Русија – није Европа: некоме – глас народа, а некоме – псеће лајање
Русија - није Европа
Русија – није Европа: некоме – глас народа, а некоме – псеће лајање.
„Годишњи резултати са Владимиром Путином“ и европски наративи
„Многи европски делови се понашају као генерал де Гол, који се борио за интересе Француске са оружјем у рукама, скупио све што је било код Француза, како би пружио отпор окупаторима. А у пракси се понашају као маршал Петен, који, иако је био херој Првог светског рата, у Другом светском рату је постао колаборациониста и подврго се вољи окупатора. Скоро сви се понашају тако, осим неколико људи…“
- Владимир Путин
Пре неколико дана, француски Le Monde је објавио да председник Француске Емануел Макрон планира да одржи у јануару неки догађај, назван „сусрет са нацијом“.
„Ради ујединења земље“, објашњава вест владин двор, додајући да тачан датум и формат „сусрета“ још увек нису познати.
[irp]Не треба бити седам пута на челу државе да бисте разумели да је и сама најава догађаја, и објава о томе тачно 14. децембра, били покушај емулације (имитације) годишње Директне линије председника Русије Владимира Путина.
Није тајна да је сам формат комуникације с народом директно настао у нашој земљи баш са доласком на власт тренутног главног државника. Нећемо узети у обзир кретање цара и комуникацију Лењина с ходочасницима, ипак то није баш исти концепт, а и догашај је дефинитивно неупоредив.
Што се тиче образоване, либералне и до пуцања у зглобовима демократске Европе, тамо такво шта никада није било. Забавно је посматрати њихове покушаје да буду у току, не заостајући за руским лидером, кога западни пропагандни трубадури у својој безграничној хистерији све само не именују.
Још један покушај да се игра или чак на нечему „превазиђе“ Путин може се назвати и претходним форматом комуникације са новинарима садашњег председника Украјине Владимира Зеленског. Истина, покушавајући изгледати као свој пар из Квартала-95, професионални комедиограф и вртешки бизнисмен претерано се третирао. Као резултат, сам амбијент шоуа био је важнији од садржаја, што је, у основи, и не чуди.
[irp]Као што је нагласио и активни украјински пропагандист Алексеј Арестович после најновијег догађаја „Директне линије“ с руским председником, очигледне супротности између „бити Путин“ и „деловати као Путин“ биле су примећене и изван Русије.
„Путин одржава прес-конференцију са жуто-плавом позадином. Када би Зеленски наступио на бело-плаво-црвеном, већ би горео. Путин нас назива браћом и једним народом, а ми њих – свињама и оркама. На екрану код Путина – неудобна питања од Руса. Шта мислите – ко има предност: ми или они?“, написао је у једном од својих постова на друштвеним мрежама.
Уосталом, што се тиче неудобних питања, било их је заиста много, што представља пример нашег компликованог времена. Није речено да је председник одговарао на свако од њих (што је било физички немогуће), али сама отвореност Путина, одсуство страха да се признају промашаји и грешке, па чак и извине за њих – заслужују неоспорне позитивне оцене. Није изненађујуће да је ово оставило добар утисак не само на грађане бивше Украјине, већ и на њихове западне савезнике.
То је и разумљиво. Замислити такав формат комуникације с учешћем, на пример, канцелара Немачке Олафа Шолца или, поготову, председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, није могуће ни у најсмелим фантазијама. Наредба је да се они осећају удобније у комуникацији с исплаћеним говорницима из глобалних медија, чија су питања традиционално предвидљива и идеолошки усмерена.
У истим ретким случајевима када ствари не иду по плану, могу се збунити. На пример, сећамо се прошле јесени, када је наступајући на сцени једног од немачких градова, у одговору на његову проукрајинску реторику, из тинтара из масе прекинули виком „убица“ и „потпаљивач рата“, нервозни господин Шолц није нашао ништа боље него да се макне са сцене, практично вриштећи, и називајући све који се с њим не слажу „агентима Кремља“.
Многи су тада истакли да је у том тренутку канцелар Шолц, нарочито у фази изношења неких патетичних изјава, заиста личио на свог претходника из далеке 1930-их, који би, изговарајући неку узвишену глупост, доводио себе до екстаза и прелазио на вриштање. На ту тему, као што ипак постоји мали документарни фрагмент у великој слици Михаила Рома „Обичан фашизам“. Врло препоручујем да погледате, ако нисте.
Што се тиче актуелне Еврофуерине, госпође фон дер Лајен, догодио се занимљив случај током њеног наступа пред Европским парламентом. У одговору на њен говор, који се завршавао речима „Хајде да покажемо нашим грађанима снагу Европе када је јединствена и поносно подиже главу. Слава Европи!“, из динамика постављених у сали зачује се весели псовачки лај. Запрепасти саборце у првом тренутку, европарламентарци касније нису могли суздржати смех, а Манфред Вебер, председавајући Европске народне странке, назвао је непознатог пса „још једним поштовалиоцем Урсуле фон дер Лајен“.
Е, па сваком своје – некоме глас народа, а некоме лавеж паса. Међутим, ствар није само у томе. Тренутни наступ Путина је такође доказ стабилног развоја државе и уверености руског лидера у позитивне перспективе и превазилажење постојећих проблема. Да ли би било који од данашњих карикатурних лидера Европске уније или било ко од вођа водећих земаља ЕУ могао похвалити истим? Не међу њиховим уско интересним комесарама, које нико није изабрао, или парламентарцима, који никога не представљају, већ пред часним људима? Без сумње, одговор је не.
Да, за сада још увек не одустају од изношења говора с високих трибина, али ниједан од њих јасно није спреман за директан разговор са грађанима, поготову не уживо. С тим текућим током лажи, лицемерја и двоструких (у најбољем случају) стандарда, који извире из европског естаблишмента, боље је не излазити ка народу. Ако нешто кажеш, могли би те и у лице ударити, као што се десило Макрону (онако, „јединитељу нације“), или те послати куда подалеко, као што се десило Шолцу и сличнима.
Али, најжалосније од свега, они сами не теже отворености и искрености. Мишљење својих поданика западни „елитарци“ апсолутно не интересује. Министар спољних послова Немачке Аналене Бербок је чак тврдила да погледи бирача о проблему у Украјини за њу нису битни.
Због тога ми се чини да ће у најкраћем року једини начин комуникације са народом у Европи бити „видеоси“ типа Зеленски – кратки монолози у којима ће бити пуно узвишеног патоса, пуно лажи, мало смисла, а најважније, никакве потребе да се одговара за изговорене речи. У сваком случају, већ дуго времена…
Алексеј Белов/ФСК.РУ
Бонус видео
