ТОМА, ШЕШЕЉ И ЕКИПА! Ко је све у нашој историји од политичара штрајковао глађу и зашто?

Штрајк глађу који је тренутно главна тема због актуелних дешавања на степеништу испред Дома Народне скупштине намеће питање колико је овакав потез делотворна метода у политичким обрачунима. Сличне сценарије памтимо и од раније, ово није први пут да политичари на овакав начин исказују незадовољство, мада смо у последње време сведоци својеврсног “српског специјалитета” где глађу истовремено штрајкују и представници власти и опозиције!

Као облик ненасилног пружања отпора, штрајк глађу постоји још од античких времена. Они који се на овакав поступак одлучују, не виде други начин како би изразили политичко незадовољство, или постигли неки циљ, осим јединим доступним им оружјем – постом. За разлику од других облика отпора, штрајк глађу не утиче директно на циљану мету. Штрајкач је тај који трпи, а морална снага његових поступака је све што има и на шта се ослања, као и публика за коју се нада да ће препознати његову борбу.

На домаћој политичкој сцени, пак, овакви поступци неретко изгледају као беспотребно подизање тензије. Наиме, штрајк глађу први започео самостални посланик Миладин Шеварлић због непримењивања Резолуције 1244 на Косову и Метохији и кршења територијалног интегритета и суверенитета Србије, а затим му се у знак подршке придружио посланик и лидер Двери Бошко Обрадовић који захтева обустављање изборног процеса.

Испред парламента су затим сели посланици СНС-а Александар Мартиновић и Сандра Божић, који су затражили да тужилаштво покрене поступак против особа које су учествовале у нередима током скупа који су у петак испред тог здања организовале Двери.

Међутим, ово није ни први ни последњи пут да наши политичари прибегавају оваквом виду политичке борбе. Пре нешто више од годину дана, у априлу 2019. године министар одбране Александар Вулин, заменик градоначелника Београда Горан Весић, као и известан број посланика београдског и српског парламента најавили су штрајк глађу због деловања опозиције. На тај начин желели су да укажу на наводно насиље које су спроводили Бошко Обрадовић, Драган Ђилас и Вук Јеремић, али су од овог подухвата одустали након консултација са председником Србије Александром Вучићем.

Министру Вулину, пак, то није био први пут да ступањем у штрајк глађу исказује своје незадовољство. Он је, наиме, исти поступак применио и у притвору 2003. године, након што је ухапшен после сукоба на протесту због хапшења и изручења мајора Веселина Шљиванчанина Хашком трибуналу.

Некадашњи шеф Српске напредне странке, а каснији председник државе Томислав Николић, такође је штрајковао глађу и то док је био опозиционар. Тако се испоставило да СНС прибегава штрајку глађу и као власт и као опозиција.

Николић је 16. априла 2011. ступио у штрајк глађу и жеђу, тражећи од власти да закажу ванредне парламентарне изборе. Штрајк жеђу је прекинуо након пет, а штрајк глађу након осам дана, након чега се причестио на јутарњој литургији у Саборној цркви.

У Хашком трибуналу, 11. новембра 2006. године, Војислав Шешељ је започео штрајк глађу који је трајао 27 дана, а прекинуо га након што је упознат са одлуком Жалбеног већа да му врати право да се брани сам, као и због тога што се Секретаријат суда обавезао да ће уважити многе од његових захтева како би му била олакшана припрема одбране.

Штрајкова је на српској политичкој сцени било и у 20. веку. Тако су 1996. посланици коалиције Заједно, предвођени Зораном Ђинђићем, штрајковали глађу због покушаја прекрајања изборних резултата, Вук Драшковић је овај вид протеста применио 1. јула 1993. након што је са супругом Даницом ухапшен и пребијен, а у знак солидарности придружиле су им се и партијске колеге из СПО.

Да се Војислав Шешељ специјализовао за штрајкове глађу показао је и у младости када је на овај начин протестовао док је био у затвору у Зеници, где је провео 22 месеца.

Штрајку глађу својевремено су прибегавали и “шездесетосмаши”, група студената која се налазила 1968. на Филозофском факултету у Београду, али и комунисти: Милован Ђилас и Светозар Вукмановић Темпо.

Blic