

Већ деценијама проучавате Балкан, распад Југославије и савремене геополитичке процесе. Шта Вас је првобитно навело да се бавите управо Србијом и српским питањем?

Неко би рекао да је то била чиста случајност, а неко да је то судбина и да је све промишљено.

У пролеће 1987. године дошла сам на Катедру за јужне и западне Словене Московског државног универзитета да се упишем на специјализацију. Завршила сам средњу школу при амбасади СССР-а у Варшави, пошто је мој отац био дипломата, прилично добро сам владала пољским језиком, па нисам сумњала у свој избор. Али закаснила сам: пољска и друге словенске групе већ су биле попуњене, а остала је само Југославија. Видевши моју збуњеност, шеф Катедре, диван историчар, кога с правом сматрам својим Учитељем, Генадиј Филипович Матвејев, предложио ми је да спојим те толико различите земље и да радим на дипломском раду о пољско-југословенским односима између два рата (1918-1939.). Након кратког размишљања, у дневнику катедре, у рубрици „Југославија“, уписала сам своје презиме. Тако је за неколико минута одлучено да ће мој професионални рад заувек бити везан са Балканом и оним што се дешава на простору разрушене дивне и прекрасне земље.

Штавише, проучавање историје Србије и урањање у политичке перипетије савременог Балкана са „стакленом јасноћом“ — користим израз Владимира Набокова — убедљиво доказује да не постоје само српски, југословенски, па чак и, шире гледано, балкански проблеми. Процеси који се одвијају на Балкану су одраз велике политике — борбе за власт, територије и ресурсе, коју воде геополитички гиганти и спољни играчи, било да су то империје, државе или транснационалне компаније. Тако су ми Југославија и Србија отвориле врата у свет реалне политике.

Наша заједничка судбина није случајност. Данас су наши односи мост преко бездана распада

Како данас оцењујете стање руско-српских односа — да ли се они првенствено заснивају на историјској, духовној и културној блискости или на заједничким геополитичким интересима?

У нашим односима заједничка историјска судбина није случајност — зато Србе често називају балканским Русима. У садашњој стварности, када глобалне елитне групе доводе у питање не само националне државе, него уништавају и саму природу човека, руско-српске везе могу се назвати мостом преко бездана распада. Речи Патријарха Српског Павла (из Васкршње посланице 2007.): „У овом нашем свету, у коме се лаж често проглашава за истину, а зло за добро, једино Васкрсли Христос Својим божанским миром и љубављу може спасити човечанство од његових странпутица.“ – одражавају дубинску суштину наших односа.

Историјско-духовно јединство и културна блискост омогућавају решавање комплекса националних задатака — у сфери економије, социјалног развоја, војно-техничке сарадње. А узимајући у обзир место Србије у светским односима, геополитика, наравно, игра суштинску улогу.

Од 2013. године руско-српски односи стекли су посебан квалитет. Декларација о стратешком партнерству не само да је отворила нове могућности, него је и формирала одређене оквире односа. Такво партнерство подразумева поклапање оцена о трансформацијама које се дешавају у свету и тежњу ка изградњи праведнијег поретка заснованог на колективним начелима и владавини међународног права, у складу са циљевима и принципима Повеље Уједињених нација. То је у очигледном противречју са политиком ЕУ и САД по читавом низу питања, укључујући и унутрашње проблеме савремене Србије.

Притом, стратешко партнерство „на руски начин“ не ставља Београд, за разлику од споразума са ЕУ и НАТО, у институционално обавезујући положај. Москва не оптерећује развој сарадње захтевима за коначно решење оштрих политичко-територијалних спорова, модернизацију економије, прелазак војске на одређене стандарде или убрзање демократских процеса. Такав приступ отвара другачије хоризонте, али не дозвољава Русији да се понаша као господар, ни да оштро намеће своје интересе захтевајући повластице.

Русија је највећи донатор српске војске

Улазак Црне Горе у НАТО 2017. године још једном је показао да за партнерство у условима глобализације треба не само солидно историјско наслеђе, већ и чврст економски и војно-технички темељ.

Руска Федерација била је највећи војно-технички донатор српске војске. Оружане снаге Србије бесплатно су добиле шест ловца МиГ-29, 30 оклопних извиђачко-патролних возила БРДМ-2МС и 30 тенкова Т-72МС. На то треба додати значајне попусте и друге погодности при набавци оружја и војне опреме у Русији. Модернизацију војске Србија је сматрала „гаранцијом мира на Балкану“, посебно у условима стварања паравојних јединица на Косову. И била је у праву.

Оштра радикализација става Приштине по питању српских општина у пролеће 2023. године, која се претворила у отворено сукобљавање косовских Срба са албанским специјалцима и снагама КФОР, створила је услове за демонстрирање војне моћи Београда. Српска војска стављена је у борбену готовост и концентрисана уз границу са Косовом. Такво „показивање мишића“, уз потпуну подршку српског друштва својим саплеменицима на Косову, извело је стари сукоб на нови ниво. Иако чак ни модернизована војска неће омогућити Србији да уђе у отворени сукоб са НАТО, у условима грандиозног преобликовања светске политике ништа се не може искључити.

После распада Југославије, Балкан је остао простор снажног утицаја САД, ЕУ и НАТО. Ко данас има највећи утицај у региону и које су главне линије напетости?

То је врло обимно питање. Од почетка 1990-их свет и регион су се колосално променили, појавили су се нови инструменти и технологије утицаја, али циљеви се нису променили. Детаљно о томе ко је и како данас присутан у региону написале смо колегиница Јелена Арљапова и ја у монографији „Западни Балкан уочи и током садашње кризе: играчи и фигуре“.
„Балкански квинтет“ — Британија, ЕУ, САД, Кина и Русија

Ако говоримо кратко, проблем спољног утицаја у балканским земљама није нов, али је последњих година активиран.

Доминантан утицај припада такозваном „балканском квинтету“ — Великој Британији, Европској унији, САД, Кини и Русији. У Србији политичари оперишу појмом „земље квинте“, у које убрајају Велику Британију, Немачку, Италију, САД и Француску.
Европска унија има утицај посебне врсте: све балканске земље које нису њене чланице званично су уставима и другим документима утврдиле тежњу ка прикључењу Унији. Иако идеја о чланству губи присталице, улога Брисела остаје значајна захваљујући економским полугама — инвестицијама, квотама, грантовима — што утиче и на политику. Индикативан је и одговор европских званичника на церемонију испраћаја генерала Ратка Младића 7. септембра 2026. у Београду. Највећи притисак западних институција трпе управо Срби.

Одбијање Београда да уведе санкције против Русије после почетка сукоба у Украјини забележено је у парламентарној резолуцији ЕУ. Од тада се то питање редовно поставља у свим разговорима. Како је више пута говорио Александар Вучић: „Прво питање на сваком састанку било је: Зашто нисте увели санкције против Русије? Сваки пут.“ Санкције се директно везују за успех евроинтеграције, а притисак се врши и кроз подршку опозицији и дестабилизацију унутрашње ситуације.

Што се тиче САД, Вашингтон је први пут означио свој интерес у региону почетком 20. века, а после 1949. године најчешће делује заједно са савезницима из НАТО под називом „колективни Запад“. Ипак, САД воде и сопствену игру. За разлику од Брисела, који делује институционално и економски, Вашингтон види своје задатке у другој равни. Циљ успостављања сталног војног присуства у Југоисточној Европи, био је представљен још 2017. у регионалној стратегији „Балкан, напред!“.

Дневни ред САД више је усмерен на деловање спољних сила у региону, него на директну сарадњу са земљама региона. То га приближава приступу Велике Британије. Заједничка антируска, а касније и антикинеска усмереност одражена је у стратегијама САД, Велике Британије и ЕУ. Водећи западни играчи настављају да Балкан посматрају као још један фронт супротстављања Русији. Главни руско-кинески „агент“ у региону остају Срби — институционално, то су Србија и Република Српска. За Београд и Бању Луку то значи јачање притиска, не само у средњорочној перспективи.

Србија као претња трансатлантској безбедности

Подсетимо, у марту 2022. амерички Институт за истраживање спољне политике предложио је да се „Србија отворено разматра онаквом каква јесте: веран савезник Русије и Кине, под управом полуауторитарне владе која активно спроводи идеолошки иредентистичку територијалну експанзију на Западном Балкану“. Данашња Србија, по мишљењу експерата центра, представља претњу не само регионалној, него и трансатлантској безбедности. Зато је тако вруће последњих месеци на Балкану.

Што се тиче НАТО, алијанса је давно постала инструмент промовисања интереса многих својих чланова, а Балкан је чврсто укључен у његов међународни дневни ред. Узмимо пример Косова. НАТО тамо руководи операцијом одржавања мира од јуна 1999, на основу Резолуције Савета безбедности УН 1244 и Кумановског споразума. Алијанса потпуно контролише Међународне снаге, а званично подржава споразум о нормализацији односа Београда и Приштине из 2013.

Косово је посебан случај за европску и глобалну политику и може се посматрати као елемент стратегије НАТО и САД о глобалном управљању. Балкан је био и остаје регион од пресудног значаја за глобалну безбедност, где НАТО има и могућности да демонстрира снагу, и ограничења, везана за нове међународне субјекте на терену.

Балкан се налази под значајним геополитичким притиском Запада од момента окончања биполарног светског поретка.

Балканско полуострво представља зону контакта Јадранског и Црног мора, а у ширем смислу – Централне Европе и Блиског Истока. Доминација на Балкану има смисла у контексту ограничавања руског присуства на кавкаско-црноморском правцу и планирања делатности на Блиском Истоку.

Одговор на пiтање о даљем развоју ситуације у региону зависиће од укупног супротстављања Русије и Запада. До принципијелних промена у украјинском конфликту у корист Русије, западни играчи ће, највероватније, наставити да јачају своје присуство, посебно војно, на Балкану. И до тада ће степен утицаја на Балкану бити већи код западних играча.

БиХ као „држава-фантом“

Колико данашња ситуација у Босни и Херцеговини представља наставак процеса започетих ратовима деведесетих, а колико је постала последица нових геополитичких притисака?

У својим истраживањима дефинишем дејтонску Босну као „државу-фантом“. То значи да територија има признате границе, међународно потврђен статус — чланство у УН — и формалне атрибуте државе: заставу, химну, грб, држављанство, валуту и устав, макар написан од стране спољних играча. Ипак, стварне државности, која се изражава у остваривању суверенитета становништва, ова творевина нема. Није у стању да самостално развија економију, гарантује безбедност грађана или води унутрашњу и спољну политику. Све то надгледају и усмеравају спољни играчи, док становништво не учествује у легитимисању чак ни устава.

Одлучујући фактор постојања те државе-фантома је то што је она „потребна“ спољним актерима. Они посредством такве државе могу управљати политичким простором и утицати не само на конкретну земљу, него и на цео регион.

Дејтонски споразуми из 1995. имали су главну врлину — окончање једног од најкрвавијих ратова после 1945. — али су на деценије фиксирали прерасподелу суверених овлашћења Босне и Херцеговине у корист међународних структура и створили гломазан и неефикасан систем власти. Такве структуре нису дуговечне. Пред дејтонском Босном је раскршће два сценарија: разједињење или укидање и анексија, односно апсорпција Републике Српске.

Економски, интеграција у БиХ развија се прилично активно — предузећа из Републике Српске снабдевају сировинама производне капацитете у Федерацији. Ипак, социолошка истраживања убедљиво доказују да јединствена нација и грађански идентитет нису настали. Главно што показују анкете, је да народи више не желе да ратују. То је врло велико достигнуће.

На политичком „фронту“ ситуација је веома напета. Реч пре свега је о одлуци Високог представника и Сарајева да унесу 2021. у Кривични законик БиХ – без гласања у парламенту – одредби „о одговорности за негирање геноцида у Сребреници“ и „величање ратних злочинаца“. Несагласнима са западним и муслиманским тумачењем догађаја прети затвор од шест месеци до пет година. Република Српска није признала те измене, а 2022. тужилаштво БиХ је покренуло поступак против председника РС Милорада Додика и директора „Службеног гласника РС“ Милана Лукића.

Коришћење технологије „негирања геноцида“ за обрачун са политичким противницима и понижавање целог народа, подразумева масовну обраду јавног мњења кроз филм, компјутерске игре, музику и шоу-бизнис, са циљем да се фиксира супериорност босанских муслимана. Сценарио „апсорпције“ би значио понижавајући положај Срба и могуће понављање политике балтичких државица према рускојезичном становништву. За Србе то није прихватљиво.

Бања Лука се дуго одупирала, али снаге нису равноправне, па се у по нечему морало ићи на уступке. Недавна изборна победа СНСД показала је да већина Срба у Босни одолева притиску, иако мала разлика у гласовима у односу на опозицију сведочи о озбиљном раду западних снага унутар српског друштва. Узимајући у обзир како Запад стеже „прстен НАТО-власти“ на Балкану, Босну и Херцеговину је „удобније“ укључити у алијансу ако се „реши“ српско питање, а онда се позабавити Србијом. Притисак на Републику Српску ће се наставити и носиће хибридни карактер.

Косово је балкански голем

Питање Косова и Метохије већ деценијама остаје једно од најосетљивијих на Балкану. Шта би, по вашем мишљењу, могло постати стабилна и праведна основа за његово решавање? Видите ли Русију као помоћника у решавању тог питања?

Политички ентитет Косово је балкански голем. Чак и у извештајима Европске комисије, Светске банке и других структура, ситуација у покрајини се оцењује као сложена. На свим кључним правцима — административна реформа, поштовање основних права, судски систем, борба против корупције и организованог криминала, нормализација односа са суседима — забележен је само незнатан напредак.

Званично, ентитет живи од финансијских дознака из иностранства: новац дијаспоре чини око 17 одсто БДП, а међународна донаторска помоћ око 10 одсто, плус кредитовање из Брисела и међународних фондова. Незванично, ту су и међународни криминал и наркотрафик. Социјално-економски показатељи сврставају Косово у категорију зависних променљивих светске политике и економије.

Али главно питање нису економски показатељи, него социјално-политичка клима и поштовање права Срба који тамо живе. При садашњој конфигурацији међународних структура не видим позитивно решење, чак ни кроз босански модел.

Што се тиче Русије, Москва чини све што је неопходно за заштиту формалног суверенитета Србије — брани принципе Резолуције 1244 и не признаје тај политички ентитет. Ипак, у реалном животу Срби на Косову се свакодневно сударају са претњама и дискриминацијом. Београд је тај који мора да решава питања заштите својих грађана.

Симулакрум револуције

Често се говори о „обојеним револуцијама“ као инструменту спољног утицаја. Како бисте дефинисали ту појаву и који су њени основни методи деловања?

Настојим да не користим термин „обојена револуција“. Њега су промовисали новинари, а измислили су га у западним „тинк танковима“ како би фиксирали у друштвеној свести наводни народни и ослободилачки карактер таквих догађаја.

Иза фасаде тог звучног имена крије се промишљена до најситнијих детаља технологија смене политичког режима у конкретној земљи у интересу спољних играча и локалних компрадорских кланова. Такозвана „обојена револуција“ (ОР) није револуција, него високотехнолошки производ епохе глобализације — комплекс процеса који имитирају социјално-политичку трансформацију, симулакрум револуције.

Суштина револуције у њеном традиционалном схватању је у посебној идеји, у новој идеолошкој доктрини, која формира вредности и смисао људског постојања, у новом историјском пројекту. Са те тачке гледишта ОР немају ни велике ни уопште нове идеје. То су или познати постулати западне либералне мисли, или пројекти из религиозних доктрина, пре свега ислама. Дакле, ОР су безидејни процес.

Још једна разлика ОР од класичних револуција је и одсуству главних симптома револуционарне ситуације, а то је управо немогућност да владајуће класе сачувају своју власт. Лењинова формула „за наступање револуције обично није довољно да „они доле неће“, него се захтева још да „они горе не могу“ да живе по старом“ и даље важи. Ипак, у земљама, које су преживела ОР није било заоштравања потреба угњетених класа — чак супротно, социјално-економски пад је наступио тек после њиховог успеха.

Истовремено, за успех ОР је неопходан моменат највећих тешкоћа владе: пораз у рату, међународне санкције, економска криза или стагнација. Важно је разумети: ОР не постављају за циљ промену политичког уређења и облика својине. Оне представљају савремене технологије смене политичких режима, уклањања лидера, промени конфигурације елита, а такође изазивања хаоса и дестабилизације земље или региона. Подсетимо се збивања и последица „арапског пролећа“.

ICM технологија у Украјини и Србији

Легитимизација опозиције остварује се кроз дискредитацију претходне власти и мобилизацију најрадикалнијих слојева становништва. Многе методе описане су у радовима Џина Шарпа и у књизи Едварда Лутвака „Државни удар: практични приручник“. Хоћу да скренем пажњу и на мање познату технологију ICM — „Информација–Консолидација–Мобилизација“ — разрађену 1976–1978. од стране тима Вилијама Кејсија и први пут испробану у председничкој кампањи Роналда Регана.

За разлику од пропаганде, која формира уверења, ICM ради са већ убеђеним људима. У првој фази се решавало питање информисања разједињених група, покрета и заједница једних о другима и о њиховим заједничким интересима и вредностима – из скупа слабо повезаних група се конструише нови идентитет. У другој фази долази до консолидације. Узмимо српски пример: национално оријентисани слогани и традиционалне вредности служе као темељ, али права консолидација се одвија око свакодневних проблема — опорезивања, образовања, здравства, инфраструктуре — решаваних са позиција традиционалних вредности. У спољној политици ефикасан консолидујући фактор је присуство опасног „туђег“ или перспектива „светле будућности“ на рачун „другог“. У случају Украјине 2014. то је било придружено чланство у ЕУ; у Србији тај фактор такође делује.

После информисања и консолидације, наступа трећа фаза – мобилизација. У савременим условима друштвене мреже су потпуно замениле мобилизациони потенцијал традиционалних медија међу омладином (од 14 до 35 година) и делом средње генерације. Притом остаје значајна улога „радио Милеве“: агитација „од врата до врата“ је врло ефикасна психотехника убеђивања.

Огромну улогу играју симболи. За разлику од садржајне вербалне комуникације, знаковни системи омогућавају да се максимално брзо и дубоко делује на психологију и понашање великих маса људи, одређују „своји“ и „туђи“, фиксира однос према прошлости, садашњости и будућности. Делујући на подсвест, они производе просте архаичне емоције — бес, гађење, страх — које потискују или побуђују вољне поступке. Симболи визуално актуализују социјално искуство и изазивају самоидентификацију, избор и поступак. Управо зато се њиховој разради и коришћењу у праксама политичке деструкције посвећује посебна пажња. Појава на улицама каранфила, ружа, фигурица фламинга или прецртаних симбола НАТО и ЕУ није случајност, него начин мобилизације.

Србија је за Брисел несварљива

Србија је под сталним притиском да убрза пут у ЕУ, али истовремено настоји да сачува војну неутралност и добре односе са Русијом. Колико је такав баланс данас реалан и колико дуго може да траје?

Мислим да такав баланс не само да је реалан, него је животно неопходан Србији и свим Србима. Тим пре што Србија данас има шансу да буде не формално, него стварно неутрална земља. Што се тиче евроинтеграције, не видим озбиљне перспективе. То није везано само за унутрсрпска ограничења — неусклађеност са захтевима ЕУ за реформу судског и других система, висок ниво корупције — него и за одбијање увођења санкција против Русије и признања Косова. Све то звучи као оправдање сувише дугог чекања Србије у предсобљу ЕУ. У ствари, Унија нема ни снаге ни жељу да укључи Србију: она је за Брисел несварљива — сувише је самостална, непокорна и непредвидива. Али живи били па видели. Развој догађаја ће одредити последице парламентарних и председничких избора.

Коју улогу, по вашем мишљењу, играју медији, историјско образовање и културна дипломатија у очувању истине о ратовима деведесетих и супротстављању ревизији историје?

Улога образовања, медија, друштвених мрежа, кинематографије и музике у очувању памћења и историјске истине је огромна.
Очигледан пример је скандалозна резолуција Генералне скупштине УН о „геноциду у Сребреници“, усвојена 23. маја 2024. Она је Србе прогласила за „геноцидни народ“ и поставила питање легитимности постојања Републике Српске. Ко је предложио ту резолуцију? Немачка и Руанда. Врхунац цинизма! Гримаса историје.

Уочи гласања, свим члановима Генералне скупштине на њиховим језицима је послат филм – емотиван, тенденциозан, који грубо искривљава догађаје у Сребреници „Quo Vadis, Aida?“. Под утицајем емоција, многе чланице Генералне скупштине, неупознате са ситуацијом у Босни, гласали су за резолуцију којом се осуђују Срби.

Током последњих 30 година босански и западни редитељи су створили целу индустрију „мини-Холокауста“: непрекидног помињања жртава Сребренице, паралелно са активношћу НВО, усмереном на формирање култа жртве међу босанским муслиманима. Циљ је унети у свест милиона тезу не само о српској кривици, него о њиховој кривици за „геноцид“ који није постојао. Наратив самовиктимизације био је део западног колонијалног наратива, прошао је кроз идеолошку нормализацију и постао део локалног идентитета. Када је друштвена свест била припремљена, дошло је време за нормативне одлуке.

Одлука Генералне скупштине УН и кривично гоњење руководства Републике Српске резултат су тоталне фалсификације догађаја босанског рата, која се води не само путем филма, него и анимације, компјутерских игара, музике и медија. Фалсификовање историје је циљани и не мање разоран процес, него директна агресија. Преформатирање свести у условима глобалног сукобљавања је својеврсна „артиљеријска припрема“ за решавање комплекса финансијских, економских и геополитичких задатака.

Супротставити се фалсификовању историје може се само ширењем истине — кроз образовање, кинематографију, позориште, музику, друштвене мреже и компјутерске игре, уз активно ширење информација на језицима земаља чланица УН.

Срби морају очувати себе, свој идентитет и историјско памћење

Русија и Србија повезане су дубоким религиозним, културним и историјским везама, међутим, младо поколење често мање зна о њима. Који облици сарадње могу у највећој мери ојачати те везе у будућности?

У делу развоја и јачања веза између наших земаља списак најефективнијих инструмената је добро познат. То су информационо-комуникативни (традиционални и нови медији, друштвене мреже), образовни и делатни (академски и циљани облици школовања, невладине организације, јавна дипломатија), као и мултифункционални програми у области културе — филмски фестивали, музичке, кулинарске, фолклорне приредбе, изложбе, дани културе.

У низу конкретних технологија могу да наведем пажњу према стилу преношења информација. На мрежи мора бити мноштво удобних, шарених, интересантних сајтова о Русији, њеној историји и савременим достигнућима, на језицима циљне публике, и на српском. Лични сајтови спортиста и звезда филма и естраде могу бити делотворнији од неколико информативних програма.

Формат програма треба прилагодити публици, узимајући у обзир социјалне, узрастне и родне факторе. На пример, медијска активност у средини балканских муслимана и медији исламских региона Русије могу суштински да промене однос широке публике према нашој земљи. Веома ефективно је и позивање новинара из водећих медија региона на туре по Русији.

Образовање је инструмент дугорочног утицаја. Потребно је не само повећати квоте за студенте из балканских земаља, него и променити принцип избора и формате рекламирања, проширити систем грантова и презентовати и регионалне високошколске установе. Балканска омладина зна за само неколико престоничких и петроградских факултета – такав информациони вакуум ради против Русије. Зато треба развијати филијале руских високошколских установа у региону — присуство МГУ или МАДИ, и то не само у престоници, мора да постане норма. За узор се могу узети Гете институти или Институти Конфучија. Поред школовања на руским универзитетима треба повећати број краткорочних образовних програма и учинити их креативнијим. Огроман је и потенцијал волонтерског покрета и у балканским земљама и у Русији.

Ако бисте морали да одговорите укратко: који је главни изазов за Србију и Републику Српску у наредних десет година и коју поруку бисте упутили читаоцима?

Главни изазов за Србију и Републику Српску је коначни губитак суверености, губитак себе и прекид историјске везе генерација. У условима хибридног рата актуелне су речи Гандалфа из „Господара прстенова“: „Ако изгубимо, погинућемо. Ако победимо, суочићемо се са новим задатком.“ Нама треба само победа. А за то је неопходан, мада недовољан услов – очување себе, свог идентитета и историјског памћења. И памтимо: битку губи онај ко први спусти поглед.

Олег Васиљев/Србратство.рс