Концентрациони логор на Црвеном крсту у Нишу: Симбол страве, отпора и преживљавања

Концентрациони логор на Црвеном крсту у Нишу и данас је страшно место. Музеј који у њему постоји сведочи само о делићу хорора који се одвијао на овом месту – о глади, батињању, убијању, људима сведеним на бројеве, појединачним трагедијама… али и једном невероватном подвигу!

Након окупације Србије 1941. године, нацистичке снаге тражиле су место у Нишу за смештај заробљеника. Избор је пао на зграде напуштеног војног магацина и предратне коњичке касарне на Црвеном крсту. За потребе окупатора, позиција је била савршена – у близини железничке станице која је омогућавала лак транспорт логораша.

Место се званично звало – “Анхалтелагер Нисцх” (“Прихватни логор Ниш”). У стварности, било је пакао на земљи за преко 30 хиљада људи – Срба, Јевреја, Рома и антифашиста свих националности.

За многе од њих, Ниш је био само пролазно место ка логорима смрти широм Европе. За хиљаде других, последња станица пре одласка на оближње брдо Бубањ, где су нацисти спроводили масовна стрељања.

Живот иза бодљикаве жице

Услови у логору били су осмишљени тако да сломе сваког ко у нега крочи. Зграда није имала грејање, стакла на прозорима била су премазана тако да изнутра није било могуће разазнати ни време ни доба дана, а логораши су спавали збијени на танким, сламнатим простиркама на бетонском поду.

Храна се сводила на водицу која се сматрала супом и парче буђавог хлеба. Један логораш ју је описао речима “никад сит, увек гладан”, пише Историјски забавник.

Затвореници су терани да раде тешке физичке послове, а пребијања су била свакодневна. Нужду су могли да врше само једном дневно када су пуштани из барака у групама, а чак и тада се дешавало да стражари на њих пусте гладне псе.

Најјезивији део логора биле су самице. У кровном делу главне зграде, под кровом без изолације где су лета врела, а зими ледене, налазиле су се ћелије на чијем поду је била посута бодљикава жица. Људи затворени у њима нису могли ни да седну ни да легну, а сате и дане су проводили стојећи или чучећи, изложени сталном мучењу и надзору.

Деца логора

У логору на Црвеном крсту налазила су се и деца! Нека су покупљена у рацијама. Причало се да су нацисти допуштали могућност да у логор дође отац и замени се са дететом – оно би излазило, он би остајао.

Друга су се овде рађала јер – логорашице које су на ово место стизале трудне, нису имале другог избора. Та деца скоро одмах би постајала сирочићи, а једно од њих је и чувени редитељ Желимир Жилник чија мајка Милица је стрељана убрзо после порођаја.

12. фебруар 1942 – Бекство које је ушло у историју

У зиму 1942. године, услови су постали неиздрживи. Масовна стрељања на Бубњу била су све чешћа, а међу логорашима се прочуло да се спрема ликвидација читаве једне групе. Одлука је пала – боље погинути у борби за слободу, него чекати страшну смрт.

Током вечерње шетње 12. фебруара 1942. године, 147 логораша кренуло је у голоруки јуриш. Наоружани само сопственим пркосом, напали су стражаре и потрчали ка бодљикавој жици која је окруживала логор.

Настао је пакао. Бука, повици, пуцњи и лавеж паса парали су нишку ноћ. Биланс пробоја био је крвав – 42 логораша оставила су живот на жици, али је 105 њих успело да побегне и докопа се слободе.

Бекство из логора на Црвеном крсту било је прво организовано масовно бекство из неког концентрационог логора у окупираној Европи. Овај чин толико је разбеснео нацисте да су одмазде након тога постале још суровије. Већ 16. и 17. фебруара на Бубњу је убијено преко хиљаду и петсто затвореника.

Логор данас: Споменик који опомиње

Почетком септембра 1944. било је јасно да ће Немци изгубити рат. Слобода се осећала у ваздуху, а нацисти су се спремали за повлачење.

Иза себе су оставили пустош. Када је стигло наређење о расформирању логора, 14. септембра 1944. последња група логораша – 10 жена и 26 мушкараца, међу којима су била и браћа Радман, последњи затворски лекари, стрељана је у дворишту.

Након ослобођења Ниша овај комплекс је претворен у Меморијални музеј „12. фебруар“, који је сачуван у готово аутентичном стању.

Када данас крочите у главну зграду, дочекаће вас тишина која леди крв у жилама. На зидовима самица и даље се виде изрезбарени потписи, поруке и датуми које су затвореници остављали својим породицама, свесни да се из те зграде неће вратити.

Логор на Црвеном крсту није само споменик страдању и жртвама Другог светског рата. Он је вечити подсетник на најмрачније дане човечанства, али и то да се жеља за слободом не може оковати жицом.

Или, речима нишког песника Ивана Вучковића: “Стрељали су нас… али нас никада нису убили, никада покорили. Ми смо згазили мрак, сунцу ослободили пут”.

Компас инфо