Побуна против рушења Његошевог гроба почела је

У бројним београдским становима некада су постојале две књиге које нико није читао, али сви су их знали: телефонски именик и – “Горски вијенац“.

Именик се бар повремено и отварао да се нађе број рођака које нисмо видели годинама да их обавестимо да је ујка Пера смештен у болницу или да је преминуо деда Сава. Али, ту другу књигу нисмо отварали јер нисмо ни морали, зато што се Његош код нас не чита, него – говори.

Њиме отац наздравља на слави, таксиста се брани кад вас „исече“ у саобраћају, њиме почињу говори и завршавају се читуље. Кад Београђанин хоће да каже нешто паметно, а нема шта, цитира Његоша. Кад хоће да се посвађа, опет је Његош ту.

Половину онога што данас сматрамо народном мудрошћу заправо је написао један владика са Цетиња, наш Шекспир, који је свој легендарни спев посветио Карађорђу, „праху оца Србије“, и који никада није имао недоумицу ком народу пише и припада.

Таквог песника свака власт пожели да има на својој страни. Она, комунистичка, која је владала од 1945. године пожелела је више: да га има само за себе. И то преправљеног. Сметало јој је што Срби славе и цитирају једног владику, јер је њихова нова вера имала своје свеце и није волела конкуренцију. Сметало јој је и што је Његош за себе рекао да је Србин, јер се то више није уклапало у план по коме су се тих година, поред фабрика и хидроцентрала, градиле и нове нације и нове културе.
А како Његоша нису могли да натерају да промени нацију и књижевност, решили су да му промене гроб. Мртви се, као што је познато, ретко жале.

У децембру 1968. године тадашња Скупштина општине Цетиње одлучила је да на Ловћену подигне маузолеј по нацрту чувеног вајара Ивана Мештровића. На том месту је дуже од једног века стајала мала црква коју је Његош сам подигао 1845. године, посветио је Светом Петру Цетињском и заветовао да у њој почива. Она ће бити срушена да би на њеном месту био подигнут нови маузолеј.

То није био први пут: окупаторска аустроугарска војска ју је након освајања Црне Горе из освете срушила 1916. године, (исто као и споменик Карађорђу на Калемегдану), а краљ Александар Карађорђевић обновио ју је 1925. године. То је, испоставило се, био главни грех:

Вођа југословенских комуниста Тито је цркву-капелу прогласио краљевом, а не Његошевом. Писац Матија Бећковић је касније приметио да би по тој логици ваљало срушити и калемегданског Победника и Незнаног јунака на Авали, јер је и њих наручио исти краљ. Окупатор је, дакле, рушио из освете, а наши из убеђења, што је увек темељније.

Али, Београд је одмах разумео о чему је реч. Писац Мирко Ковач је у „Књижевним новинама“, обраћајући се са тада фамозне адресе, Француске 7, односно, седишта Клуба књижевника, 24. марта 1969. године, цетињским одборницима приредио мали квиз. Последње питање је гласило: „Зна ли Скупштина да је два више него један?“ Одборници нису одговорили, што значи да нису знали.

Онда се догодило оно што се у Београду дешава једном у сто година: сложили су се писци. Историчар уметности Лазар Трифуновић, дојучерашњи управник Народног музеја, у двоброју 27–28 часописа „Уметност“ за 1971. годину сабрао је све што је о Ловћену речено и написано. Ту су били Васко Попа, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић и Душан Радовић, па Антоније Исаковић, Добрица Ћосић и Борислав Михајловић Михиз.
Побунили су се и сликари Мића Поповић и Милић од Мачве, а велики Петар Лубарда је насликао „Сумрак Ловћена“. Ко познаје наше уметнике зна да је лакше померити Ловћен него њих десеторицу довести за исти сто.

Није протестовао само Београд, иако је из Француске улице у нашем граду почела побуна. Српским писцима придружио се и хрватски писац Мирослав Крлежа, кога београдска чаршија није волела, а који је, упркос свему, изричито био против рушења капеле.

Меша Селимовић је из Сарајева написао да је нови маузолеј „фараонска гробница“ каква се подиже властодршцима, а не песницима. А Михаило Лалић је, потписујући протестно писмо, послао и кратак телеграм: „Потпис дајем, успеху се не надам!“

У јануару 1972. године часопис „Уметност“ је представљен у препуној сали Дома омладине. Матија Бећковић је читао „Гроб на Ловћену“, а Скендер Куленовић сонет у коме Његош моли да му на плећа не товаре Мештровићевог орла.

Побуна београдских интелектуалаца због рушења Његошеве капеле и храдње новог маузолеја, била је веома непријатна за власт која се још није опоравила ни од преноса моштију цара Душана у цркву Светог Марка 18. маја 1968. године, када се неочекивано окупило више од десет хиљада људи да их дочека. Комунистичка партија је такав скуп оценила као „дрску манифестацију српског национализма“.

Професор Правног факултета Михаило Ђурић објавио је у истом двоброју текст „Камен раздора“, у коме је написао да се Његошев гроб обележава новим, туђим знацима. Уклоњен је са Универзитета и осуђен на две године затвора, што је после смањено на девет месеци.

Очекивало се да се исто догоди и Душку Радовићу, који је у песми „Већи гроб за нову смрт“ написао:

да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове праве мисли

Тита су ови стихови толико разбеснели да је неколико дана касније, приликом посете Косову, поручио да они који се буне могу да заврше неколико метара под земљом.

Београдски уметници власти нису рекли да лоше ради, него да јој не припада оно што је узела: гроб, завет, веру и име. Била је то прва идеолошка побуна против тоталитаризма и социјализма у Југославији, и зато се десила у Београду, где су писци почели да говоре оно што српски политичари нису смели да кажу. Бранећи Његоша, Београд је бранио себе.

Капела је срушена у лето 1972. године, маузолеј отворен 28. јула 1974. године. Камен је био изгубљен. Али, остало нису успели.

Из „Горског вијенца“ нису избрисали делове у којима се помињу српство и Србија, а желели су. Његоша и данас читамо на истом језику, без преводиоца и без надлежних, а то је гроб који се не руши динамитом. Његошев споменик и његова улица и данас су у центру Београда. Маузолеј је остао на планини, где га нико – не цитира.

Калдрма.рс