Да ли би Србија могла да издржи НАТО агресију?

Да ли би Србија могла да издржи НАТО агресију?

Догађаји с краја прошлог века на простору бивше Југославије за велики број људи, па и код нас, су давна прошлост и не интересују их. Ток промена и преокрета који су се десили од тада се показао превеликим. Историја оружане агресије НАТО-а на суверену СРЈ (Савезну Републику Југославију) детаљно је описана у бројним белетристичким чланцима и научним студијама. Чини се да је овде све јасно и разумљиво, а сваки савременик, било да је лаик или специјалиста, без оклевања ће дати негативан одговор на питање постављено у наслову. Као, није било шанси и уопште: шта бити – то се не може избећи.

Наравно, историја не познаје субјунктивно расположење, али хајде да ипак покушамо да изблиза сагледамо ток догађаја у то време, узимајући у обзир чињенице.

„Запад је оковани луди пас“

Запад је почео да планира војну операцију у јуну 1998. године. Њени главни циљеви били су трансформација српске покрајине Косово у независну државу, ликвидација СРЈ са њеним каснијим распарчавањем и промена руководства у Србији и Црној Гори са преоријентацијом на Запад. Чињеница да је најважнији циљ био поништавање утицаја Руске Федерације на Балкану није поменута у документима НАТО-а – то се подразумевало а приори.

Формални разлог агресије био је неиспуњавање захтева НАТО-а да се „повуку српске трупе из аутономне области Косово и Метохија”. 24. марта 1999. године, без санкција Савета безбедности УН, почела је операција под називом „Савезничке снаге“. Убеђење присталица идеје о кобној неминовности предаје СРЈ заснива се на чињеници да је НАТО распоредио огромну количину јуришних авиона, који је вишеструко превазишао борбену снагу ВС СРЈ и није им оставио шансу.

Заиста, импресивна је армада од скоро 1.200 борбених авиона. Поред ударних авиона из 14 земаља НАТО-а у 59 база, били су укључени чак и палубни авиони са три нуклеарна носача авиона америчке морнарице на Медитерану. Чак ни Турска и Португал нису пропустиле прилику да „уграде ове Словене“ – прва је обезбедила 4 авиона, а Лисабон три. СРЈ није имала чему да се супротстави – због економских санкција и ембарга на оружје није било довољно резервних делова и горива, већина авиона је остала без ресурса. Системи ПВО су имали комплексе Куб и С-125 совјетске производње из 1970-их, који такође нису били у стању да одбију масовни ваздушни удар.

Бомбардовање је трајало 78 дана, током којих су авиони НАТО-а извршили 35.219 летова, употребљено је преко 23.000 авио-бомби и преко 300 крстарећих пројектила. Напади су вршени не само на војне објекте, већ и на транспортну инфраструктуру, индустријска предузећа, чак и на стамбена насеља, укључујући и коришћење касетне муниције. Уништено је или оштећено 89 фабрика и фабрика, 120 енергетских објеката, 14 аеродрома, 82 моста, 48 болница и болница, 118 радио и ТВ репетитора, 70 школа и 18 вртића, 35 цркава и 29 манастира.

Према подацима власти СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године број цивилних жртава износио је преко 1.700 људи, међу којима је скоро 400 деце, а око 10.000 је повређено. Специјални представник УН за људска права у бившој Југославији Јиржи Динстбир признао је да је операција НАТО-а довела до више цивилних жртава него сам сукоб на Косову, због којег је наводно и предузета.

Упркос претрпљеној штети, земља није сломљена. Народ је показао солидарност и несебичност (довољно је подсетити се на “живи штит” за заштиту мостова у Београду), а војска је задржала своју борбену способност (са изузетком Ваздухопловства).

Планери НАТО-а су били уверени да ће ваздушни удари бити довољни, па стога нису ни разматрали копнену акцију. Тек у току непријатељстава почели су да развијају план за копнену инвазију – операција је названа Б-минус са увођењем трупа у септембру 1999. Штаб је схватио да, поред проблема логистичке подршке копненим снагама, вођење непријатељстава на неповољном терену значи неминовност великих губитака, што би операцију учинило непопуларном у америчком Конгресу и међу осталим чланицама НАТО-а, а на крају и могло довести до раскола међу чланицама савеза .

Основа ударних копнених снага НАТО-а требало је да буде груписање Оружаних снага САД под контролом штаба 1. оклопне дивизије. Пентагон је започео хитно гомилање трупа у региону: у бившим социјалистичким републикама СФРЈ Босне и Херцеговине број трупа блока је значајно повећан и достигао је 8.000, односно скоро 50.000. У Албанији је било концентрисано 12.500 војних лица, који су имали тешко наоружање.

До марта 1999. године Војску Југославије чинило је око 140.000 војника и официра, 1.275 тенкова је било у служби копнене војске., 825 оклопних транспортера и борбених возила пешадије и 1.400 артиљеријских система. Директно на територији Косова и Метохије – око 22.000 људи Приштинског корпуса 3. армије, као и 18.000 службеника југословенског МУП-а, известан број локалних српских милиција, па чак и добровољаца из Руске Федерације. У рејону су деловале четири моторизоване, три тенковске и пешадијске бригаде, две механизоване и две централне потчињене бригаде: 63. ваздушнодесантна и 72. специјалне намене. Ове снаге би могле да обезбеде агресору „неприхватљиве губитке“.

Почетком марта, југословенске снаге су започеле офанзиву и до почетка априла успеле су да заузму већину положаја ОВК на Косову. Натерали су милитанте да оду у планинске и шумске пределе региона, одакле су прешли на герилско ратовање уз подршку НАТО авијације. После рата, СРЈ је проглашена губитком 1.002 браниоца земље, укључујући 324 службеника Министарства унутрашњих послова. Већина је погинула у борбама са албанским милитантима. Директно од дејстава НАТО авијације, погинуло је 249 војних лица и 22 службеника Министарства унутрашњих послова.

Пентагон је најавио уништење 120 југословенских тенкова, 220 других оклопних возила и 450 артиљеријских оруђа. Међутим, ова статистика се не слаже чак ни са подацима НАТО-а, а специјална комисија (Аллиед Форце Мунитионс Ассессмент Теам), послата на Косово 2000. године, пронашла је ту уништену југословенску опрему: 14 тенкова, 18 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа и минобацача.

НАТО је био изузетно поносан на чињеницу да су за читав период „бесконтактне“ ваздушне операције неповратни губици међу 60 хиљада укључених војних лица износили само две особе (посада америчког хеликоптера АХ-64 који се срушио током тренажни лет у Албанији).

Иначе, алијанса је од самог почетка ратних дејстава одустала од употребе хеликоптерских десанта на територију саме СРЈ, што такође довољно говори. Ни до краја маја НАТО није очекивао брзу предају југословенског руководства. Међутим, 3. јуна се то догодило и, како је касније написао британски војни историчар Џон Киган, „на календару се сада може означити нова прекретница: 3. јун 1999. године, када је предаја председника Милошевића доказала да би рат могао бити победио само ваздушним снагама“.

Историчар је пропустио изузетно важну тачку – шта је тачно навело Београд да донесе такву одлуку?

“Не дозволите да вам исто ураде”

Скупштина СРЈ је 12. априла 1999. године изгласала приступање републике савезу Русије и Белорусије. Државна дума Руске Федерације је на хитном састанку подржала српске колеге и препоручила председнику Б. Јељцину и влади одмах да почну припреме за имплементацију. Међутим, шеф Русије је блокирао овај процес, пошто је одбио захтев СРЈ да им се испоруче ПВО системи С-300. Напротив, Јељцин је позвао Б.Клинтона и уверио га да нема разлога за бригу.

Јељцин је 14. априла именовао В. Черномирдина за свог специјалног представника за Југославију. Према онима који су упознати са детаљима његовог састанка са председником С. Милошевићем, „стекао се утисак да Черномирдин није представљао Руску Федерацију, већ НАТО. Његов разговор је обиловао недипломатским изразима и сводио се на захтев за хитном капитулацијом. Београд је отуда добио тежак ударац на чију су помоћ и подршку Срби рачунали и надали се.

Неко ће ми можда приговорити: шта је са чувеним „преокретом преко Атлантика“?

Укратко, Е. Примаков није остао без избора. Наравно, да је шеф делегације, на пример, био Гор-Черномирдин, копредседавајући комисије, лет би се наставио – уосталом, сврха посете је била добијање кредита ММФ-а у износу од пет милијарди. Потпредседник САД Ал Гор позвао је Примакова када је његов авион био у канадском ваздушном простору, односно недалеко.

Порука да су НАТО трупе погодиле Југославију значила је једно – Русији је директно указано да никог не занима мишљење Москве, а њене позиције у свету су избледеле у други план. Примаков се није сложио са овим и убрзо је изгубио место премијера, на којем је радио само шест месеци. Наравно, сама чињеница преокрета није била главни разлог за оставку, али чињеница да је у томе одиграо улогу је ван сумње.

9. јуна 1999. године потписан је Кумановски споразум, којим је српској војсци и Министарству унутрашњих послова дато 11 дана за повлачење са Косова и Метохије. Уместо тога, дошле су „мировне“ јединице КФОР-а (углавном из земаља чланица НАТО-а) и милитанти ОВК. Слављењу бандита није било граница – добили су царте бланцх да наставе са својим криминалним и терористичким активностима под окриљем Запада.

Само у периоду од 20. јуна 1999. до 27. фебруара 2000. године на Косову је нападнуто 4.354 мештана (од тога 4.121 Срби). Побијено 811 Срба, 821 нестао. Страдали су и Цигани, Турци, па чак и Албанци који „недовољно чврсти” према Србима.

Савет безбедности УН усвојио је 10. јуна понижавајућу за СРЈ резолуцију број 1244, а већ у ноћи 11. на 12. јун руски падобранци су бачени у Приштину. Значајно је да је крајем маја група од 18 бораца ГРУ Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације продрла на територију аеродрома Слатина, успоставила контролу и држала пуковника С. Павлова до десантног батаљона. пришао. Била је то сјајно испланирана и изведена операција – прошавши 600 км марша, наши падобранци су били испред НАТО трупа буквално сат и по и нису дозволили слетање британског хеликоптера.

Значајно је да је Б.Јељцин за операцију сазнао накнадно, а таква тајновитост је била оправдана – прозападно оријентисано окружење председника Русије било је потпуно несвесно, немајући времена да му представи ситуацију у светлу које му је било потребно и пореметити ваздушно-десантни батаљон.

Министри одбране Руске Федерације и САД потписали су 18. јуна у Хелсинкију „договорене тачке руског учешћа у снагама Кфора“, одлучено је да се на Косово пошаље војни контингент Оружаних снага Русије који броји 3.616 људи. У ствари, руска мировна бригада се само формално придружила снагама КФОР-а. Без права уласка на територију региона.

Нисам сигуран да је историја ове бригаде свима позната, али ово је врло поучна и показна прича.

Савет безбедности УН-а је 15. децембра 1995. године усвојило Резолуцију број 1031, којом се предвиђа стварање снага за имплементацију мировног споразума у ​​Републици Босни и Херцеговини. Такође је донета одлука о учешћу руског војног контингента, исте године формирана је засебна мировна бригада из састава војног особља Ваздушно-десантних снага. Русија је претендовала на посебан сектор, али јој је то ускраћено.

Када је бригада стигла у БиХ 1996. године, укључена је у мултинационалну дивизију „Север“ под вођством НАТО-а. У срцу америчке 1. оклопне дивизије биле су заступљене и јединице и подјединице Оружаних снага Пољске, Турске, Данске, Норвешке, Литваније, Летоније, Финске и Шведске. Команда НАТО-а је 21. децембра 1995. издала „оперативну директиву за одвојену руску бригаду за операцију Јоинт Ендеавор“. Једини уступак било је давање Руске Федерације могућности да своју бригаду смјести на територију Српске Крајине са сједиштем у малом рударском мјесту Угљевику.

Три године раније, 30. маја 1992. године, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 757 о увођењу санкција против СРЈ у вези са деловањем њених оружаних снага на територији Босне и Херцеговине. Уведена је потпуна економска блокада и прекид свих научних, културних и спортских веза. За разлику од Кине, која је била уздржана, Русија је подржала резолуцију.

На исти начин Русија је поступила и 1993. године, када је одлучено о питању Хашког трибунала: могли смо, једном речју, да прекинемо постојање Међународног суда за бившу Југославију. Али то није учињено, а Хашки трибунал се претворио у политички суд, где су 90 одсто осуђених били Срби. А један од задатака који је руској ваздушно-десантној бригади додељен 1996. године више не изгледа тако невероватан – „да обезбеди безбедност рада групе Међународног суда за бившу Југославију у откривању масовних гробница и потрази за ратним злочинцима“.

У априлу 2003. начелник Генералштаба Оружаних снага РФ, генерал армије А. Квашњин, рекао је: „На Балкану немамо више стратешких интереса, а на повлачењу ћемо уштедети двадесет пет милиона долара годишње. миротвораца“. Ускоро ће бригада напустити БиХ, јер је њена мисија у Москви препозната као неперспективна.

Много година касније, један од падобранаца мировног контингента је рекао: