Криви торањ

Криви торањ српске привреде

Негде у ове дане, после 5. октобра, 2000-те, седимо у новом хотелу Славија. Ту је професор Љ. Маџар испред Г17. Милан Павић испред Удружења за патенте и проналаске ПК Србије, Мики Савићевић испред Демохришћанске, будући председник ПК Србије из ”Металца” – Шабац. Тема је привреда. Ја сам ту испред Одбора за развој ПК Србије. Питам професора Маџара, ако наша привреда није конкурента на светском тржишту, шта је решење? Одговара ми дрско и самоуверено: ”Услуге”. То се и десило. Друштво као целина усмерено је ка услугама. Не само наше већ планетарно. Кинези производе све. Бели лукац, супе, косачице, моторне тестере, електроопрему, машине, грађевински материјал. Играчке, одела, алате, намештај. Граде путеве, тунеле, мостове, хидроцентрале, аутомобиле. Финансирају своје операције у свету. Понекад дођу и затраже железару, руднике бакра и злата. Управу над неким секторима индустријске делатности. Онда се ”ми”, шатро изненадимо. Па формирамо еколошке услужне делатнике и делатности да нас заштите јер све нам је друго ”океј”. Уби нас нечист ваздух.

Пре неки дан бејах на сахрани. За разлику од свадби, на сахранама још и можете нешто паметно чути. Приђе ми један рођак и рече како чита моје објаве. Неки пут и по више пута. И каже како би и он имао много тога да прибележи али се не усуђује. Исприча ми једно животно запажање и натера на размишљање. Каже он, после рата у БиХ, нигде посла. Запосли се у СФОРУ. Година је последејтонска. Питам га ја како је то ишло са Муслиманима- Бошњанима? Одговара ми смирено, ”Знаш, од њих 10, осам их је таквих да те не би преварили ни за какав новац. Један је полуусташа и исказује јавно непријатљство. И онај преостали један је чист усташа. Заклао би те, не би трепнуо. Са њима се оних осам не дружи. Друже се самном. Али сам нешто приметио, када је турбулентно време и напето, сви ће стати иза оног усташе. Како се то деси, нисам успео да откријем. Долазили су ми на славу. Искрено су бринули о мени. Али у кризним временима приклоне се сви усташи. Код нас нема тога. Мене нико није на такав начин привукао ни у рат, ни након њега”. Ево недеља дана прође, нисам ништа хтео да пишем. Размишљао сам о овом запажању честитог човека.

А онда јуче, један сјајан човек средњих година, довезе ми неки грађевински лепак и започе разговор. Пита ме да му кажем како гледам на сукоб Израела и Палестине. Рекох му оно што сам написао првог дана сукоба и подвукох да би требали да ”уче” од Хрвата. На то ће ми он узвратити потврдно. И каже ми: ”Знате професора ону слику из Сплита где усташа дави оног ЈНА војника у тенку?” Одговорих потврдно. ”Е ја сам му био командир страже. И негде месец дана пре тога, тај усташа који је давио војника, за длаку није убио стражара у Сплиту испред командног центра. Био је викенд и онда нема генерала, адмирала, и официра. Имамо бојеву муницију. Командир сам страже и куњам у канцеларији. Поред мене је оружје. Изнад мене се укључи светлосни аларм. То је први знак опасности.

Потом звучни који је значио напад на војника и војни објекат. Скачем и излазим испред објекта. Могао ме је убити ко хоће. Из жбуња излази стражар и каже: ”Да нисам скочио у жбуње, уби ме онај лудак са аутом”. Кажем му да се повуче, на капију одлазим ја. Усташа стиже са аутом и турира мотор. Јури ка мени. Узимам га на нишан. И када сам хтео да окинем, стаде. Прилазим му. Руке држи на волану. … Хватам га за јакну око врата, док му цев држим ослоњену на слепочницу. Водим га у пријемницу. Иза мене стиже хрватска полиција и урла: ”Пусти цивила. Пусти цивила…” Идем ка улазу. Отварају се врата и дежурни официр каже: ”Пусти цивила. Да ли си нормалан?”. Објашњавам му шта се десило. Он ми понавља одсечно: ”Пусти цивила”. Пуштам га. Он бежи и седа у полицијски ауто, и сви се губе. Улазим унутра. Дежурни официр каже: ”Добро си поступио”. А ја сам после тога једва чекао да одем кући. И отишао сам, а убрзо потом је почео рат. Хрвати су нас одрадили са лакоћом. Будале у прве планове, а онда системска подршка.”

Па нешто размишљам. Принц Александар је правио државу троименог народа. Па када од тога не беше ништа он поче са градњом Југословена. Вера је била слободна, а језик везујући елеменат. Као и у Италији или Немачкој тог времена. Напредно! Онда направише геноцид па социјализам. И у њему вера беше опијум за народ па је забранише. Остаде ЈНА да нас спаја. Али ни то не потраја дуго. Исти људи створише територијалну одбрану да ”народ” брани од ЈНА. И одбрани га! Од кога? Од Срба који су тамо живели миленијумима и без ”Миленијум тима”.
Тај криви торањ који се звао Краљевина (ослобођење и уједињење) нагну се и сруши. И гле чуда поново га подигоше социјалисти (комунисти), и он се поново сруши. И данас се воде расправе о томе који беше прави? А у ствари у питању је терен. На њему ваља градити самоодрживе системе. Није толико важна висина колико је важно сазнање да је обдарених увек било мало, а луда увек довољно да вас добију на упорност.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: