Илија Петровић: Историјска истина на сметлишту

Историјска истина на сметлишту

Поодавно, средином осамдесетих прошлога века, од Павла Живанова, тада библиотекара у Матици србској, чух причицу у којој главни “јунаци” беху Душан Драгосавац (1919-2014), по рођењу Србин из Лике, али зато “истакнут” политички радник бро­зо­вског времена, и Павле Ивић (1924-1999), члан десетак научних академија по свету (уз ону у “домаћој радиности”) а у њеном средишту био је Драгосавчев “прилог” за некакав “важан” партијски скуп. Пошто је дне­в­на штампа објавила тај “прилог” као посластицу, Живанов дан­-два касније пита Ивића, свога професора из времена факултетских студија, да ли ће одговорити на Драго­савчеве напа­де. Ивић се ишчуђава таквој помисли јер, побогу, он не зна ко је тај човек, тај човек нема своје име, с ким би он и по­лемисао. У складу са таквом логиком, Ивић није ни одговорио на Драгосав­чев напад, тако да је за обично добро необавештене читаоце тога “прилога”, Драгосавац био у праву а Ивић “у криву”.

Пре неку годину могло се сазнати да је хрватски “повјесничар” Стјепан Лозо (Спљет, 1961) свој “фокус бављења повијесним темама на утје­цајима великосрпске идеологије и политике на Хрвате и Хрват­ску”, стрпао у текст под насловом “Идеологија и пропаганда вели­ко­српскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, објављен у Спљету 2017. године, на једва 736 страна фор­мата Б5.

Да се овај потписник не би ломатао толиким странама, ћас горика, ћас долика, збрда-здола, сам Стјепан Лозо сажео је своје “умовање” у неколико реченица садржаних у интервјуу за “Сло­бод­ну Далмацију” (http://shp.bizhat.com/Lozo.html).

Од њега се, тако, сазнаје да су Срби у Независној Др­жави Хрватској (НДХ) “проводили геноцид над Хрватима и тко жели више о томе знати нека узме моју књигу у руке. У том сми­слу је и постојећа парадигма о ‘стра­шним’ усташама на неки на­чи­н творевина великосрпске пропа­ган­де. Права је, међутим, ис­ти­на да усташе до љета 1941. и српске побуне нису чинили ника­кве посебне злочине према Србима, то сватко може провјерити у мојој књизи, те да су функционирали као нека врста народне са­мо­обране од великосрпскога геноцида”.

На новинарско питање откуд му тврдња “да су четници и пар­тизани извршили геноцид над Хрватима, а онда су упрегли сва пропагандна оружја да Хрвате оптуже за геноцид”, изговорио је следеће:

“Још горе од тога. Оклеветали су Хрвате за геноцид над Ср­би­ма превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили геноцид над Хрватима. Након шока који је у великосрпским редовима усљедио успоставом НДХ 10. травња 1941. године, не и комуниста, јер они тада нису били на су­протној страни од усташа, усљедило је консолидирање велико­срп­ских редова. Већ у липњу 1941. године великосрпске снаге има­ју обликовану визију и платформу даљњег дјеловања: створити Ве­лики Србију проведбом опћег геноцида над Хрватима које прет­ходно треба снажно оклеветати… Српска православна Црква стоји иза бесрамне клевете Хрва­та за геноцид над Србима, те истодобно проведбе геноцида над Хрватима већ од липња 1941. године… Службени Меморандум СПЦ… предан (је) њемачким властима у Београду, а потом као клевета раширен по читавом свијету. Меморандум је већ у првој верзији од 24. липња 1941. године оклеветао Хрвате за убијање ви­ше од 100.000 Срба. Друга верзија, пласирана најкасније 8. ко­ловоза, клевеће Хрвате за убијање чак 180.000, а до рујна се већ из­лазило с бројем од 300.000 побијених Срба у НДХ, што је ка­сни­је још увећавано. Такве страшне клевете које немају готово ника­кве везе са стварношћу, ни 1%, у књизи то доказујем, одаслане су изван земље и снажном пропагандом великосрпске мреже ши­рене по читавом свијету. Таква срамотна лаж остала је над Хрва­ти­ма до дана данашњега”.

Кад већ помиње “дан данашњи”, Лозо ће устврдити да “посто­ји неколико концептуалних рјешења које је афирмирала НДХ… Примјерице, хрватска нација као заједница равноправних като­ли­ка, муслимана и православаца. Такођер и приступ обрани хрва­т­ске границе на Дрини. И једно и друго је и данас актуално и при­пада корпусу модерне еуропске политичке подлоге, наравно уз специфичан приступ у односу на Дрину”.

По прилици, оволика “лозовача” утицала је да “скупина хрватских родољуба и домољуба из Далмације, колијевке хрватства”, уз паролу (написану у једној речи) veritasomniavincit (истина све побеђује), “на опћенационалну корист” покрене сајт Далматинска повијест “уско специјализиран за анализирање и деконструкцију великосрпске митоманије о предмодерним Хрватима и хрватском језику. Најбољи начин за то је представљање документираних предмодерних потврда хрватскога имена за хрватски језик (сва три нарјечја хрватскога језика) и пук. Ти документи у Хрватској требали би бити јавно доступни свима јер су од опћенационалнога значаја. Поред тога, на каналу се бавимо и популаризарањем знанствених спознаја о хрватској повијести и језику, и то углавном до формирања модерне хрватске нације у 19. стољећу. Настојат ћемо обрадити цјелокупни хрватски етнокултурни простор. У интервјуима са стручњацима из подручја хисториографије, језикословља и археологије, настојимо претрести многе теме везане уз хрватску етногенезу, прото-националне интеграције, хрватски језик и књижевност и жилаве протухрватске великосрпске митове” (https://www.youtube.com/channel/UCDMLp-35IOPLdNfф3E_бGhiw).

Да би нешто изблебетали о “протухрватским великосрпским митовима”, ови “повјесничари” мало су се опширније позабавили извесном твитерашком објавом др Бранимира Несторовића, “СРПСКОГА МИТОМАНА… како су ‘ подријетлом Срби … који су стољећима покатоличавали остале Србе’… Такве небулозне и протурјечне тврдње изискују низ питања, примјерице: 1) Ако су Хрвати подријетлом Срби, зашто су они као ‘Срби’ ширили хрватски идентитет међу ‘покатоличеним’ припадницима ‘властита српскога народа’, дакле међу својим ‘српским сународњацима’ што су напустили православље… 2) Ако су Хрвати подријетлом Срби, зашто онда Хрвати нису били и нису Срби, тј. зашто се Хрвати нису звали ни ти се зову Србима, зашто Хрвати као ‘Срби’ нису имали и немају српски идентитет? Одговори се, дакако, сами намећу. Тврдње ‘Хрвати су Срби’, ‘Срби су Хрвати’… су примјери цонтрадицтио ин адиецто (противречност у доданом – ИП)… Фројдова омашка у говору” (https://wwwyyuitube.com/@veritasomniavincit2070/community).

Како су довде поменути барем петнаестак пута, Хрвати заслужују да се каже како је то “народ са ‘растројеним’ идентитетом: до половине 18. века простирал;и су се ‘у узаном појасу од Ријеке до Карловца’, касније се проширили на три кајкавске (тј. словеначке) жупаније, а од краја 19. века почели ‘освајати’ штокавске (тј. српске) просторе – на којима је дотле хрватско име било потпуно непознато. Под уздом Ватикана и уз подршку Аустро-Угарске и Немачке, а од краја Првога светског рата и по налозима Коминтерне, Хрвати су ’дали асимиларат’ све Србе католике иако су се и они, као и Срби православни, ‘од Хрвата одвајали као уље од воде’, тако да су Срби једини хришћански народ у свету који нема католика”.

Да ишта знају, далматинске “повјесничарске” причалице не би у уста узимале “знанствену спознају о хрватској повијести”, “хрватску нацију као заједницу равноправних като­ли­ка, муслимана и православаца”, непостојећи “хрватски” језик са “сва три нарјечја хрватскога језика”, “хрва­т­ску границу на Дрини”…

Биће да је “знанствена спознаја о хрватској повијести”, научена од извеснога ватиканског академика Анта Секулића (1920-2016), рођеног у Бачкој, који је пишући о бачким насељима “открио” да “Славени насељавају Бачку од 6. стољећа, Маџари (угарска племена) су ондје од 10. стољећа, а остали су стигли касније: Срби крајем 17. стољећа, Нијемци, Чеси, Словаци и Русини тијеком, 18. стољећа”. У читавој тој причи он ће подразумевати да Хрвати нису међу “осталима”, већ да их треба изједначити са “Славенима од 6. стољећа”. И констатоваће да то “хрватско житељство (старије, аутохтоно и досељеници у 17. стољећу)… по вјери је католичко, говор му је хрватски (штокавски – икавски)”.

Биће да је Секулић ову будалаштину о “хрватском (штокавском)” преузео од Анте Старчевића (1823-1896), првога хрватског “Оца Домовине” чија се “наука” налази у основама хрватског усташтва, али зато неуспешног почасног доктора философије који је “открио” да је штокавско наречје “чедо кајкавацах и чакавацах”, можда и не знајући да је бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905), нимало србски расположен, писао хрватском историчару и политичару Фрањи Рачком (1828-1894) да Старчевић није “човјек при себи; лудо пише; ни праве учености, ни праве духовитости, него празна и ташта глава, да је чудо, како човјека толи болесна и блесава могу неки људи слиједити”.

Иначе, тешко је домислити о каквим се секулићевским “до­сеље­ни­ци­ма из 17. века” говори, нарочито због уверавања да је “након бечког рата (1683-1699) на равницама између Дунава и Тисе започео нов живот; стижу нова освјежења славенскоме, хрват­ском житељству”.

Из свега тога немогуће је разабрати бар неке стварчице:

– Откуд “Хрвати” из 6. века, будући да се под тим именом они први пут помињу 822. године;

– Како ли настаде хрватско “знање” о Бачкој у тим поодавним временима, кад је 1606. године, по тврдњи Ферда Шишића (1869-1940), понајзначајнијег хрватског историчара, источна хрватска граница ишла линијом Питомача-Грђевац-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Веле­бит до близу Новиграда (недалеко од Задра) и кад су сви источнији крајеви, тада под турском окупацијом, за неслободне Хрвате били “шпанска села” или, по нашки: terra incognita;

– Који су то “ка­то­ли­чки” Срби с краја 17. века стигли као “освјежење хр­ват­ском житељству” у Бачкој (које ли је то “хрватско житељство”, кад се тад, у тим крајевима није ни знало за Хрвате), ако је већ и аустријски цар и угарски краљ Леополд Први (1640-1705) истим тим Србима признао право на бо­го­слу­жење по православном србском обреду и на коришћење ста­рог календара;

– Какви су то “Хрвати” који гово­ре штокавски, ако се зна да су се преци данашњих Хрвата још 1831. године “родољубили” (можда “домољубили”, у хрватском новоговору) “стиховима” налик овима: Вре и свој језик забит Хорвати / Хоте тер други народ постати; / вноги вре народ сам свој замеће / Срам га јак страњски: “Хорват” рече. / Сам проти јел не штује / и свак слепец сам себе трује – “стиховима” које неће разумети не само ниједан хрватски “штокавац” (или “хрватски” штокавац), него ни било који “стручњак” за решавање хрватског питања, укључујући и хрватске језикослов­це који се баве такозваним хрватским језиком;

– Није ли, без обзира на то како и колико лингвисти у Србији окривљивали Вука Караџића (1787-1864) и Ђура Даничића (1825-1882) што пре њихове појаве у Загребу нема “хрватског” језика штокав­ског наречја (“штокавско­-икавског”), и говорног и књижевног, србски језик (макар тада био именован и као хрватски или србски) био језик не само православнога србског света који је живео у хрватским крајевима под аустријском окупацијом, већ и језик у међувремену тамошњих поримљених Срба, делом и похрваћених. А Хрвати, они из претходног пасуса, почели су да се са својом околином споразумевају, баш том “увезеном” штокавштином, тек током друге половине 19. века, од времена кад су, за почетак, успели да како-тако науче србски језик;

– За велико је и надумно чудо што данашњи Хрвати, у огромном броју поримљени Срби, још нису од Ферда Шишића научили да “бијаше у првој четвртини 19. вијека име хр­ватско огра­ничено искључиво на кајкавце, наиме на средњи дио жупаније за­гребачке до Купе, читаву вараждинску (с Ме­ђ­умур­јем), западни дио крижевачке”. А кад им већ то није пошло “за главом”, није за чуђење што им остаде непознато да Ами Буе (1794-1881), фран­цуски научењак, аутор обимне књиге о европској Турској, без икаквих ограда тврди да Хрвати, “с обзиром на сиро­маштво њихо­вог језика, нису успели да створе посебну књиже­в­ност, већ су били присиљени да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком”, да је Францу Миклошичу (1813-1891), пореклом Словенцу, једном од највећих сло­венских филолога, било јасно да су што­ка­в­ци Ср­би (православни) и србски Хрвати (покатоличени Ср­би), чакав­ци су Хрвати, док кајкавци важе за Словенце, те да је Јозеф Добровски (1753-1829), чешки научник, Отац Сла­ви­сти­ке знајући “да је само кајкавски дијалекат Хрватске, према фак­тичким односи­ма оног времена као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски”, само Хрватско Загорје с око­ли­ном сматрао хрватским пределом, а на другим странама живели су Срби;

– Може ли бити да је “скупини хрватских родољуба и домољуба из Далмације, колијевке хрватства”, и поред свега што је озбиљан научни свет у разним временима препознавао и обзнањивао граду и свету као непорециву истину, остало непознато да се Далмација није налазила у Хрватској, већ на другим странама, србским, чиме се може “оправдати” и чињеница да су, на пример, 1896. године у Дубровнику, јужно од Далмације, живела свега четири (4) Хрвата;

– Ради ли се о “обрани хрва­т­ске границе на Дрини”, што по “памети” далматинских домољуба “при­пада корпусу модерне еуропске политичке подлоге, наравно уз специфичан приступ у односу на Дрину”, могло би се закључити да је неке мирове са Турцима (1699. у Сремским Карловцима и 1718. у Пожаревцу) склапала непостојећа Хрватска а не Аустрија која је благодарећи наводном хрватском “мировном учинку” закорачила и нешто источније од Дрине. Дода ли се томе одлука Берлинског конгреса (1878) да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину, те да је 1908. године анектује (присаједини), речени “домољуби” представљају себе као овлашћене представнике “модерне еуропске политичке подлоге” и, са тим у складу, као правне следнике Хабзбуршког царства, с обавезом да се старају о “обрани” наводне хрватске границе на Дрини.

Вратимо ли се на час далматинско-домољубним ”повјесничарским” питањима – 1) Ако су Хрвати подријетлом Срби, зашто су они као ‘Срби’ ширили хрватски идентитет међу ‘покатоличеним’ припадницима ‘властита српскога народа’, дакле међу својим ‘српским сународњацима’ што су напустили православље… 2) Ако су Хрвати подријетлом Срби, зашто онда Хрвати нису били и нису Срби, тј. зашто се Хрвати нису звали ни ти се зову Србима, зашто Хрвати као ‘Срби’ нису имали и немају српски идентитет? -, преостаје само да се каже како им је “питалачка” логика у потпуности усаглашена са комунистичко-усташким трудом да се “сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”, те да се “уништењем свега што је српско и православно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”. Најпре, током рата (1941-1945), комунистички “задатак није (био) у томе, да се органи­зује бор­ба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше осло­бо­ђење када ће нам снага бити најпотребнија”, већ је требало ратовати против Срба, делом против Југословенске војске у Отаџбини (познате као четници), а делом подржавајући хрватску усташку “технологију” развијану кроз концентрационе логоре (чак и за децу) и друге облике геноцидних радњи. Јер, по надбискупском благослову (можда и папском), сваки је жуп­ник или фратар био овлашћен да даје “опрост” за сваки по­кољ Ср­ба (“Идите и убијте и српску мачку, па дођите да вам дам оп­рост”). Није случајно што је међу највећим зликовцима било и 1.400 кољача у мантијама, а међу њима и таквих који су се љутили на суди­је што их оптужују да су побили “више стотина дјеце” кад они мирно тврде да су побили само – шездесет троје.

Но, да се на томе зауставимо.

Хрватски “колијевчари” и бројни подобни њима могу тако јер бежећи од истине нису стигли да “истраже” запис Лаза М. Костића (Спорне тери­то­рије Срба и Хрвата, Београд 1990, стр. 267) о седници хрват­ског сабо­ра (2. маја 1843), на којој је хрватски историчар Иван Куку­љевић Сакцински (1816-1889), једно време и председник Ма­тице хрват­ске, објаснио ко су Хрвати:

“Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – нисмо укупно ништа”.

После свега, имајући у виду да текстови разних “далматинских повијести”, безбројних анта, стипа, лозовача, секулића, загребачких школских књига и њихових “знанствених” патрона из хрватске академије, пролазе без икаквих коме­н­тара “угледних” научника и “научних” институција из Србије, мора на видело избити озбиљно питање нису ли ти научни “угледници” криви, бар мало, за нека стања у јавности, наро­чито она ко­ја се тичу Срба. Није никаква тајна да су многи “без имена”, по оном ове­шталом правилу да “високо… главу диже пра­зан клас”, дизали и ону ствар на озбиљне и паметне људе и олако по­сти­зали своје циљеве јер им се нико од “озбиљних и угледних” није супрот­ста­вљао. А да је на свако јављање неког од будалаћа одговарао по који паметан и озбиљан чо­век, ваљда би тај углед­ник добио по­дршку и од обич­ног све­та, а не би се дешавало да по­следња увек припадне оној другој страни. Отуд, за надмоћ лудо­сти, глупо­сти и будалаштина над памећу и истином, за­служни су највише они које у Земљи Србији бије глас да су интелек­ту­ални врх.

Да би се томе стало “на реп”, чини се да би, за почетак, требало укинути постојеће одељења историјских наука језика и књижевности у Занатској задрузи у београдској Улици књаза Михаила 35 и катедре за изучавање србске прошлости, србскога језика и србске књижевности на филозофским факултетима по Земљи Србији.

А потом осмислити НЕШТО што би, кад дође на смену они­ма “поукиданим”, користило србским националним интересима.

На пример, АКАДЕМИЈУ СРБСКЕ СЛОВЕСНОСТИ “упослену” наукама које се тичу Србства, са свега два одељења:

1. за науке историјске и државне; и

2. за науке моралне, језикословне и литерарне.

Онако како је то било предвиђено правилима Дружтва срб­ске словесности (1841), што истовремено значи да се историја не може изуча­вати без језика, нити језик без историје.

Тек када се то оствари, историјска истина може се “уселити” у факултетске студије и, потом, у средње и основне школе.

Држава Србија не би се смела одрећи своје улоге у свему томе.

Илија Петровић / Васељенска