Видовдан носи благослов или клетву

Видовдан је дан туге и радости, пораза и победе, смрти и Васкрснућа, срамоте и славе, клетве и благослова, дан којим се мери вредност сваког Србина. За нас Србе, Видовдан је и Велики петак и Васкрс, јер тада пострада Кнез Лазар са својим витезовима и ратницима који су невиђеном свесном жртвом учинили да Србија и Србски народ васкрсну и да живе до века, јер су својом крвљу запечатили завет са Господом. Због тога је за Видовдан Св.Николај Жички рекао: “Видовдан дан туге, али и славе, дан тужне славе“.

Тај дан претекоше само они који издадоше Господа и свога Кнеза, јер не дођоше или побегоше са Косова поља и на њима оста клетва која ће трајати до свршетка века. То је дан који је нашу историју претворио у вечити Видовдански избор, бирање између вечног или пролазног, коме се царству приволети. Због Видовдана, историја Србског народа је пуна страдања и великих жртава, не зато што смо направили кућу на путу – метафора којом многи покушавају да објасне наше страдалништво, већ зато што смо Христово стадо, због чега су нас увек нападали сатанине слуге на земљи, лажни хришћани римокатолици, муслимани, као и други одступници од Бога, који су желели да нас униште. И поред свих страдања, поднетих жртава и проливене крви успевао је Србски народ остати и опстати, јер су наши претци одлучно бирали вечно и непобедиво, јер су се држали Видовданског завета или, како каже Свети Николај Жички,: “И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и Цркви. Црква је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило, пре и после пропасти земаљског царства србског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божији; да је светиња, и да је нераздвојна од часног Крста. Ко се огреши о Часни Крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу огрешио се и о Часни Крст“.

Скоро пет векова смо били под немилосрдном турском влашћу, угњетавани, мучени и убијани, без икаквих права. И онда, када су нас сви отписивали и говорили да више не постојимо, Господ је услишио вапај свога народа и учинио, преко Вожда Карађорђа, да Србија Васкрсне, а народ Србски је свима радосно узвикнуо “ево жив сам и опет међу вама“. А онда када смо после шест векова, у Балканским ратовима, осветили, односно ослободили Косово и Метохију, нисмо успели то ни да прославимо, а на Србију су ударили наши вечити непријатељи, римокатолици, преко две царевина Аустроугарске и Немачке, уз помоћ Бугара, са једном намером, да нам и семе затру. И док је Србија стењала под невиђеним терором, прекривена крвљу пре свега нејачи, док се војска у виду живих лешева повлачила преко албанских гудура, а свет нас већ ожалио, опет Господ услиши вапај свога народа и учини да Србија Васкрсне, а народ Србски поново свима радосно узвикне “ево жив сам и опет међу вама“.

Тако је било некада, а данас је останак и опстанак нашег народа на највећим искушењима, и то из два разлога. Први разлог је што су силе зла као никада до сада удариле на народ Србски. Ударили су на нас без милости, са невиђеном мржњом, претече антихриста, четири јахача апокалипсе САД, ЕУ, НАТО и Ватикан на челу са папом који теже да нас потпуно униште, да више не постојимо као народ. Други разлог, смо ми сами, деца са краја времена недостојни својих светих предака, јер се не држимо Видовданског завета. Док су наши свети претци одлучно бирали вечно, непропадљиво и непобедиво, због чега смо опстајали као народ и држава, данас Срби у свом маловерју, кривоверју, безверју и колебању нагињу да изаберу оно тренутно, пропадљиво и пре свега проклето. Заборавили су Срби да кад год нису били достојни Видовданске Србије, да су губили слободу коју једино Господ дарује, а не некакве антихришћанске творевине (ЕУ, НАТО, Ватикан…), односно заборавили су на пророчке речи Светог Николаја Жичког: “Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.“

Нажалост, испуњен великом зебњом и страхом констатујем да смо као народ много ближи клетви него благослову. Благослов Господа и Свете Небеске Србије носе они који извршавају видовдански задатак, који по речима Св.Николајa Жичког гласи: “Одржати веру и поново се удостојити слободе, тако је народ разумео тај видовдански задатак. Одржати праву веру под искушењима и на мукама и удостојити се златне слободе кроз покајање и очишћење – овај задатaк, који неки називају завет, народу је бивао све јаснији од колена до колена из столећа у столеће, док се није навршило време.“

Насупрот благослова је Видовданска клетва, коју на себи носе евроунијатска колонијална управа и екуменисти из Београдске патријаршије, као и народ који их следи и слуша, јер они неће да бране, већ као потомци Вука Бранковићева издају своју веру и слободу од Бога нам дану. За њих, који ради сопствене користи а у интересу наведених јахача апокалипсе, раде супротно Видовданском благослову, важе следеће речи Св. Николаја Жичког: “Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“

Због тога њима и смета Видовдан, они га у својој духовној нискости тумаче као “само обични и безпотребни мит који нас је уназадио и одвојио од цивилизоване Европе“. Ти безумници, који се Бога не боје и људи не стиде, због чијих би се злодела (да парафразирам Св. Николаја Жичког) и марва постидела, који раде на европско-ватиканском унијаћењу сопственог народа, теже да га убеде да се окрене изопаченом и богоборачком Западу, у виду ЕУ и папе. А ми, Срби се окрећемо према западу, само у чину Свете Тајне Крштења, када нас свештеник позива да се одрекнемо сатане и да пљунемо на њега. Тим чином ми показујемо наш однос према палом свету – који симболише географски запад, и који је под влашћу кнеза таме. Нас Свети Сава окрете лицем према Истоку, јер са Истока, а не са Запада, долази мир душама нама, у сусрет нашем Спаситељу Господу Исусу Христу.

Евроунијате и екуменисти, који су у невиђеном издајничком јединству, терају нас да се одрекнемо нашег Светог Православља, наше традиције Светосавља, светих предака, Косова и Метохије, да се одрекнемо себе самих, односно свега оног што нас чини људима. Приморавају нас да прихватимо антихришћанске гадости (папизам, содомију, разврат, блуд…), да постанемо нељуди ослобођени од вере, традиције, морала и закона, да се одрекнемо Господа и да прихватимо њиховог господара антихриста. Ко другачије мисли, они га проглашавају непријатељем државе и Цркве и прогоне до смрти.

Србине, усправи се, скини поглед са телевизора који те је омађијао европско-ватиканским унијаћењем и погледај према својим прецима и сети се речи Св.Николаја Жичког који ти говори ко си: “Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за Крст Часни и слободу златну; самоникле и бујнe гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер Царство Небеско, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране“; “Ако хоћемо да смо верни својој историји и својим верним прецима који се у слободи показаше светим, у ропству јуначки, морамо и ми да пођемо њиховим путем.“

Србине, ако мислиш да уместо клетве задобијеш благослов, не прихватај издају и завапи Господу покајнички, онако како је то чинио Свети Николај Жички: “Превелики Боже, не презри нас презрене од свију и не остави нас остављене од свију људи, но прости, прости, исцели нас, обожи, сложи и умножи, да будемо опет Твој народ као што су били свети оци наши“.

Србине, као што у Јеванђељу пише “Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.“(Мат.7,7), тако и ти стално понављај себи, деци, пријатељима и непријатељима: “У име Христа, Косово је било и биће Србско! “

P S: У историји Србске заветне мисли нико као Св. Владика Николај Жички није тако јеванђељски утемељено, кристално јасно и сваком Србском срцу приступачно поучаво наш народ о суштини и значају Видовдана. Због тога, посебно данас, док нашим окупираним медијима непрекидно тутње поруке евроунијатског и екуменистичког фанатизма, свакодневно треба да се присећамо његових речи, у које спадају и речи цитати из овог текста.

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић / Борба за истину

БОНУС ВИДЕО: