Сећање на војводу Живојина Мишића

Војвода Живојин Мишића, симбол српског народа у борби за слободу, носилац највиших српских и страних одликовања, човек који је ушао у историју раме уз раме с највећим светским војсковођама, преминуо је 20. јануара 1921. године у санаторијуму на Врачару, не завршивши писање својих успомена започето 1920. године у Француској. Последње речи биле су: „Општа ситуација је добра. Непријатељ се повлачи на свим линијама.”

Био је учесник свих шест ослободилачких ратова које је Србија водила од 1876. до 1918. године. Командовао је славном Првом српском армијом Војске Краљевине Србије, посебно истакнутом Колубарском битком, 1914. године, када је „до ногу” потучена аустроугарска војска. Ова величанствена српска победа постала је предмет изучавања у свим војним академијама на свету. Током пробоја Солунског фронта командовао је српском војском (као начелник Штаба врховне команде руководио је и припремама за пробој Солунског фронта), а његова дела као стратегија изучавају се на светским војним академијама.

Као непобедиви војсковођа ушао је у анале војне историје. Човек који је за 47 година у официрској униформи остао несаломив. Посебно ће бити упамћено да никад није био спреман да се због каријере сагиње пред ауторитетима, чак и када су владари били у питању. Оно што је мислио, то је и говорио. Србији и српском народу требало би да представља водиљу у будућност.

А како смо се одужили нашем славном војводи, земљаку рођеном у селу крај Ваљева, говори чињеница да је на стогодишњицу победе у Великом рату срушена најстарија касарна у Србији, артефакт српске историје, Комплекс касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву. Ова касарна је између два рата носила управо име славног војводе Живојина Мишића, у њој је својевремено и службовао, одатле одлазио у победоносне битке, и баш ту је са својих груди скинуо медаљу за храброст и окачио је о блузу славне сликарке Надежде Петровић, која се непосредно после тога, као болничарка, и упокојила у поменутој касарни.

Да би се сачувало сећање на славне претке, пред локалном и државном самоуправом стоји обавеза да ревитализују све порушене објекте поменуте касарне и подигну меморијални центар, музеј ослободилачких ратова свих српских земаља од 1912. до 1918. године, у којем би централно место заузео славни српски војвода Живојин Мишић. Да не заборавимо ко смо.

И као што рече српски војвода Мишић: „Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред.”

Мила Параментић

БОНУС ВИДЕО: