Илија Петровић: Глорификација титоизма

0
титоизма

Тито са ратним генералима на Дедињу, Фото архива

Глорификација титоизма или коме је још до титовања

Седмог јула 2023. године, извесни Слободан Жалица, самопредстављен као Србин са Романије, философ по образовању, проследио је поруку “за размишљање”, којом Небојша Катић (1955, Ваљево), из Лондона/Енглеска, извештава да “у недавно објављеној књизи ‘Personality and Power: Builders and Destroyers of Modern Europe’, чувени британски историчар IanKershaw даје приказ 12 личности који су обележиле 20. век у Европи. Ово је списак имена: Лењин, Мусолини, Хитлер, Стаљин, Черчил, Де Гол, Аденауер, Франко, ТИТО, М. Тачер, Горбачов и Х. Кол”.

На некима штедимо време и простор

Уз претпоставку да су Мусолини и Хитлер познати нашим радним људима и грађанима, њихов учинак, нарочито овога другог, овде не треба представљати.

Овај потписник признаје да је већ заборавио ко беху Аденауер и М. Тачер, а Де Гол му је остао у сећању као човек “од разуме се”, тако да се, овде, ни на њих троје неће трошити простор и време.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Горбачов

Горбачова сам први пут запазио крајем децембра 1991. године, док је, скоро од речи до речи, понављао оно о чему сам ја петнаестак и више месеци раније говорио на зборовима Србске демократске странке по Барањи и Западном Срему и при стварању неких србско-руских друштава (у присуству “високих” представника руске амбасаде у Београду)  речи које су се односиле на верски карактер будућега неоусташког рата против Срба, једнако као и на тврдњу да све што се Србима тада дешавало, и што ће им се дешавати у наредном периоду, само је мала проба, такорећи сонда, за оно што би у догледном времену требало да се деси са Русијом и Русима: ако Срби поклекну, пашће и Русија; опстане ли Србство, биће то спасење и за Русију.

Недуго затим, о Горбачову сам записао да је то момак на кога се гледало с обожавањем и мржњом, популарнији у свету но код куће. Започео реформе називане перестројка, гласност, ново мишљење; одбацио државно-партијски монопол остављајући иза себе веру да је демократија могућа; срушио берлински зид; дозвољавајући немачко уједињење (и рушење берлинског зида), пореметио равнотежу војне и политичке снаге Истока и Запада и отворио процес који је довео до разбијања совјетске империје; његове заслуге пред светом постигнуте су на рачун стравичних пораза на унутрашњем плану. Поднео оставку 25. децембра 1991. године образлажући је изјавом ништа мање контроверзном од своје скоро шестогодишње лидерске каријере: “Чврсто сам за самосталност и независност народа и за суверенитет република и, истовремено, за очувањс савезне државе и целовитост земље”.

Она “популарност у свету” довела је 1992. до оснивања “Фонда Горбачова”, три године касније преименованог у Светски форум. “Одлука о формирању Фонда Горбачова донета је на заседању Савета за иностране односе”, а претходило јој је формирање “специјалне организације која би служила као покриће за подривачку политику САД на територији бивших република СССР-а. Ова организација је добила назив Међународна асоцијација за инострану политику и регистрована је од стране Агенције САД за међународни развој као приватна непрофитабилна установа ‘која доприноси прелазу на демократију и тржиште бивших совјетских република’… Преко ове ‘асоцијације’ Министарство одбране САД је, својим војним авионима, упутило у Русију из складишта Пентагона производе, медикаменте, одећу и униформе који су били расходовани”, а захваљујући чињеници да ти транспорти нису били контролисани, са њима су пребачени и многи шпијуни и специјална техника. Фонд Горбачова никао је “на основу персонала те исте Међународне асоцијације за инострану политику”, а каснија Горбачовљева путовања по свету и бројна његова предавања пред “пробраном публиком” бацила су нову светлост на његову улогу у разарању Русије: после пада СССР-а “свет ступа у нову етапу развоја. Разарање Руске цивилизације означило је победу нове глобалне цивилизације. Догађа се замена старе парадигме развоја новом”. Занимљиво је да је Горбачов те речи изговорио у Фултону, у оном истом Вестминстерском колеџу у којем је Черчил 1946. године објавио крсташки поход против Русије. “У самој чињеници оваквог наступа било је нечег ритуалног”.

Уз многе друге “заслуге” Горбачова и његовог Фонда за процесе глобализације, могли бисмо овде поменути “питање о нужности формирања међународне организације која ће узети под своју контролу све религије света, пре свега православље  такозване Организације уједињених религија”, али и “план за успостављање глобалне контроле над човечанством” (под маском ‘Пројекта глобалне безбедности’), чиме се “предвиђа снажно јачање власти наднационалних међународних организација, а пре свега НАТО-а”. На томе се заснива и Горбачовљева идеја о консензусу између будуће Светске владе и националних држава, којима предлаже да одустану од свог суверенитета у корист међународних закона; били би то потпуно нови закони, формулисани у “групи светских лидера”, односно “глобалном трусту мозгова” или “Савету мудраца” од сто људи који би свим становницима Земље диктирали “заједничка веровања, вредности, стандарде, начин живота”.У основи, прерастање Фонда Горбачова и Међународне асоцијације за инострану политику у Светски форум свело се на формирање нове мондијалистичке структуре којом “светска завера као да легализује идеју јединствене Светске државе и Светске владе…

Х. Кол

Кол је у мој видокруг упао средином новембра 1990. године, кад су представници свих чланица Европске конференције о безбедности и сарадњи, међу њима и он у име Немачке, потписали Париску повељу за нову Европу.

Када се Повеља прочита и овлашно, види се да су се њених ставова одрекли и они који су је потписали. Тако, на пример, испод врло обећавајућег наслова “Нова ера демократије, мира и јединства” стоји и следеће: “Време сукоба и подела у Европи је прошло. Ми изјављујемо да ће наши односи убудуће бити засновани на поштовању и сарадњи… Пред нама је данас задатак да остваримо наде и очекивања које су наши народи гајили деценијама: да се неуморно залажемо за демократију основану на правима човека и темељним слободама, за постизање благостања путем економске слободе и социјалне правде и за једнаку безбедност свих наших народа”.

Пише тамо и да “у складу са нашим обавезама према Повељи Уједињених нација и Завршном акту из Хелсинкија, поново потврђујемо решеност да се уздржимо од прибегавања претњи или употреби силе против територијалне целовитости, или политичке независности било које државе, као и од сваког деловања које је неспојиво са начелима или циљевима тих докумената. Ми подсећамо да непоштовање обавеза прихваћених на основу Повеље Уједињених народа представља повреду међународног права… Ми поново потврђујемо једнакост права народа и њихово право на самоопредељење у складу са Повељом Уједињених нација и одговарајућим нормама међународног права у тој области, укључујући и оне које се тичу неповредивости територија државе”.

Тако у Повељи, а у стварности  више се није помињала целовитост Југославије, нити се србском народу признавало већ декларисано право народа на самоопредељење. Све то без обзира на закључну реченицу да “ми потписани високи представници држава учесница, свесни високог политичког значаја овог састанка на врху, изјављујемо да ћемо одлучно деловати у складу с одредбама које смо прихватили”.

Тако и толико, баш као оно на тараби, уз нешто каснију Колову изјаву да Немачка не намерава да уништи Југославију како би проширила своју зону утицаја у Европи. “Ми се и не мешамо, али Немачка неће допустити да буде надмашена кад је реч о чувању људских права, права народа на самоопредељење и права мањина”. Неће, наравно, али ће зато, с обзиром на статус Немачке у Европској заједници, Кол 17. децембра 1990. бити искључив: Немци ће 15. јануара 1991. године признати Словенију и Хрватску, што је био налог другима да учине исто.

Двадесетак дана касније, немачка влада упутила је хитан позив земљама Еврпске заједнице да привремено прихвате избеглице из бивше Југославије, а сама је истовремено радећи на добијању одговарајућих сагласности од покрајинских власти, изразила спремност да пружи уточиште избеглицама и из Босне и Херцеговине. До промене немачких ставова према избеглицама, барем према ономе што је изјавио Кол, дошло је због тога што “до сада усвојене мере нису адекватне у светлу најновијих догађаја… (те је) сада потребан европски акт хуманости, (пошто) у овој ситуацији Европа, посебно Европска заједница, не могу да препусте угрожене људе својој судбини”. А према немачким проценама, претходних месеци на разне стране расељено је око 2,2 милиона људи из Хрватске и Босне и Херцеговине  Срба највише, али то није речено.

По свој прилици, Немачкој је та “брига” за избеглице била условљена напором да оправда сопствено учешће у блокади југословенских лука (а није без значаја ни чињеница да им тако, без “тендера”, пристиже знатан број радника из крајева који су им и раније давали квалитетну радну снагу), као и расположењем за учешће у евентуалној војној интервенцији против Срба.

Није непознато ни да је 22. новембра 1992. године, ескадра Северноатлантског савеза (НАТО), усидрена у италијанским лукама на Јадрану, започела са спровођењем Резолуције 787 Савета безбедности Уједињених нација, којом се пооштрава трговински ембарго против Југославије. Наредбу за почетак операције издао је неки амерички генерал, шеф Врховне савезничке команде за Европу, уз објашњење да ће “Резолуција Уједињених нација и акција коју ми предузимамо ојачати наш ауторитет и показати одлучност НАТО-а да допринесе окончању трагичне ситуације”. Током речене акције, северноатлантска флота заустављаће “све бродове који улазе у територијалне воде бивше Југославије или их напуштају, прегледати их и проверавати њихов терет и одредиште”, а из ваздуха ће их штитити савезничке ваздухопловне снаге за јужну Европу, под командом другог неког америчког генерала.

Да не би заостали у свему томе, министри иностраних послова свих чланица Западноевропске уније одлучили су да започету операцију помогну тако што ће у истом “послу” ангажовати и своју флоту. Једино је у Немачкој дошло до извесних тешкоћа: Кол је врло оштро критиковао своје министре спољних послова и одбране јер су ограничили дејство немачког разарача у Јадрану забрањујући му да учествује у насилном заустављању и претресању “сумњивих” бродова; министри су такву одлуку донели “са своје главе” поштујући уставну одредбу која немачким оружаним снагама забрањује да делују ван територије Северноатлантског савеза.

Прочитајте још:  Деца антисрпског пропагандног зла

Да би се та одредба изменила, потребно би било да то подржи две трећине посланика у Бундестагу, немачком парламенту. У условима који такву већину не могу остварити, а жељне да се поново уједињена Немачка ослободи послератног туторства некадашњих победника (у међувремену “унапређених” у савезнике или претворених у послушнике), владајуће странке спремне би биле да, посебним законом који би коалициона већина у Бундестагу могла без веће невоље прогурати (не дирајући Устав), пошаљу немачке трупе у бившу Југославију (касније, можда, и другде). Тако би се политичка логика владајуће Социјалдемократске партије, од првобитног става да је ангажовање немачких трупа у свету потпуно неприхватљиво, преко важеће логике да би те снаге ипак могле учествовати у одржавању мира (ако не и у његовом “прављењу”), претворила у уверење да би одлуку Савета безбедности о поморској блокади Србије и Црне Горе требало искористити за “потпуно ангажовање” немачког разарача у Јадрану, с тим да се ништа у постојећем законодавству не мења, већ да се тај “југословенски” случај касније претвори у преседан!

Па су 26. јуна 1993. године, они који су случајно имали времена, могли у радијској емисији “Недељом у десет” чути из Грчке како се француски председник Митеран залаже за пријатељске односе са Немачком поштапајући се изјавом “свог пријатеља” Хелмута Кола да будућност Европе није на Истоку, већ да се она налази на њеном Западу!

Све то зарад потврде онога што је Достојевски изрекао неколико година пред крај свога живота  да су “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце  народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо био често побеђиван”.

Лењин

По поруци “ни лево ни десно од Друге интернационале”, овај друг познат и као Лењир, рођен 1870. године, одрастао је у времену у коме је индустријски развој Русије био врло експанзиван, а на “политичком хоризонту” појавио се у време у коме је тај развој надмашио стопу раста западних индустријских гиганата Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Немачке. Таква Русија морала је бити уништена, како због њеног силовитог економског раста  тако и због њене државне организације постављене у интересу народа. Водећу улогу у разарању Русије имали су Американци, најпре финансирајући Јапан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с истока, а потом и Лењина, да 1. маја исте године покрене “револуцију”. Лењинова побуна је сломљена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Америци, а Стаљин у Сибиру. Њихов повратак у Русију 1917, пошто је цар абдицирао, означио је пропаст Русије и економском и у народносном погледу. Како су то бољшевици планирали и извели, види се из Лењинових изјава: “Наша снага не познаје слободу или правду… Потпуна незаинтересованост према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутност је врлина… Путем систематског терора, током кога ће… свака издаја и свака лаж бити законите, ми ћемо наћи начина да човечанство спустимо на најнижи ниво егзистенције”.

Бољшевици су кренули да руше све са чим су дошли у додир: војску, правосуђе, администрацију, породицу, цркву, политичке партије, привреду… Лењин се свега тога није плашио јер је веровао да располаже универзалним средством за грађење на голом, очишћеном терену: диктатуром пролетаријата.

Септембра 1918. године донесен је декрет о породици, чија је кључна тачка, барем формално, гласила да се признаје само грађански брак. “Породица је престала да буде неопходна. Она држави није неопходна, јер држава одвлачи жене од друштвено корисног рада. Није потребна ни члановима породице, јер васпитање деце постепено преузима држава”. Држава, наравно, није могла преузети обећану васпитачку улогу, због чега је у декрет уписано да ће се то десити касније, неодређено кад. У вези са замишљеним васпитачким радом, жена која је руководила народним образовањем у Петрограду, залагала се за “национализацију деце” јер су она подложна утицају и од њих се одмах могу створити “прави, добри комунисти”.

С намером да оствари диктатуру пролетаријата, устав Руске федерације од јула 1918. године одузео је делу становништва сва права, а у правну теорију ушао је израз лишењец којим су означавана обесправљена лица. На тој су се листи нашли: лица која нису привређивала, приватни трговци, свештеници, сарадници полиције, чланови царске породице (укључујући и целу родбину), као и лица “која су користила туђ рад у циљу стицања добити”. У овој последњој групи, најбројнијој, налазили су се сељаци који су за пролећне и јесење радове унајмљивали раднике, макар и једног, да им помогну у обављању сетве и жетве; таквих је било барем пет милиона. Уз лишенце, права су губила и њихова деца, тако да их је та појединост онемогућавала да се упишу у неку од високих школа.

Током првог полугођа 1918, бољшевици су стрељали 22.000 лица, а до краја године још 6.000. Лице које је дало те цифре звало се Лацис, Летонац по народности, шеф Чеке у Кијеву, а они којима тадашње прилике нису остале непознате, а знали су коме Лацис припада, тврде да је све то непоуздано; “увек је рачунао да је убијен један човек кад их је било убијено једанаест”.

Кад је 30. августа 1918. године у Петрограду убијен председник градске Ванредне комисије за борбу против контрареволуције и саботаже, а у Москви, у атентату, рањен Лењин, Савет народних комесара донео је одлуку о завођењу “црвеног терора” и отварања концентрационих логора за све који су били сумњиви и који су, са гледишта нове власти, били контрареволуционари.

А онда, започет је и масовни терор против сељака: наредбом Совјета радничко-сељачке одбране од 15. фебруара 1919. године, предвиђено је било “узети таоце сељаке, с тим да ако не почисте снег буду стрељани”.

Иако је смртна казна законом била укинута, Лењин као надлежан за “правично” деловање Сверуске комисије за борбу против контрареволуције и саботаже (ВЧК) одлучио је да се смртној казни ипак прибегава у сваком случају кад постане очигледно да другог избора нема; бољшевичким судијама остављено је да процењују када ће се то десити.

Године 1921. у Русији је завладала глад, мада је Лењин објаснио да се то дешава у свега неколико губернија. Према ономе што се могло читати у органу Сверуског комитета за помоћ гладнима, људождерство је постала уобичајена појава. “Јели су првенствено чланове своје породице у стању умирања, хранећи своју старију децу, али нису штедели ни одојчад… иако је од ње било мало користи. Јели су одвојено, не за заједничким столом, и разговора о томе није било”.

Према подацима Централне статистичке управе, 1922-23. године од глади је умрло 5,053.000 људи. Прихвати ли се да је грађански рат од 1918. до 1920. године однео 10,180.000 живота, значи да је укупан број жртва за то време износио приближно 10% руског становништва. (Само у Доњецкој области побијено је милион козака, што је чинило половину укупног становништва целе области). Дода ли се томе и око милион људи погинулих у Великом рату, као и исто толико послератних емиграната, онда ће се тек моћи сагледати чудовишни допринос лењинског поретка оновременој демократији. (Лењин је говорио о два милиона емиграната, а из Лиге народа, 1926. године, потекао је податак да их је било 1,600.000).

Говори ли се се о цркви у Русији, ваља знати да је пре Октобарске револуције било 360.000 свештенослужитеља разних звања (од тога 100.000 парохијских свештеника), постојале су четири духовне академије, 58 богословија, 1.250 манастира, 55.173 православне цркве и 25.000 капела, 4.200 римокатоличих храмова, 6.000 синагога и више од 4.000 молитвених здања. Средином јануара 1918. године, Црква је декретом одвојена од државе, а школа од Цркве, што је, уистину, значило да је стављена ван закона; истим актом одузета јој је целокупна имовина. Иако је објављена слобода савести, Црква је подвргнута насилној репресији; тај део посла најчешће су обављале локалне власти, “а хиљаде епископа, свештеника и лаика убијено је или изгнано”. До почетка 1919. године убијено је осамнаест архијереја Руске православне цркве; због “контрареволуционарног деловања” утамничено четири епископа, осам архимандрита и пет игумана; према непотпуним подацима, затворено је стотинак цркава и 26 манастира. На крају године било свега 40.000 живих свештеника. Пермска еперхија објавила је један списак оних који су “пали као жртве бољшевичких прогона Цркве”, а поред тога и како су страдали; бројни су разлози: утопљен, избоден бајонетима, претучен кундацима, задављен епитрахиљем, смрзнут, исечен сабљама, стрељан (ово последње било је најчешће), био принуђен да сам себи ископа раку, удављен после дуготрајног мучења, после суровог мучења, због проповеди, због звоњења…

Године 1922. совјетска власт задала је одлучан ударац Руској цркви захтевајући “конфискацију црквених драгоцености да би се сакупила средства за борбу против велике глади у области Волге. Патријарх се, уз извесне услове, сложио са захтевом владе, али је група свештеника решила да се одвоји од њега… ово је био почетак дугог раскола у Цркви”. “Подела је изазвала жестоке обрачуне са вођама свештенства верног патријарху; митрополит петроградски Венијамин, јавно је осуђен и стрељан; стотине других руских хришћана мученички је умрло за веру”, а на затворске казне осуђено је 8.100 свештеника. “Соловјецки манастир претворен је у концентарциони логор. Почетком године постојало је још 60.000 православних храмова и капела… Одржана су масовна суђења у већем броју градова… Одлуком суда стрељано је: 2691 свештеник и ђакон, 1692 монаха и 3447 монахиња и искушеница. Без икаквог суда, не рачунајући ‘револуционарне’, ликвидирано је најмање 15.000 свештенослужитеља, монаха и монахиња”. Крајем 1923. преостало је још 50.000 храмова.

Прочитајте још:  25 година новог хладног рата

Исте те 1922. године, по Русији се врзмало око седам милиона беспризорне деце, највећим делом као наслеђе грађанског рата.

О лењинизму опширно јер га је ваљало “даровати” и Србима, а са глађу у титовији (после Другог светског рата), нарочито у Војводини Равној, “упознао” се и пот­писник ових редака.

Стаљин

Стаљин је на бољшевички престо засео почетком 1924, а крајем исте те године у тамницама се налазило 66 епископа, током три наредне године утамничено их је још педесетак, а број храмова сведен је на нешто мање од 29.000. Током 1928-29. године расформиране су све сеоске парохије, а свештеници су лишени имовине и грађанских права.

Почетком тридесетих година, као резултат спроведене колективизације (колхози, совхози и слично) поново се појавила глад. У градовима се није умирало од глади, иако је градско становништво било полугладно, али зато руководство ни у чему није оскудевало. “Демографски резултати колективизације били су трагични. Број жртава колективизације никада није био  нити ће бити  тачно утврђен. Подаци о наталитету, морталитету, броју становника после 1932. нису више објављивани. Статистиком је почео да управља лично Стаљин… Молотов је 1935. г. изјавио да је 1928. г. било 5,618.000 људи који су били предвиђени за уништење… Страни новинари, чак и они који су похвално говорили о Стаљиновој политици, број жртава од глади процењивали на пет до седам милиона људи. У информацијама Стаљину помињана је цифра 3,300.000 до 3,500.000 људи. Совјетски демограф Б. Урланис је забележио да се број становника од краја 1932. до краја 1933. смањио за седам и по милиона. Упоређујући све могуће обрачуне, енглески историчар Роберт Конквест опрезно је закључио да је број жртава од глади и болести од 1929. до 1933. године износио пет до шест милиона људи. Н. Валентинов, који је писао економске прегледе за Савремене белешке под псеудонимом Ј. Јурјевски, израчунао је да је у годинама ‘стаљинске аграрне реформе’ земља ‘изгубила најмање’ 14,650.000 људи у поређењу са нормалним кретањем становника у предреволуционарно време”, укључујући и опадање наталитета.

Нарочито због тога што је Лењин говорио о глади у свега неколико губернија, у све цифре дате у претходном пасусу, као непристојно мале, било би упутно сумњати; подаци које саопштавају новији истраживачи казују да је, на пример, од доласка бољшевика до краја 1946. године, у просторно много мањој и мањељуднијој Украјини помрло од глади (1921-1923, 1932-1933, 1946) и побијено током великог терора и у Стаљиновим чисткама око двадесет један милион људи.

Године 1932, 15. маја, Стаљин је потписао декрет о проглашењу “безбожне петољетке” чији је основни задатак био да до 1936. године све цркве буду затворене; седамнаест епархија остало је тада потпуно упражњено, а ухапшено је још четрдесет епископа. Ако већ “безбожна петољетка” није испунила свој план, на крају 1938. године могло се констатовати да је остало свега пет одсто цркава из предреволуционарног времена.

Године 1936. донесен је Устав Совјетског Савеза, за који је Стаљин веровао да ће створити неопходне услове за прелаз од диктатуре једне партије на истинску народну демократију и који је у Совјетском Савезу и у кругу совјетских пријатеља у свету проглашен за “најдемократскији на свету”. У стварности, тај устав написан је као тоталитаран, тако да није премного одударао од онога који је важио у националсоцијалистичкој Немачкој. Разлике су биле мале; Хитлер је говорио да, “ако је то потребно, бићемо окрутни”, док је Стаљин тврдио да су “људи највећи капитал”; совјетска тоталитарна држава, као и немачка, ослањала се на терор, али је стаљинска специфичност била и ослањање на тоталну лаж. У Лењиново време терор се називао терором, бирократија бирократијом, устанци против бољшевика устанцима против бољшевика; у Стаљиново време “партију нападају непријатељи, али она не прави ниједну грешку, совјетска држава је непорочна, а љубав народа према власти безгранична је”.

У том уставу, одмах названом стаљински, цело једно поглавље бавило се правима и обавезама совјетских грађана. Биле су у њему предвиђене опширне гаранције за слободу говора, слободу окупљања, слободу удруживања, слободу штампе, право на демонстрације, на неповредивост стана, на тајност преписке, и слично, али се све то губило у шуми уопштених вербалних формулација, увек везаних за “јачање социјалистичког система”. На сличан начин, уопштено, гарантовала се и слобода вероисповедања, али слобода “антиверске пропаганде” која је такође гарантована, значила је да се верске институције, почев од верских обреда до верског образовања, могу по вољи “идеолошке рецензенте” увек ограничити.

Са друге стране, устав није помињао било какву могућност совјетских грађана да своја права заиста искористе и да, за случај ометања тога права, затраже уставну или законску заштиту. Грађанин се није могао позивати на уставна права, нити је могао код суда тражити заштиту својих права, он се једино могао жалити влади или партијским органима управе, због чега је стварно био препуштен на милост и немилост најразличитијим врстама државних и партијских чиновника.

А то препуштање чиновничком расположењу увек је у себи носило ризик да једно право, макар колико било повређено или неискоришћено, заинтересованог грађанина подвргне “великом терору” који је у то доба већ био при врхунцу и “када су милиони људи без суђења слати у смрт или у концентрационе логоре”.

Било је и на Западу оних који су помно пратили шта се то у првој земљи комунизма дешавало. Већ помињани Роберт Конквест који је пажљиво анализовао податке до којих је могао доћи (до 1971), оценио је, али уз “највећи могући опрез”, да се јануара 1937. у совјетским логорима и затворима налазило пет милиона људи, те да је од тада па до краја 1938. године ухапшено још око седам милиона. У овај број он не укључује “обичне криминалце” јер је сматрао да њих не треба сматрати жртвама стаљинског терора. Неки такву рачуницу нису сматрали најпрепоручљивијом, пошто је међу криминалцима био велик број деце која су заиста била жртве тог терора, углавном препуштене улици, пошто су им се родитељи нашли у неком од логора или су у међувремену били ликвидирани, судском одлуком или без ње.

Баратајући, дакле, расположивим подацима, Конквест је израчунао да је од јануара 1937. до краја децембра 1938. године стрељано око милион људи, а да их је у логорима и затворима умрло двоструко више. Он даље наводи да је само на Колими (у источном Сибиру, изнад Северног поларног круга, јужно од Источног сибирског мора) до 1950. године умрло најмање два милиона затвореника. Ипак, позивајући се на непристрасан и поуздан регистар осигуравајућег друштва Лојд код кога су били осигурани сви бродови за превоз затвореника (или логораша) до Колиме, Конквест је дошао до закључка да је тамо умрло преко три милиона затвореника. Он такође каже да је на Колими од 1938. било бар двоструко више заточеника него у свим затворима у Русији 1912 (највиша цифра у историји Русије била је 183.949 затвореника), и да је само у логору на Серпантинки 1938. године стрељано више затвореника него за сто година царског режима. (Књижевник Александар Солжењицин, један од заточених у “великом терору”, тврди да је на Колими током 1937. и 1938. године стрељано око милион седамсто хиљада људи., а преноси тврдње многих логораша да је кроз све совјетске затворе прошло између двадесет и тридесет милиона људи; Солжењицин сматра да је то преувеличано, а да их је “уствари било 12-15 милиона”).

На основу тих сазнања, Поткомитет за унутрашњу безбедност Америке објавио је 1970. године једну студију под насловом “Цена совјетског комунизма у људским животима”, у којој се тврди да је “најмање 21,5 милиона људи погубљено или умрло у логорима Совјетског Савеза током 51 године владавине комунизма”. А можда и више, јер аутор тог извештаја “тврди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”. Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману се “омакло” да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”. Што ће рећи: својим полувековним страдањем, Руси су “награђени уласком у светло доба”, а повељу о томе издао је Френклин Рузвелт кад је 1933. године признао совјетску власт “легитимизујући тако брутални режим и, у суштини, одобравајући њихов метод постизања контроле над Русијом”.

И о Стаљину опширно, кад се то десило и Лењину.

Черчил

Черчил се на листи датој у уводном пасусу овога текста нашао и због “савезничке” сарадње са комунистичким “лидерима” на подручју окупиране Краљевине Југославије, током које је, од октобра 1943. до септембра 1944. године, енглеска авијација коришћена за разарање србских градова. Тако је, примера ради, Ниш разаран 15 пута, Београд 11 (најжешће на Васкрс 1944), Лесковац  не зна се колико пута, Краљево 6, Подгорица (почетком 1945. године и овом потписнику дало се да види остатке онога што се до рата називало Подгорица), Земун и Алибунар по 4, Нови Сад 3, Смедерево, Никшић, Ћуприја и Поповац по два пута а бомбардовањем су били “почашћени” и Сремска Митровица, Рума, Велики Бечкерек, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велика Плана, Бијело Поље, Сјеница, Куршумлија, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделица, Подујево, Рашка, Сталаћ, Митровица, Приштина, Нови Пазар, Цетиње, Колашин, Жабљак, Шавник, Андријевица, Гацко, Билећа… Када се то догађало на Васкрс, бомбе су падале у виду писаних “честитки”, на србском језику: “Срећан Ускрс”

Прочитајте још:  Смрт монаха који је одбио да служи комунисте вином

Посебна прича био је Лесковац одабран да буде бомбардован 6. септембра 1944. године, на рођендан краља Петра ИИ, а Кочи Поповићу, другу својих другова, била је то прилика да цео посао уговори са Фицројем Меклејном (1911-1996), “представником оне Енглеске која је своје победе увек била спремна да издашно плати туђим животима”. Њих двојица посматрали су тај “подухват” са неког брда из околине, а Мекјлејн је о томе записао:

“Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежали су пред нама окривени димом… Чак су и партизани били потресени”.

Франко

За ову прилику биће наведен само “југословенски” одјек Шпанског грађанског рата  из кога је Франко, уз Хитлерову и Мусолинијеву помоћ, изишао као победник , исказан кроз деловање Комунистичке партије Југославије (КПЈ) “учлањене” у Коминтерну и обухваћене уговором између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза о миру и ненападању (споразум Рибентроп  Молотов из 1939). Будући да тај уговор подразумева и савезништво КПЈ са Хитлером, Немци су то искористили и “у Југославији применили искуство из сламања царске Русије 1917. године. Тада су специјалним возом послали Лењина и његове бољшевике да изазову грађански рат, како би ослабили Русију на фронту. Кад су у пролеће 1941. Немци видели да Срби неће прихватити окупацију, њихова тајна полиција Гестапо је по окупираним земљама Европе почела да сакупља комунисте одбегле из Шпаније после пораза у грађанском рату. Највише их је било у Француској, где су многи лежали у затворима због криминалних дела. Према подацима Министарства унутрашњих послова ФНРЈ, објављеним 1951. године у такозваној Белој књизи на енглеском језику, Гестапо је послао у Југославију 150 Југословена који су се борили у Шпанији.

Немачке намере поклопиле су се са плановима Комунистичке партије Југославије, којој су за извођење револуције били потребни борци са искуством (ратним  ИП) из Шпанског грађанског рата. Јосип Броз Тито је тражио да се ови ‘Шпанци’ врате у земљу, истовремено и од Коминтерне и од Поглавника ‘Независне Државе Хрватске’ Анте Павелића. Коминтерна се затим обратила Немцима, док је Павелић интервенисао код Хитлера. Тако је Гестапо допратио будуће Титове генерале Пеку Дапчевића, Иву Рукавину, Ивана Гошњака, Владимира Поповића, Косту Нађа, Вељка Ковачевића, Владу Ћетковића, Роберта Доманија, Срећка Манолу, Стјепана Милашинчића, Адолфа Штајнбергера (да именом не би “личио” на Хитлера, у Војној енциклопедији уписан је као Драго  ИП), Ивана Хариша, Изидора Штрока, Јакова Кршчевића…”

Тито

Јуна 1935. године, “вођство Хрватског народног Усташког покрета и вођство Комунистичке странке у Краљевини Југославији”, споразумели су се (а тај “споразум је остао… и за време рата, па чак и после рата”) да “на себе… преузму дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО”. Образложено је то жељом “Хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма”, и историчним објашњењем “југословенских” комуниста “да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља”.

Иначе, по већ поменутом “лењинском” правилу о слању “револуционара” ТамоГдеТреба, у Београд је, четири-пет недеља по проглашењу Независне Државе Хрватске приспео и Тито, о чему је сведочанство оставио Стефен Клисолд, енглески човек у Загребу: “Како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном пломбираном вагону. Ми не бисмо могли да нађемо драгоценији експорт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година”. Исто то само мало друкчије, изговорио је и Миле Будак, идеолог хрватског усташтва: “Нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”.

Наредбом Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941) стављено је на знање командантима и комесарима да се “против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију”, исто као што би “и са усташама бесмислено било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас”. Кад се већ кренуло у рат, четници су именовани као комунистички “први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити”…

Две године касније, 5. фебруара 1944, Тито је наредио да, “кад будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце. Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију”…

Како Срби нису особито приљежни у бележењу сопственог страдања, разумљиво је што ће познији хроничар констатовати да је после неколико деценија тешко утврдити тачан број комунистичких жртава у ратним годинама и непосредно после њих. Страни историчари који су о тој неугодној теми могли слободније да пишу, темељили су своје радове на различитим изворима, те тако, на пример, гроф Николај Толстој вели да су партизани 1944. и 1945. године побили преко 350.000, док Енглез Мајкл Лиз наводи цифру од 250.000 људи…

Средином децембра 2006, хрватски политичар Стипе Месић изјављује да су “у Другом свјетском рату Хрвати два пута побиједили… а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња (10. априла 1941. године, на дан када је створена усташка Независна Држава Хрватска на челу с Антом Павелићем  ИП), кад су нам силе осовине признале Хрватску, и побиједили смо послије рата (уз Тита  ИП), јер смо се нашли… опет с побједницима”.

И погрешио је, дакако, будући да су Хрвати извојевали много више победа од “два пута”, од којих је најчувенија она у Јасеновцу, у коме су “побиједили” више од милион “борбених” логораша, скоро све Срба; београдска Дуга од 22. 2.  7. 3. 1986, на 6. страни, цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

Титов “ослободилачки” налог по доласку у ослобођени Београд (почетком новембра 1944) да за Србију неће “бити милости” и да се “његови” морају тамо понашати као окупатори, “охрабрио” је једнога “важног” комунистичког секретара, бившег Србина, да 650.000 побијених Срба по Босни и Херцеговини, у “режији” партизанској или усташкој, свеједно, оправда тврдњом да је то био “дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца”, али је подстакао и “остале” партијске истомишљенике да се одмах размахну и, примера ради, Александру Ранковићу, бившем Србину а многогодишњем Титовом скутоноши, пружи прилику да се похвали како је од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 “народних непријатеља”…

У југословенској револуцији (која се у југословенској историографији зове “Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција”), и касније, југословенски “револуционарни” губици званично саопштени убрзо по окончању ратних операција и “револуционарних подвига”, износили су 1,706.000 људи, од чега 305.000 погинулих у војничком саставу. Тако саопштен укупан број врло је сумњив, пошто подаци Србске православне цркве казују да су србски ратни губици износили око 2,400.000 душа. Зна ли се да су Немци званично “признали” свега око 300.000 жртава својих војних активности у Југославији (а они су се врло трудили да забележе чиме су се све бавили), остаје нам само да закључимо како су оне преостале жртве припадале комунистичко-усташком “револуционарном” споразуму…

Током једне посете Сједињеним Државама (1960), Тито се срео са вајаром Иваном Мештровићем, а Иванов син Мате забележио је делић њиховог разговора:

“Зашто се Ви не вратите у Југославију”, пита Тито вајара.

“Бојим се Срба”, одговара вајар.

“Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”!

Без обзира на то што је такав (и многострано таквији) Тито умро 1980. године (макар онај судија као овлашћени му заштитник “лика и дела”, на неком суђењу “пресудио” да није умро, само је при­вре­мено одсутан, неки “његови”  као онај именован у првом реду овога текстића , преживели следбеници сматрају својим партијским дугом да и даље брину о остварењу комуноусташких идеја о разбијању Србије и Србства.

Овде се може дописати и да је један уважени србски академик, економиста, 1986. године објавио податак (а пет-шест година поновио га је у Академији наука пред још двојицом својих академијских колега и овим потписником) да је од краја рата до краја Титовог, у Југославију ушло 195.000,000.000 (сто деведесет пет милијарди) долара, а зна се само за утрошак 124.000,000.000 (сто двадесет четири милијарде); то дуговање “даровано” је Србији као правном следнику некадашње Југославије.

Имају ли се у виду само довде наређани “подвизи” дванаесторице “обележивача” 20. века, мирне душе може се рећи да су осморица њих (без Аденауера, Тачерке и Де Гола), појединачно и скупно, у односу на Тита били “мали деца” у злочињењу над србским народом.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *