Владимир Димитријевић: Уместо закључка или каква се игра игра

Уместо закључка или каква се игра игра

У свом огледу о феноменологији највећег злочина, оног усташког, антрополог Бојан Јовановић истиче:“Највећи злочин је геноцид заснован на планском и систематичном уништавању једног народа. За одређење геноцида битна је намера, односно план да се потпуно уништи једна популација или значајан њен део на одређеној територији. Геноцид је последица агресије припадника једне над припадницима неке друге нације.

Иако су током историје многи народи доживели масовно страдање, попут Индијанаца у Северној и Јужној Америци и Абориџина у Аустралији, геноциди које су Турци извршили над Јерменима, Немци над Јеврејима и Хрвати над Србима обележили су 20. век. Главни организатори и извршиоци тих злочина су били политички обојени, али су у највећим злоделима учествовали и припадници народа који нису били чланови екстремних политичких партија. Добровољни Хитлерови или Павелићеви џелати, као немачки и хрватски цивили, давали су масовност злочину над Јеврејима и Србима. Зато је Боб Дилан у праву када вели да трауматизовани припадници народа над којима је извршен геноцид, попут Јевреја и Срба, могу осетити по њуху Немце и Хрвате.“(1)

Што је сасвим нормално. Како рече Његош:“Трагови им смрде нечовјештвом“.

ИСТИНА О ЈАСЕНОВЦУ

По Бојану Јовановићу, Јасеновац је кључно чвориште усташких злочина у НДХ:“Будући да је у њему је погубљено, према Енциклопедији Британика, око 800.000 Срба, већ овај податак одређује геноцидне размере овог злочина. У литератури и уџбеницима историје некадашње СФРЈ најчешће је навођено да је број страдалих у Јасеновцу преко 700.000, док је у Енциклопедији Југославије, на основу извештаја Земаљске комисије Хрватске за утврђивање овог злочина и упућеног 15. новембра 1945. Међународном војном суду за суђење ратним злочинцима у Другом светском рату у Нирнбергу, наведено да је тај број између 500.000 и 600.000. Центар „Симон Визентал“ процењује да се ради о укупно 600.000 страдалих Срба, Рома и Јевреја.“(1)

Домаћи ревизионисти, на трагу хрватских порицатеља србоцида, кажу – немамо ни сто хиљада имена. Као да су усташе водиле уредну евиденцију о погубљењима, и извинили се, на крају сваког извештаја о смрти логораша.

ИМЕНОВАТИ ЗЛО

Када Фауст пита Мефиста како се зове, он каже да његово име није битно. А демони које Христос из човека истерује у свиње веле да се зову легион, јер их је много.

Ђаво не воли да га именују.

Зато зло мора бити именовано: оно се не сме скривати иза језичких доскочица.

И зато је Жарко Видовић рекао да историјске свести нема без свести о злу.

Али, власт у држави Србији одбија да именује зло, да би могла да настави EU интеграције, иако је ово латинично U све србофобније, па се приближава ономе U које се дало видети на капама Павелићевог „здруга“.

Јовановић нас опомиње да релативизација зла води злу релативизације:“Нешто од те помирљиве релативизације је исказано и у одлуци Народне скупштине Србије 2021. године да одбије Предлог резолуције о усташком геноциду над Србима и прогласи 28. април, када је 1941. извршеним масакром над српским народом у Гудовцу код Бјеловара започело усташко коначно решење, за Дан геноцида над Србима. Овај предлог групе посланика, међу којима и најстаријег посланика Смиље Тишма, која је као преживело дете логораш Јасеновца и оснивач удружења преживелих из овог логора, одбијен је, уз касније незванично образложење да би то шкодило регионалној сарадњи и стабилности, односно да се њиме не би евентуално увредили Хрвати.“(1)

А ко сме да увреди ЕУ Хрвате? Нарочито ово U, латиницом.

РЕДУКОВАЊЕМ БРОЈА СРПСКИХ ЖРТАВА ДО РЕЕДУКОВАЊА СРБА

Јовановић упозорава:“Том неславном покушају обележавања највећег страдања српског народа претходи прихватање српског Музеја жртава геноцида да се на основу поименичног пописа ових жртава приближно одреди број страдалих у геноциду, јер су према ревизионистичким схватањима председника Управног одбора овог Музеја, епископа Јована Ћулибрка, тврдње о 700.000 убијених Срба неморалне и да у том контексту треба преиспитати и званични српски став о Алојзију Степинцу.

Редуковање броја убијених Срба на 90.000 до 130.000 у складу је с хрватским ставом, јер Славко Голдштајн говори о нешто преко 90.000 убијених, док Фрањо Туђман тај број своди на око 40.000, па су се на заједничком послу о деконструкцији јасеновачког мита и смањењу „преувеличаног“ броја српских жртава од више стотина хиљада нашли актуелни представници српских институција и потомци српских џелата. Овим одбијањем спречено је да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства. Уколико би се дефинисао тај циљ, онда је неопходно успоставити адекватан однос према историјским чињеницама везаним за највеће страдање српског народа у НДХ и према систему логора Јасеновац као средишту тоталног геноцида над Србима и најстрашнијем логору у људској историји. О тешкоћама утврђивања таквог односа говори не само тенденција драстичног умањивања српских жртава већ и тежња за негирањем досадашњих реалних процена о приближном броју убијених Срба на подручју НДХ и игнорисањем релевантности научних метода примењиваних у утврђивању величине овог злочина.“(1)
Наука, изгледа, може и мора бити на страни Фрање Туђмана и његових повијесничарских ишчадија, који сматрају да су Хрвати у Другом светском рату били жртве Срба, и најневинији народ на свету.

ТИТО INCOGNITO

Кад све ово знамо, јасно нам је зашто је на челу Музеја геноцида писац популарних чланчића који, наводно, демитологизују нашу историјску „митоманију“, Дејан Ристић. Дотични се никад научно није бавио србоцидом, због чега му је примарни историјски извор о томе како је Тито посетио Јасеновац, и то два пута, incognito, српска комуњара из Хрватске, Душан Драгосавац, из чијег сведочења сазнајемо:“Договорено је да се о његовој посјети не извјештава како га новинари не би салијетали и тражили да се изјашњава о броју јасеновачких жртава“ (2, 275)
Ристић нам и овим цитирањем Драгосавца ( који је, у заносу, начинио „фројдовску омашку“, признајући да самозвани маршал није хтео да новинарима саопшти колико је људи убијено у Јасеновцу ) сведочи о томе ко је стајао иза прикривања броја јасеновачких жртава, и ко је наредио да се јасеновачки логорски комплекс сруши, и ко је спречио ископавања жртава и форензичко – антрополошка истраживања надужасних ужаса српског страдања.

Да, у праву си, читаоче: био је то Дебели Мртвац Гроз ( израз владике будимског Данила ), који је усташку политику наставио комунистичким средствима. И који је због тога „достојан“ да заувек буде уклоњен из Београда и премештен на територију Croatia Sacra, коју је, на свој, привидно секуларни, начин сакрализовао заједно са Алојзијем Степинцем.

ТИТО RECOGNITO

Био је један Србин, Станко Опачић Ћаница, организатор устанка на Кордуну, командант батаљона, члан Председништва ЗАВНОХ-а, члан Председништва АВНОЈ-а, Главног штаба Хрватске. Отворио је Прво заседање АВНОЈ-а, први проговорио о усташким злочинима на Кордуну, Банији и Лици. Био је министар у влади Хрватске и члан ЦК Југославије. Године 1950. оптужен је и ухапшен заједно са Радом Жигићем и Душком Бркићем као ИБ-овац. Под истрагом и казном на Голом Отоку провео је укупно три године и два месеца.

Године 1989, дао је интервју часопису „Студент“, и подсетио нас како су Тито и његови хрватски поузданици, типа Владимира Бакарића, бринули о Србима и српским жртвама у Хрватској:“Требало је прикрити усташке злочине. И данас се то ради. Ево, скоро сам нашао у једном босанском листу како су у обрачуну на Петровој Гори учествовали и италијански војници. То уопште није тачно. Пса италијанског није било у обрачуну. Само усташе. Новинар је то напросто измислио. Данас се слуша надбискуп Фрањо Кухарић који каже да је у Јасеновцу побијено 40.000 људи, и то већином Хрвата. Тај исти Кухарић јасно и гласно каже да ко истражује Јасеновац ради против хрватског народа. Историја то мора исправити јер наука не сме бити обучена у идеологију. Историја и истина морају бити синоними. Све је ишло у том правцу да се злочини геноцида прикрију. Оно дете у колевци или оно које је вађено из мајчине утробе не може бити ничији присталица, па ни НОП-а. Али је и оно било заклано.“(3)

Тако је правашко – усташко Хрватство проценило: чак и бебе, ако су Срби, јесу „накот за сјекиру“.

СРБИ ИЗ ХРВАТСКЕ ПОД БРОЗОМ

И понављао је Опачић како је било Србима у Титовој Хрватској, под влашћу његовог поузданика Владимира Бакарића:“За време Аустро-Угарске Срби су имали 20 својих листова, што недељних, што месечних. То смо имали кад смо били неравноправни – у тој „тамници народа“. Сад, кад смо равноправни, немамо ни једнога. За време рата кад нас је требало, Бакарић је (наћи ћеш то у књизи др Ђуре Затезала „Народна власт на Кордуну“, ту имаш Бакарићев говор на конференцији НОО пред 500 делегата у Војнићу 1944. год.) као нико до тада одржао такве хвалоспеве како Срби требају своју културу неговати, своје обичаје, ћирилично писмо и остало.

Тада је основао Српско просветно друштво „Просвјета“, тада је основан „Обилић“, ОдборСрба у Хрватској, тада је издана „Српска ријеч“. Тада су српске институције почеле пуном паром радити. „Српска ријеч“ је дочекана тако од српског народа да су људи вадили разне слике из рамова, па су „Српску ријеч“ стављали у те исте рамове.
И тај Бакарић, који је све то омогућио, који нас је у звезде ковао док је требало ратовати и гинути, кад је рат завршен, тај исти Бакарић удавио је једну по једну све те установе. Данас не постоји нити једна. Најпре Обилић, па онда Српску ријеч, па Просвјету, па Музеј Срба у Хрватској… Ми смо били похапшени да би се то могло урадити јер смо били угледни у народу и имали највише утицаја међу Србима у Хрватској.

Нас су склонили да би на наша места довели послушне људе. На моје место, за министра шума и руда, дошао је Божо Ркман, који ништа није значио, који се 70-их година уписао у Матицу Хрватску када је Матица Хрватска била антикомунистичка, антијугословенска и антисрпска, онда разни Драгосавци, разни Балтићи… то су све бивши „ратници“ позадинци тако да ни један борац Србин није остао у влади СР Хрватске.“(3)

За то време, напредњачки кандидат за народног посланика, трећи на листи СНС-а, Дејан Ристић, прича о Титу који, по сведочењу биолошког Србина и моралне ништарије, званог Душан Драгосавац, посећује Јасеновац ( а нико то не зна ).

ДЕЈАН РИСТИЋ КАО ТИТОИСТИЧКИ ТУМАЧ

Вредно је запазити да је Ристићевим ставом одушевљен другосрбијански лумен, Златоје Мартинов, па га зато обилато цитира код полемише са нашим научником Владиславом Сотировићем:“О тобожњем ћутању „комунистичких власти” (како се изражава г. Сотировић) о српским жртвама у Јасеновцу наш познати историчар др Дејан Ристић у својој књизи „Заблуде српске историје” каже: „Након великог страдања у Другом светском рату, народи који су чинили Југославију су и поред зверстава која су се догодила, одлучили да покушају из почетка. За то је било потребно истаћи идеју братства и јединства и ослободилачки карактер Другог светског рата. Сходно томе, најпре се приступа обележавању бојишта и организованој јавној меморијализацији ратника. Тако су изгледале послератне године и тек онда када и у остатку Европе почињу да се обележавају стратишта недужних. Чекало се јер је било психолошки неопходно да се савлада једна таква траума. Прво да се сазна шта се заправо догађало у логорима, а затим и да се траума превлада. Да је Тито имао било шта против, у том тренутку када је био најјачи, не би дозволио да се било шта ради. Држава је меморијализовала Јасеновац, држава га је и подигла и та прва поставка је била одлична”. И то је цела истина.“(4)

Тако каже Златоје Мартинов.

Зато је Ристић и доведен на место управника Музеја жртава геноцида – он је, кад је став о србоциду у питању, СНС титоиста, који, на малом простору своје инфантилне „демитологизаторске“ брошурице, изриче низ несувислости, чиме је заслужио свој садашњи положај.
СНС: Самоубилачка Несувислост Србије.

ОДГОВОРИ НА НЕСУВИСЛОСТИ

Ристићевим несувислостима ипак треба одговорити.

Пре свега, нису народи Југославије одлучили да живе заједно, него су их САД, Велика Британија и СССР, са све совјетским тенковима у Београду и Србији ( не у Загребу, не у Хрватској ), приморали да живе заједно са србоубицама и србофобима, и то без преуређења државе у складу са последицама Другог светског рата, у коме су управо Срби највише страдали због своје верности савезницима и антинацизму.

Титоистичка идеја братства и јединства није се заснивала на религиозним или хуманистичким традицијама Европе и Балкана, него на бољшевичкој причи о пролетерском интернационализму и праву народа на самоопредљење, укључујући и отцепљење, што је и „одрађено“ почетком деведесетих година 20. века.

Као и Руси, које је Лењин оптужио за великоруски шовинизам и сурово гонио сваког ко је показивао да је руски патриота, тако су и Срби оптужени за великосрпску хегемонију и монархофашистичке тенденције, а њихов удео у стварању прве Југославије обесмишљен је ругањем ослободилачким традицијама Првог светског рата и, нарочито титоистички острашћено, краљевим солунашима.

Партизански ратници су меморијализовани пре свега као ратници комунистичке револуције, која је значила суштински раскид са ослободилачком и демократском традицијом српског народа. Зато српске жртве нису ни меморијализоване непосредно после почињеног србоцида. Нису случајно партизански комесари, пуцачи, у име стаљинистичке идеологије, у сто Срба за једног Немца, говорили, док су окупаторове одмазде трајале: „Ако не буде Срба, населићемо Кинезе“. Битна је победа међународне „ревољуције“, што рече Дебели Мртвац Гроз.

КО ЈЕ „ДЕТРАУМАТИЗОВАН“: СРБИ ИЛИ ХРВАТИ?

Ристићева тврдња да се са меморијализацијом чекало док се не стиша траума србоцида је бахато претумачивање чињеница; чак и кад је меморијализација обављена, српским жртвама усташлука је, на гробовима и споменицима, одузимана њихова вера и народност, иако су од усташа и других убијани управо као православни Срби. На местима њихових страдања писало је да су „жртве фашизма“, као да су их клали Мусолинијеви војници, а не звери Павелићеве и Лубурићеве, и то уз одобравање великог дела, пре свега сеоског, али и градског, НДХ пучанства римокатоличке и исламске вере. ( Наравно да је било дивних и часних изузетака; наравно да је било југословенски оријентисаних Хрвата и српски оријентисаних мухамеданаца; наравно да многи и многи нису били звери; наравно да све што је било човечно мора да се зна и памти, и преноси онима који ће доћи; али, симпатизера Павелићеве банде и римокатоличких „благословитеља“ усташког ножа и крижа било је тако много да се ни то не сме и не може заборављати – како се не би поноило, наравно. )

Како је прецртавање идентитета невино побијених могло да умири родбину и потомке српских жртава? Да ли је титоистичко решење – бетонирање јама препуних лешева у Хрватској, Босни и Херцеговини, забрана часног сахрањивања мученика ( не џелата! ) могло да „детрауматизује“ Србе? Или је, у суштини, циљ био „детрауматизација“ Хрвата, који је требало да забораве какво се звериње накотило међу њима на основу идеологије Старчевића и Франка?

А одмах после рата се знало шта се дешавало у логорима. Одмах. Али истина није смела да „процури“ – јер би се видело како цури крв. Наша, наша крв…

ОПЕТ И ОПЕТ: КО СТОЈИ ИЗА РЕВИЗИОНИЗМА

У овом тренутку, иза чланкописца Ристића, маскираног у геноцидолога, стоји Вучић – Брнабић режим, а Срби све то трпе, и ћуте, и у ћутању нестају, док их се преци, умучени у Јасеновцу, стиде ( а, како рече Дучић, „велику правду извојују мртви“, и тај стид је наша велика осуда пред Богом).

Да је заиста тако, каже и историчар, редовни професор Универзитета у Београду, др Милош Ковић (кога, по свему судећи, самозвани српски Ђордано Бруно, на месту „стручњака за Јасеновац“ и црквеног чувара сећања на Новомученике, самопроглашени научник са једном књигом, и то библиографијом, сматра „дилетантом“, јер он све који се не слажу с његовом „бројидбеном“ методологијом сматра дилетантима ).

Ковић нас подсећа да је Ристића, који нема ниједну књигу из историје србоцида, подржала лично Ана Брнабић, у име СНС режима:“Може ли се замислити како би израелска јавност реаговала на премијера који би усред Тел Авива пружио јавну подршку институцији која се бави умањивањем броја жртава Аушвица? Да подсетим, број жртава Јасеновца се са прихваћених 500.000-700.000 своди на 80.000-120.000 зато што за сада имамо око 80.000 имена жртава, док званична (и законом заштићена) процена броја жртава Аушвица износи око 1.100.000, при чему постоји списак од само 445.163 имена, и то не убијених, него оних за које се зна да су били заточеници овог логора.“(5)

Јасеновац ће нас се одрећи ако будемо ћутали док самозвани Бруно ( који једино себе види као Недилетанта Премудрог и Величанственог ) и његов Вучић – Брнабић музејски геноцидолог у покушају, плус иже с њими, буду лагали у име некакве науке, чије критеријуме знају само они, али која се одлично уклапа у хрватски ревизионизам, од Туђмана до Лоза, оног који је, после свега, устврдио да су Срби починили геноцид над Хрватима.

ОПОМЕНА

Бојан Јовановић опомиње:“Иако је Холокауст постао симбол људског страдања у Другом светском рату, геноцид над Србима који су извршили Хрвати у оквиру своје Независне Државе Хрватске добио је значење јединственог злочина у људској историји. На овом подручју су страдали и Јевреји и Роми, али је број страдалих Срба највећи. Разбукталом мржњом према Србима, Хрвати су покренули механизам њиховог систематског и масовног уништавања. Геноцидни план усташе су оствариле уз учешће хрватског народа и муслимана у Босни и Херцеговини уз подршку Католичке цркве у Хрватској са кардиналом Алојзијем Степинцем на њеном челу. О том страдању недовољно се зна у свету, а у домаћој јавности повремено се јављају тежње за ревизијом броја убијених Срба и релативизацијом хрватских злодела.“(1)

Али, као што је питао јеврејски геноцидолог Гидеон Грајф, како је могуће да у томе учествују Срби? Који су то Срби? И шта је српско у нама, ако све то мирно гледамо, не оглашавајући се?

О НЕПРЕБОЛУ

Велики руски тумач књижевности, Сергеј Аверинцев, каже о схватању бола у Старом Завету: „Стари Завет је књига у којој се нико не стиди што пати и виче од бола. У грчкој трагедији никакав плач не зна за такве телесне, из утробе извучене слике и метафоре страдања: код човека срце се топи у грудима и излива се у утробу, кости су његове уздрмане и тело се лепи за кости. То је најконкретнија телесност порођајних мука и смртних патњи што заудара на крв, зној и сузе, телесност увреда пониженог тела; сетимо се ‘нагости стида’ заробљеника и будућих робова о којима говори Михеј. Уопште, у Библији испољено схватање човека није нимало мање телесно од античког, само што по њему тело није достојанствени став, већ бол, није гест већ трепет, нити је просторна пластика мишића, но рањиве ‘скривености утробе’; то тело није сагледано споља, но доживљено изнутра, и његова слика се не формира из утиска очију, већ од вибрација људске ‘нутрине’. То је слика мученог, растрзаног тела у коме, ипак, живи таква ‘крвна’, ‘унутарња’, ‘срчана’ топлина интимности, која је непозната телу хеленског атлете, статуарно изложеном за углед.“(6)

И у Старом и у Новом Завету патња тела, патња душе, патња човекова – пут је ка познању.

А каква је била патња јасеновачких Новомученика, патња њихових тела и душа, то једино Бог зна. Слободан Антонић пише:“Човек, људско биће, то средиште света и мера свих ствари, у стању је да свирепо мучи дете, пред његовим родитељима. Николић наводи случај колеге, др Милана Сора, чију су десетогодишњу ћеркицу мучили пред оцем и мајком. Најпре су мајци усијаним жарачем пржили брадавице – „мала је врискала ужасним вриском – Мама, мама! Моја мама!” Онда су детету стргнули хаљиницу и жарачем јој на грудима утиснули UO (Ustaška obrana). Затим су јој то урадили на челу. На крају су девојчици усијаним жарачем спалили очи.“(7)

Баш тако. Баш тако. Баш тако.

ПУНИ ВАГОНЧИЋИ И РЕВИЗИОНИСТИЧКА „БРОЈИДБА“

Опет Никола Николић: „Пуни вагончићи довозили су поклану дјецу, дјевојчице с плетеницама и прекланим вратовима као у малог закланог јагњета, дјечаци као преклана телад. Висјеле су им крваве главе једва се држећи на још преосталом танком ткиву врата, дрмајући се при љуљању вагончића као с месарских кола преклана стока. Гурали су их нијеми заточеници, који су ради тог посла били нијеми. Касније су и они били заклани и спаљени, да би заувијек занијемели” (8)

Ецо сведочења Егона Бергера: “Преносимо циглу пред Управном писарном и видимо три жене са дјечицом на рукама како чекају своју судбину… Свећеничко лице фра Мајсторовића,… нашминканог… рече мајкама да ће сада бити крштење њихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дјечјој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице… Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе,… дијете [је] остало натакнуто на бодеж. Мајке [су] се бацале по земљи чупајући косе,… све троје дјеце тако [је] … страдало.”(9)

Или Ладислав Гринбаум: “У јануару 1943. била је страшна зима… усташе су довеле много жена [у Јабланац] и ми смо могли видети… Камама, железним шипкама и маљевима навалили су на ту беспомоћну масу, и уз ужасни врисак жена и деце, све су њих редом побили и поклали… С бандере на којој сам радио, ја сам видео својим очима како су ми заклали жену и децу. Од ужаса бих пао са бандере да нисам био везан.”(9)

Може ли то да се преброји? Шта ви мислите?

БРОЈ ГОСТИЈУ УСТАШКОГ „ХОТЕЛА“

Ту је и хотел „Гагро“, о коме Јован Мирић пише:“Логор Стара Градишка састојао се од неколико посебних зграда, опасаних високим зидом саграђеним од цигала срушене српске цркве. Једна од тих зграда била је усташка болница, али су у њој, у приземљу, становали и неки припадници усташке бојне, као и неки масони. У једном делу приземља те зграде било је седам самица, у које су заточеници доспевали по казни, неретко и за најмању ситницу. Још две самице биле су у подруму. У самици број 7, мало издвојеној од осталих, вршено је саслушавање затвореника, са батинањем и разним другим мучењима. У свим самицама изгладњивање до смрти било је такође један од начина мучења. Самице су биле мале, два метра са три. Чувар тог дела зграде био је неписмени Херцеговац Никола Гагро, који је најпре био водник, па заставник и на крају поручник. По њему је подрум и добио име „Хотел Гагро“. Никола је био познат по изузетној свирепости. Последњих недељу дана пред наилазак партизанске војске Гагро је убрзано довршавао клање великог броја преосталих мушкараца и жена. Степенице које воде у подрум нађене су попрскане крвљу и мозгом убијених, док су се испред зграде нашла кола којима је поручних Гагро одвозио убијене људе у реку Саву.“(10)

Тако је било, господо ревизионисти. Па бројте, по имену и презимену, ако можете!

ПРАВО НА СВОЈУ ИСТОРИЈУ

Историчар Ричард Еванс је, у својој књизи „У одбрану историје“, устао против постмодернистичког конструктивизма, ставивши до знања да је историјску истину могуће спознати, макар и несавршено, озбиљним изучавањем извора, који нису пуки текстови што их свако тумачи по својој вољи. Јасно се морају разликовати примарни и секундарни извори, то јест документи и, рецимо, мемоари, који су блиски књижевности. Треба се, сматра Еванс, вратити и историјским синтезама, јер смо у доба комадања знања добили много ситних истина, а више не сагледавамо целину прошлих збивања. Мноштвеност „истина“, коју заговарају постмодернисти, води ка ирационализму и кривотворењу прошлих догађаја, чиме се отвара широко поље за идеолошке манипулације прошлошћу. Ипак, историчари попут Еванса не поричу мултиперспективност историјског увида. Свако има право на своје схватање прошлих догађаја, Уосталом, то је знао и „руски Ниче“ (за разлику од Ничеа, искрен хришћанин, који је умро као монах Климент ), Константин Леонтјев, који, у својој студији „Византизам и Словенство“, тврди:“И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? – код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе… Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа“.(11)

Тако нас је опоменуо Леонтјев: историја је вишестрана. И ми имамо СВОЈУ историју.

КАКО СМО ТУМАЧЕНИ У ХАГУ?

Имамо право на своју историју. Зато смо против ревизионизма. Зато желимо своје појмове. Иначе ће нас, као у Хагу, оптуживати да смо управо ми злочинци који су причу о Јасеновцу и Ватикану користили да правимо „Велику Србију“:“Убрзо након почетка рата у Хрватској, реагујући на подршку коју су Хрватској исказали неки делови међународне заједнице, Телевизија Београд ће често узимати на нишан Ватикан и Немачку, сматране историјским савезницима Хрватске. Тако ће бити емитован извештај о једној уличној демонстрацији на којој је Ватикан оптужен да подржава “усташки фашистички режим”. Једна старија жена, машући транспарентом на којем је исписана парола “Ватикан – сатана”, узвикује: “У Јасеновац да иде папа! Папа – усташа!”. У истом извештају емитује се снимак историчара Ратка Петровића како, са мегафоном у руци, демонстранте подстиче овим речима: “Геноцид над српским народом одвијао се под окриљем Католичке цркве, односно под окриљем Ватикана. Неће више!…“(12)

Дакле, ако се не изборимо за своју историју, туђин ће нам писати уџбенике – и у њима ће, рецимо, стајати да смо ми клали Хрвате, и да смо ми подигли Јасеновац да их што више побијемо.

ВИ НЕ ВЕРУЈЕТЕ? ЧИТАЈТЕ!

Циљ наших непријатеља је да од Срба учине народ робова. О томе је Јасна Поповић писала:„ДАНАК У КРВИ је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите (повлашћених слојева у друштву) Османског царства.“

Иако се просечном читаоцу може учинити да је ово извод из неког квазиисторијског текста објављеног одмах поред текстова о Адаму као Србину или аутохтоности хиљадугодишње бошњачке нације, ово је нажалост цитат из уџбеника Историје за седми разред основне школе (БИГЗ, школство, 2019) који се користи у српском образовном систему. Уџбеника из кога би требало да учи моје дете. Из кога уче сви, или велики број српске деце у узрасту у коме су њихове далеке претке одводили, заувек отимали из родитељског дома и претварали у послушне машине за убијање свог народа. Данас је „тренд“ да млади Срби прихвате да је то било „cool”, да је, замислите, Данак у крви био прилика за напредак!

А ко уводи такве трендове у српски образовни систем? Ко је оваквој историјској истини научио госпође Александру Петровић, Весну Лучић и Перунику Петровић, које су аутори овог уџбеника? Ко су ове госпође? Који научни резултати су их квалификовали за нешто тако важно као што је писање уџбеника који ће формирати националну свест будућих генерација? Ко је, ако је уопште ико, проверио тачност навода у овом уџбенику? Знате ли да на крају ове лекције стоји питање: „Наведите позитивне и негативне стране Данка у крви.“ Замислите, у злочину који превазилази људски ум, деца од 13 година би требало да виде нешто добро, позитивно!

Пошто живимо у време када се из школске лектире тенденциозно избацују националне теме и замењују Харијем Потером и сличним садржајима, борба против митова у српској историји и књижевности, на којима се градио слободарски дух, у време када смо окружени онима који упорно измишљају своје митове, јер су премлади да би их имали – онда није чудо што, рецимо, 21. октобар у школама више не почиње Великим школским часом и што је филм састављен од аутентичних исповести преживеле деце из система јасеновачких логора „Завештање“ остао готово незапажен док је један други филм, хрватски, прихваћен као коначно решење те стравичне историје српског страдања.“(13)

Ако већ сада извесни писци „наших“ уџбеника тврде да је „данак у крви“ био нешто „позитивно“, немојмо се чудити ако у, поново окупираној, Србији буде писало да је Јасеновац био Јасеновчић, а Сребреница – Сребреничетина. И Срби монструми, наравно.

КЉУЧНИ РАЗЛОГ ЈЕ ИПАК ОВАЈ

Ипак, постоји други, много озбиљнији разлог због кога се не можемо мирити са лажима ревизионизма.

Једнога дана, сви ћемо стати пред Бога и Небеску Србију. И сви ћемо одговарати за начин на који смо се односили према Богу и Небеској Србији. Не знам како ће они што поричу наше жртве моћи да им објасне – није вас било толико колико вас, сада и овде, на Суду Господњем, има. Превише вас је. Склоните се негде, нестаните, треба нам суживота и толеранције!

Јер о броју, пуном броју жртава, већ је писао Гидеон Грајф:“Никада се неће сазнати прецизан број брутално убијених јасеновачких жртава јер никада нећемо сазнати имена оних: који су нестали у дубинама Саве, а било их је толико да су тела динамитом дизана у ваздух како би се прокрчио пловидбени пут нацистичким ратним мониторима;који су спаљени у Пичилијевој пећи; који се никада нису родили јер су извађени из утроби својих мајки; који су скувани за сапун у казанима; који су разапети и ексерима заковани на тополу ужаса у Доњој Градини да полако умру и да им тела комадају животиње; којима су усташе 1945. ископали гробове, те бензином спалили посмртне остатке да би уклонили трагове свог злочина; којима су кречом уништени посмртни остаци у масовним гробницама“(14)

То не значи да ће се они што се боре за истину о Српској Жртви имати „попуст“ на Суду Који је Љубав и Истина, јер је Христос, али то значи да се крв проливена за то да ми, потомци Светих Саве и Лазара останемо оно што јесмо, не може заборавити ни у једном човеку који је свестан свог српског имена и вере православне. Грешни смо, али смо и мученици; недостојни смо, али крв наша пролила се Христове крви ради; биће нам суђено, али ће нас Првоваскрсли и погледати, јер смо, на међи Истока и Запада, давали своје животе Његове правде ради, и зауставили папство у његовом походу на Исток.

ПАМТИМО И ПАМТИЋЕМО

Као и увек, свако може да бира у шта ће веровати и за шта ће се, у јавном простору, залагати. Али, као што рече један анонимни коментатор на Интернету:“Ја ипак мислим да већина нашег народа о Јасеновцу зна оно што треба да зна – 1.) Да је убијено више стотина хиљада људи; 2.) Да су убијани зверски, клањем, ломљењем костију, садистичким иживљавањем, да није пуно метака потрошено тамо; 3.) Да су мала деца на исти начин убијана; 4.) Да су усташе чиниле један значајан део хрватског народа и да су у ширим хрватским масама имале значајну подршку за оно што раде, нажалост тако је и дан данас. Као и то да је Римо-Католичка црква инспиратор свега. Последице тога су евидентне, Срби су на подручију Хрватске чинили трећину становништва а данас су сведени на пар процената, усташки злочини су такође део одговора зашто у БиХ сада нема 70% Срба као пре осамдесет год. него 30%“.(15)
А то је, паметном, побожном и осећајном више него доста.

Памтимо, Срби. У Памћењу Божјем су наше жртве, којих је препун Небески Јерусалим; ако их и ми будемо памтили, овде и сада, биће светлости и на нашем мрачном обзорју.
Свети Новомученици Јасеновачки, молите Бога за нас!

УПУТНИЦЕ ( 17.11.2023. )
1. Бојан Јовановић; Феноменологија највећег зла 1, www.pecat.co.rs/2023/11/fenomenologija-najveceg-zlocina/
2. Дејан Ристић: Заблуде српке историје, Вукотић Медија, Београд, 2020.
3. Станко Опачић: Ја сам пасторче комунизма, ssr.org.rs/stanko-opacic-canica-ja-sam-pastorce-komunizma/
4. Златоје Мартинов: Тито је двапут био у Јасеновцу, www.politika.rs/scc/clanak/473281/Tito-je-dvaput-bio-u-Jasenovcu
5. Милош Ковић, Јасеновац на изборима: Ко пориче геноцид над Србима у НДХ, iskra.co/kolumne/jasenovac-na-izborima-ko-porice-genocid-nad-srbima-u-ndh/
6. БОЛНИК И ВИЧАН БОЛЕСТИМА: О БОЛУ НА ВЕЛИКУ СУБОТУ, СА ПРИЧОМ ХРИШЋАНИНА КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО КОРОНУ, iskra.co/reagovanja/bolnik-i-vican-bolestima-o-bolu-na-veliku-subotu-sa-pricom-hriscanina-koji-je-preziveo-koronu/
7. Слободан Антонић: Траума Јасеновца, scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2021/0023-51642172083A.pdf
8. Василије Ђ. Крестић, Мира Радојевић ЈАСЕНОВАЦ …sanu.ac.rs. dais.sanu.ac.rs › bitstream_38413
9. Александар Логос, Јасеновац у Хрватској, или кратка прича о рату и масовним убиствима у њему, www.academia.edu/83102584/Jasenovac_in_Croatia_or_a_short_story_about_a_war_and_mass_killing_in_it_2022_
10. Јован Мирић: Јасеновачки лексикон, stanjestvari.com/2022/10/27/jasenovacki-leksikon/
11. Константин Леонтјев:Византизам и Словенство, превели Марија Марковић, Бранислав Марковић, www.zbor.rs/wp-content/uploads/2021/01/konstantin-leontjev-vizantizam-i-slovenstvo.pdf
12. Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe, izveštaj sastavio Renaud de La Brosse, redovni profesor na Univerzitetu Reims Champagne-Ardenne (Francuska), https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/prosexp/bcs/rep-srb-b.htm,
13. Јасна Поповић: О „позитивним“ странама Данка у крви у уџбенику Историје за седми разред, stanjestvari.com/2019/11/30/jasna-popovic-o-pozitivnim-stranama-danka-u-krvi/
14. Гидеон Грајф, Зашто се никада неће сазнати прецизан број брутално убијених јасеновачких жртава, stanjestvari.com/2022/04/02/grajf-zasto-se-nece-saznati-broj-zrtava-jasenovca/
15. https://stanjestvari.com/tag/%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86/page/2/

Владимир Димитријевић / Правда

БОНУС ВИДЕО: