ПЕНЗИОНЕР-ДЕЗЕРТЕР

То чудо рађевско је ПЕНЗИОНЕР-ДЕЗЕРТЕР, као што и сам наслов говори.

Има у нашем рађевском вилајету свакаквих чуда: кодлака тј. вампира, дрекаваца… али на та чуда, којима су се некад деца плашила, полажу право и други вилајети диљем Србије, тако да их ја помињем само онако, успут да би вас увео у причу о највећем рађевском чуду. Скоро да сам сигуран да рађевско чудо претендује да буде и највеће светско чудо, а зашто видећете. Дакле, Рађевина имаде што нико не има.

Мало дигресије, само ради младог нараштаја. Ово ме подсети на једну песму из Брозовог времена: „Нико нема што Србин имаде. Србин има Рвата за брата.” Наравно, после се испоставило да само понеки Србин има Рвата за брата, да л’ по матери ил по оцу, што је, сложићете се ипак у домену случајности. Напред наведена песма се нарочито певала у ЈНА. Без икакве дилеме, заслужује рађевско чудо овакав увод и оволику пажњу.

То чудо рађевско је ПЕНЗИОНЕР-ДЕЗЕРТЕР, као што и сам наслов говори. Нико у свету не поседује овакав раритет, египатских пирамида и мумија има кол’ко ‘оћеш али ПЕНЗИОНЕРА-ДЕЗЕРТЕРА, само ми, Рађевци и нико више. Само ме милина обузме каd се сетим тога, јер Рађевину да спасе може само чудо, а поклону се у зубе не гледа, као што ни наслутити нисмо могли „бенефите“ од рађевског хорор туризма. Чули сте сви, да војника који бежи од мобилизације и рата зову дезертер, али да неко бежи од пензије, то још није било, па чудо добија још више на значају. Кад сам већ код војног дезертера да вас подсетим да Лозница има најпознатијег и он заузима веома високо рангирано функционерско место у лозничком вилајету.

Вратимо се теми, разлика између војног и пензионерског дезертера је огромна. Војни дезертер, кад га ухвате, обично заврши у затвору или пред стрељачким стројем, док за ПЕНЗИОНЕРА-ДЕЗЕРТЕРА нема казнених одредби. Наиме, уврежено је mишљење, да нико нормалан не избегава пензију. Сви покушаји да се наш рађевски ПЕНЗИОНЕР-ДЕЗЕРТЕР намами у пензију су пропали. Чак и ова свакодневна повећања пензија, које историја није забележила, под слоганом „сам свој пензионер” нису дали резултате. Ни онај паризер, за багателу, замислите 10 грама паризера тек два динара, па обећана ужегла сланина (али само мало) па оне остале (не)меснате прерађевине, бесплатне карте за оперу, бесплатне лежаљке на турским плажама…и то само за пензионере.

Али, пошто сам веома упућен у рађевско чудо, склон сам веровању да се наш ПЕНЗИОНЕР-ДЕЗЕРТЕР уплашио приче по којој се војник из рата зна вратити и жив и здрав, док се из пензије до сада нико није вратио. Ова тврдња је у рангу аксиома. Дакле страх је овладао нашим јунаком, а и тај народ свашта прича. Време је да откријемо како се зове, то наше и само наше, рађевско чудо. Пуно име и презиме ПЕНЗИОНЕРА-ДЕЗЕРТЕРА је Јаје Које Смрди. Немојте одмах да се пречате на мене. То име је добио од кумова Индијанаца, иначе мојих вишедеценијских и искрених пријатеља. Ми, обични Рађевци, би то Јаје Које Смрди, назвали онако како то само ми умемо, простачки, без милости и маште, Му.. Жив ме срам поједе због тога. Ја сам, да и то знате, кума индијанског поглавицу, замолио да кад у имену рађевског чуда мора да фигурира реч јаје, да му дају име Кукавичије Јаје. Стварно не знам шта ми би да се мешам у кумовски посао. Први пут сам осетио незадовољство код кума поглавице, кад ми је одбрусио да је вређати кукавице велики грех. Једва је пристао да повучемо по неки дим из оне луле мира. После смо се ми из „Заштитимо Јадар и Рађевину“ досетили и призвали рађевске кукавице (птице) у помоћ против Рио Тинта. Чак нам је и један Нобеловац помогао у томе, али то је већ нека друга прича.

Писао сам ја, до сада и овако и онако, некад помињући моје јунаке (ликове) поименце са све оним јединственим матичним бројем грађанина, а понекад и у загонеткама. Овај пут ћу то учинити са благом загонетком, јер морам бити пажљив кад могу саопштити, ово што пишем, да л’ „ко с’неба па у ребра“ или изокола као она „киша око Крагујевца“. Бојим се да ће се у имену Јаје Које Смрди, препознати бар туце руководилаца и руководитељки што у Рађевини, а може бити и у Лозници. Само једна напомена код ове нове речи „руководитељка“, морате бити обазриви јер је предугачка, па ако је још и погрешно напишете, ето белаја. Али, шта се ту може кад су нам Рађевина и Лозница пуне Му…

Прича се разбуктава. Јаје које смрди је руководилац једне високо рангиране установе у деветом мандату. О, зар се и то може, Боже Драги? За тих девет мандата је, каже, Јаје Које Смрди, својим прегалаштвом, задужио Рађевину. а нарочито рађевску дечицу у п.м. (иницијали једне хиперболе). Ја му сваку верујем. Дугује он Рађевини толико да му сва имовина, укључујући и ону у престоници, не би залегла за дуг.

Персоналу, којем је Јаје Које Смрди, претпостављени руководилац, дугује и ха, хај, а „задуживао“ се само по важећој тарифи. Међутим, нити они размишљају да траже дуг назад, нити он размишља да га врати. Појео вук магарца, каже народна изрека. Јаје Које Смрди је примећено да, понекад кад осети да је безбедно по њега, долази на руководеће радно место. Јунак ове приче (јунак је само у причи и нигде више и то само због књижевних захтева) је више на боловању него радном месту. Иначе „бежање на боловање“ је феномен код рађевских руководилаца и руководитељки и контрадикторно само себи, јер бежати подразумева хитрину и трчање, а то није својствено болесном човеку, осим код оних са дијагнозом на слово Ф (као вењер). Питате се да ли зна Јаје Које Смрди да му останка на руководећем месту нема? И родбина, сасвим малобројна, и пријатељи, сасвим малобројни, га убеђују да му опстанка нема, Међутим Јаје Које Смрди се узда у Јаја Која Смрде, много више од њега и дрекења се да он у пензију, ни мртав. Морам напоменути да ту родбину и пријатеље морате схватити друкчије него иначе. Наиме кад некоме од њих кажете да га је поздравило Јаје Које Смрди, ризикујете да добијете песницу, бар у једно, око. Сви они други, неутрални, али сажаљиви саветују га (кад већ у пензију неће) да се држи боловања и то што дуже и са што више дијагноза, почев од последица промаје, промене времена, урока, фраса, мачјег кашља па све до оних које почињу на слово Ф (као вењер).

И, пред крај приче, иако сам имао намеру да је посветим једној особи, изгледа да нисам успео. Препознаће се у лику ПЕНЗИОНЕРА-ДЕЗЕРТЕРА илити Јајета Које Смрди, као што сам већ навео, бар туце њих. Завршићу ову причу једном реченицом, која ће ми послужити као шлагворт за неку будућу и која гласи: Рађевино моја да л’ ћеш дочекати да се храброст међ’ Рађевце врати?

Председник удружења
„Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило

БОНУС ВИДЕО: