ЈУРИШ ШОЛАКОВЕ ЧЕТЕ

Не можете у Србији да примените прописе из Немачке или Шведске, јер тамо постоји независна контрола медија, а овде држава злоупотребљава власништво – рече пре неки дан програмски директор телевизије Н1 Игор Божић у разговору са новинаром Немањом Рујевићем са немачког државног медија Дојче веле.

Неколико ствари је само у овој једној реченици врло занимљиво. Прво, по ко зна који пут се поново суочавамо са принципом “шта је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу” – у Немачкој, или Шведској може држава да има власништво у медијима, у Србији не може. Баш смо волови у њиховим очима умишљених Јупитера.

Друго, и много важније од овога јесте занимљив, селективни, приступ примени европских стандарда. Дакле постоје, ипак, неки европски стандарди који су код нас неприменљиви и не да не треба инсистирати на њиховом усвајању, него се против тога треба борити.

Да ја, или неки други људи сличних погледа на свет мислимо да се “европска демократија” не може само трансплантирати из Брисела у Београд јер ће тело трансплантирани орган природно одбацити је очекивано, али да тако мисли један еврофанатик попут Божића је чудно. То је став према којем ће овај народ у свој културни образац лакше примити геј параду, него “независну контролу медија”.

Да не причамо сад о томе да је та контрола у Немачкој и Шведској независна колико је независна и телевизија којој Божић не сме да каже да је главни и одговорни уредник, него је “директор програма”.

Укратко, српска држава, каква год она била (Јупитерима није одговарало државно власништво у медијима ни када су је водили проевропски волови који их и данас подржавају), није довољно добра да би било гарантовано да неће бити “државне злоупотребе власништва”, али Немачка јесте.

Чекајте, није ли управо Немачка имала најгору диктатуру у историји човечанства? Ах, да, немачки нацизам је у овом светоназору инцидент, а “српски нацизам” је онтолошки. А да ли сте свесни да једна телевизија попут Н1 у Немачкој (као, уосталом, и у највећем делу ЕУ држава) без експлицитне дозволе и надзора власти не би уопште могла да постоји?

Немачка је 2018. пооштрила закон о директним страним инвестицијама и проширила опсег сектора над којим држава контролише инвестиције са могућношћу забране са стратешких сектора и на медијски сектор, где од 29. децембра 2018, стране инвестиције не могу прелазити десет одсто, јер постоји забринутост од “недавних координисаних дезинформативних стратегија и хибридних претњи”.

Док у Немачкој оваква блокада још није обавезна, него је предмет “независне анализе”, у Француској је законом забрањено да страни капитал (изван ЕУ) у медијима на француском језику буде већи од 20 одсто.

Тачна власничка структура Јунајтед групе, према “Медија оунершип монитору”, иза којег у Србији стоји Бирн, није јасна, али је извесно да страни капитал у компанији далеко надмашује ових 10, или 20 одсто, па чак и 49 одсто, колико је дозвољено у Аустрији, или Пољској. Занимљиво је и како Весна Ракић Води – нелић за Н1 објашњава проблем државног власништва у медијима: “На питање зашто је опасно да држава буде власник медија, Ракић Водинелић каже да ће вам увек рећи по том питању да постоје државе где је држава власник медија, на пример Немачка. Додаје, међутим, да је та земља постала власник медија пре него што је овај стандард успостављен”.

Аха, немачка држава је власник медија од памтивека, или макар од Трећег рајха, а Србија то није, код нас су прво постојали приватни медији, па тек онда државни и зато немачка новинска агенција ДПА може да буде државна, а Танјуг, који постоји тек од 1943. не може, пошто га је, вероватно, у Јајцу основала група приватника.

То са приватизацијом медија је заиста посебна спрдачина, јер смета им кад су државни, а смета им и када се приватизују (осим ако их купи неко по њима морално-политички подобан) јер онда долазе под власт “домаћих тајкуна” или “локалних кабадахија”. О томе колико су приватни медији независни стварно је смешно говорити. Од ових “домаћих” до оних у иностранству где су “стандарди високи”. У Немачкој где Аксел Шпрингер (како смо сазнали посредством “Њујорк тајмса”) своје запослене приморава да потпишу изјаву лојалности НАТО-у, Израелу. Ту независност и објективност сад видимо и у извештавању Н1 из Израела које је објективно у најбољој традицији Кристијан Аманпур која је новинарску неутралност одбацила зарад “истине”, за коју некад вреди и лагати.

А шта можемо закључити о политичарима који државну фирму нападају зарад јавног интереса приватне фирме? Да им је ближи приватни интерес од државног? Да државу не перципирају као своју јер ни сами не верују да ће икада доћи на власт? Или ће и када дођу оно што је државно сматрати за непријатељско, па ће приватној фирми (СББ) омогућити да потпуно бесплатно (до 2003, а од тада уз симболичну надокнаду) користи ресурсе државне фирме (Телеком)?

Посебно је занимљиво у целој овој причи ко то поред опозиционих политичара у јавном интересу брани приватне слободне и независне медије од државног медијског мрака. Узмимо за пример лик и дело Радета Вељановског. Он нема никакав интерес осим јавног, и у име тог јавног интереса је учествовао у писању елабората Н1 и био члан делегације ове куће на разговору о додељивању националних фреквенција у РЕМ-у.

То је радио про боно, сигурно. А подсетимо само на тренутак како су његов демократски капацитет у књизи “5. октобар – 24 сата преврата” (вероватно најбољем и најдиректнијем сведочанству тих догађаја) описали аутори Драган Бујошевић и Иван Радовановић: “Раде Вељановски је, с летвом, стајао у дну степеништа, између другог и трећег спрата (зграде РТС у Таковској). Милановић, у плавој кошуљи и сивоплавим панталонама, силазио је први. Лидија Радуловић је ишла иза. ‘Тако нам је када нам улазе демократе’, рекла му је. Вељановски није рекао ништа. Потрчао је за њима (“) Раде Вељановски је стајао само неколико метара даље. И зачудио се када је видео како је генерални директор РТС одједном одскочио. ‘Као звер’, описао је после Вељановски. ‘Излетео је из тог клупка, одскочио и потрчао, не према Петој гимназији, него ка недовршеном улазу у стаклену зграду. Право у гомилу’. Демонстрантски ‘топли зец’ се отворио да га прими. Милановић је збуњен застао. Круг око њега се затворио. Вељановски је помислио: ‘Мртав је!’ Крици су га у то убедили…” Да ли је летва у рукама Вељановског заиста остала неупотребљена? Хоће ли тако и остати?

Филип Родић / Новости

БОНУС ВИДЕО: