ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ Крај агоније и рађање филџанистана у БиХ

0
џевад галијашевић

Џевад Галијашевић (Фото: Јутјуб)

Џевад Галијашевић:Управљајући протеклим изборним процесом у Босни и Херцеговини, НАТО – Политички Запад је остварио помало чудан и неочекиван резултат: Бошњачки лидер је оборен на кољена и то је отворило процес унутрашњих борби и трвења унутар најбројнијег народа у БиХ. Истовремено Република Српска је потврдила лидерство Милорада Додика и властиту стабилност а Херцег Босна-ХНС-ХДЗ наставља уз подршку Хрватске са Драганом Човићем, да гања старе духове своје конститутивности, без јасне и јединствене институционалне форме, која би повезала кантоне у којима су већина и дјелове кантона које дијеле, са дојучерашњим хрватским цвијећем: Бошњацима.

Анализирајући ту ситуацију огласио се вјерски вођа, реис ул улема Хусејн еф. Кавазовић и с пуним правом рекао: „На дјелу је  политичка завјера Западних сила, које са својим играчима, што су   обукли дресове босанских странака, крену у рушење државе“.

Прочитајте још:  Чак 1.171 фратар учествовао у клању и убијању Срба, а папа би да без покајања посети Србију
Кавазовић није поновио грешку Алије Изетбеговића па поручио вјерницима : „Мирно спавајте“ већ је рекао: „Бошњаци опрез“.

Кренуле су полемике, расправе и саопштења – прави политички сукоби отворени на Бошњачком етничком и политичком простору, на коме се сударило Осам политичких странака које предводе: СДП, Народ и Правда уз Нашу Странку, уз помоћ  Фахрудина Радончића (СББ), Зеничког градоначелник Фуада Касумовића (БХ Иницијатива) итд. А на другој страни су остали:  Бакир Изетбеговић (СДА) и Жељко Комшић (Демократска Фронта), изоловани и присиљени да буду опозиција.

Демонтирање утицаја и моћи странке коју је основао Алија Изетбеговић а наслиједио син Бакир, свакако је и Бошњацима и цјелој Босни и Херцеговини било потребно али питање остаје: шта долази послије СДА?

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Нова власт у муслиманском Сарајеву, коју чини Осам странака направила је договор са лидерима Срба и Хрвата и то би  била добра вијест, да нису задржали стару матрицу унитаризма па и они пронашли своје Комшиће и Мектиће, те наставили именовати „фиктивне Хрвате  и лажне Србе“, у институције које контролишу.

Ако је Жељко Комшић увијек наступао као радикални Бошњак на хрватској позицији, онда је „Осморка“ отишла и корак даље.

На мјесто Предсједника Скупштине Зе-До кантона именовала је „хрвата вехабију“из Брезе, Дејана Ковачевића, агресивног орангутана, уличара и пропалицу, психичког болесника са кривичним и прекршајним досијеом, који у окриљу Народа и Правде–НИП, Елмедина Конаковића, као штићеник Енвера Хаџиахметовића, (отјераног граничног полицајца и актуелног Комуналног и грађевинског министра у влади Сарајевског кантона), са вехабијским педигреом, долази на позицију која припада Хрватима. Право је питање зашто, рационалном и одмјереном Конаковићу требају ове игре и овакви улични кадрови?!

Прочитајте још:  Београд: У Качарској улици на Вождовцу камион пропао кроз асфалт
Јер тај наставак сарајевске политике трагања за конвертитима међу Србима и Хрватима и гурање истих на позиције које припадају народним политикама а не лажним изјавама о идентитету, наставиће се, овај пут, тек као јефтина забава за неписмене масе и одвлачење пажње јавности, од одлука и мјера које суштински одређују судбину државе.

Бављење собом – завршавање недовршених Бошњачких послова на плану институционалне интеграције етничког простора и  одбацивањем СДА, Бакира и политичког тестамента Алије Изетбеговића открива спремност Бошњака да под диригентском палицом Запада, покрену иницијативе, које имплицирају нужност преиспитивања постојања овакве државе, каква је данас БиХ. Иако та питања нису ништа ново у овој држави, јер их константно постављају и Срби и Хрвати, Бошњачко понашање могло би силовито довести у питање оправдање и смисао политичке воље, за монолитном, унитарном управом, у покушају изградње било чега заједничког, а посебно државе у толикој међунационалној и међувјерској мржњи, коју стално испољавају народи у БиХ?

Ова чињеница, рационалној анализи била је видљива много раније одмах послије локалних избора 2020., након што је, амерички државни секретар, Антонy Блинкен упутио „програмско писмо“ Предсједништву БиХ, у коме се  јасно уочавало да америчка политика у БиХ добија нове контуре и да цјела земља улази у нову фазу односа. Прије овог, јасног писма, такозвана сарајевска елита и  квази интелигенција, је робусно умножавала планове и визије онога што ће се догодити након пада Доналда Трампа – предвиђајући и прижељкујући крај политичке агоније и немоћи централних органа, повратак унитаризму пашалука и коначну капитулацију Републике Српске. Међутим османска парадигма Босне која је преживјела властити вијек, кроз социолошке и историјске маштарије аустро-угарског министра финансија и првог цивилног Намјесника у БиХ, Бењамина Калаја, била је вјешто гурнута под тепихе Краља Акесандра и Јосипа Броза Тита, но, овај пут стварно, скончава свој историјски пут. Потврдио је то тадашњи Предсједник Републике Словеније Борут Пахор, када је, у разговору са члановима Предсједништва БиХ у Сарајеву, указао на све чешће гласове на врху Европске уније о нужности „окончања процеса распада Југославије“ и поставио јасно питање Додику, Комшићу и Џаферовићу:„Може ли се БиХ мирно подијелити“?!

Прочитајте још:  Шиптари опет малтретирају Србе
Накнадном објавом „програмске агенде предсједавања ЕУ“ од стране Словеније, означене као писмо без наслова и без адресе, све постаје јасније. Питања која је отворио „папир“ из Словеније, а коме су претходили слични „папири“ из Хрватске, показују спремност држава рагиона, чланица Европске Уније, да покрену процес разговора који би у крајњој консеквенци ,довели до стварања Бошњачке националне државе – што је сигурно далеко важније од фраза и галаме, „бошњачке политичке ергеле“ (како их је назвао новинар Сеад Нумановић) који говоре о „неприхватљивости комадања Босне“, а да немају ниједан рационалан одговор на процес који траје три деценије.

У реалном односу снага, Бошњачки политички врх, ни са Бакиром и Комшићем, а посебно без њих, нема међу собом ниједну политичку личност са калибром, која би могла прошетати од Беча до Берлина или од Берлина до Вашингтона, Москве или Пекинга. Зато, не постоји ни дилема: могу ли Бошњаци својом патетиком „увређене тетке“ и недовољно артикулисаном политиком, спријечити Албанце и Хрвате да рјеше све националне дилеме и добију све, а да не дају ништа. Или, могу ли спречити Српски народ да коначно направи политичку трговину са Западом, која би довела до заокруживања српског националног простора, након вјекова страдања и борбе за остварење тог циља? Јасно да не могу: јер отворити унутрашњи дијалог о приликама у којима се Бошњаци налазе, стара је дужност била претпотопних елита Алијине странке СДА, па о томе  неће нимало водити рачуна ни „Политичка Осморка“ у Бошњака.

Прочитајте још:  Преко Диане Будисављевић екуменисти у СПЦ хоће да признају Степинца као светитеља
Многе политичке догађаје и околности Бошњци нису на вријеме схватили, па би данас као поуку, морали анализирати и све пропуштене прилике Палестинаца везано за „политичке понуде“ из 1978. па затим 1985. и 1989.године до посљедњих аранжмана који су увијек, по Палестинце били неповољнији сваком наредном понудом баш као и судбина Андалузије, рећи ће Нумановић.

Дакле, народи у БиХ су различито разумјели поруке из САД, Њемачке и Словеније: Срби и Хрвати су их без сумње схватили као историјску прилику да ријеше властито национално питање, док су Бошњаци реаговали афективно, и отјерали СДА у завјетрину, препуштајући судбину у руке, западним војницима, бившим комунистима, либералима и педерима. тако да је јасно да овај историјски тренутак и овакву политичку прилику, не схватају као шансу иако никада више неће добити такву понуду ако о овој не буду размислили зрело. Са друге стране, американци и европљани, све више, схватају суморну босанску причу о лажној сродности и блискости три нације, којима је довољна једна држава, да су исти иако се мрзе дубоко и постојано. И да, прича о „утегнутој“, монолитној грађанској држави противрјечи свјежем искуству протеклог рата као и сви прошли ратови и цјелокупна историја, три вјере и три народа. Срби, Хрвати и Бошњаци – просто, нису једно и нису исти, па је површно тумачење босанско-бошњачке, као и прозападне србијанске интелигенције, да је и посљедњи рат, онај деведесетих, био резултат некаквог хира, само једног политичара из Србије.

Разлике међу народима бивше Југославије а посебно још живе, какве-такве, Босне и Хереговине, су  и историјске и културно-цивилизацијски најснажније се рефектују на јавној сцени и  кроз политички интерес постају непремостиви извор сукоба. Те разлике није успио затрпати или амортизовати ниједан глобални па ни локални проблем и већ одавно, оне су видљиве као основне и практично суштинске. Коначно, те разлике, су стављене на дневни ред међунационалне, политичке комуникације и постају суштински, животно важне за три народа, у Босни и Херцеговини.

Џевад Галијашевић/Правда

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *