Илија Петровић: Одјеци “анђеоског” бомбардовања

Одјеци “анђеоског” бомбардовања

На позив Зорана Бојовића, новинара Телевизије Нови Сад, овај потписник (јавности тада још увек помало познат из времена у коме је стварана и деловала Србска Крајина) требало је да 29. марта 1999. године, у некој емисији проговори коју реч о америчком рату против србског народа, започетом пет дана раније. За ту (не)прилику припремљене су три-четири тезе, уз претпоставку да би се њихова садржина могла уклопити у Зоранову новинарску знатижељу – чак и ако би нешто од тога могло подсећати на “дух” Бабе ВанГле.

“Техничка сметња” у виду ваздушне опасности одложила је заказани разговор, доцнија збивања обезвредила су почетну замисао, а тада записане тезе дају се у наставку (иза трију звездица)., макар као “аматерско” неслагање с америчким схватањем које сопствене геноцидне активности, нарочито “анђеоско-милосрдне”, сматра природном појавом невредном памћења, још мање по­ми­ња­ња, што је по­тв­р­дио и Кристофер Хил (1952), амерички амбасадор у Ср­би­ји, у интервјуу за Недељник, средином јануара 2023:

“За мене је највеће разочарење било то што сам мислио да су ствари за које сам мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи. Изне­надило ме је, кад сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Државама, баш као и људима, неопходна је и отпорност, али и то да се неке ствари за­вр­ше да би могао да кренеш даље” (https://www.intermagazin.rs/ambadador-hil-iynenadjen-i-uvredjen-iznenadilo-me-je-to-sto-se-s/).

***Добро је позната мисао, можда Конфучијева, да је рат злосрећно време у коме родитељи сахрањују своју децу, а мир стање у коме деца сахрањују своје родитеље. Срећа је кад родитељи оду на вечни починак пре своје деце, а неизмерна је несрећа кад се чују родитељски лелек и плач за изгубљеном децом.

***Макар колико истинита била тврдња Хераклитова да је рат “општа појава”, рат је у својој суштини ипак негативан утицај човеков на природу и њиме се нарушавају природне, односно божанске законитости. Не може се сматрати природном ниједна човекова активност и ниједна човекова идеја која не служи на добро човеку. Отуд, на сваки мир, макар колико он био крхак или несигуран, треба гледати као на човеково настојање да одржи, или да очува, природни поредак ствари, а свако закључивање мира после било ког рата, без обзира на све страхоте које је рат повукао за собом, и без обзира на нечије евентуално задовољство постигнутом ратном победом, јесте само човеков покушај да поврати нарушени природни поредак истих тих ствари.

***Срби су племенит и частан народ и, без обзира на то да ли се изјашња­вају као атеисти или како друкчије, дубоко верујући.

Срби добро знају за библијски наук да ће грехови отаца пасти до деветога колена и они се врло труде да неким својим личним грехом не оптерете своје ближе или даље потомке; ако им већ у наслеђе не могу оста­вити нешто корисно, понајмање је потребно да их “задуже” проклетством.

Биће да баш због те забринутости за своје потомство, Срби и у свом личном сећању и у народном памћењу чувају називе својих девет предака: од оца, деде и прадеде, преко чукундеде, наврндеде и аскурђела, све тамо до кунђела, курлебала и сукурдола.

Остали свет не познаје такву библијску и родбинску везу предака са својим потомцима, а нарочито то није познато Американцима.

Но, ако Американци тако нешто не знају, не значи да се библијска клетва не односи и на њих и њихове грехе. Данашњи Американци су добрим делом потомци најразноврснијих моралних безнадника и европског људског отпада (што не значи да у тој старој Европи није остало довољно отпада да се данас прикључи Американцима у њиховом злочину), од Колумбових дана па надаље, оних које радо називају “пионирима”, заборављајући при томе да су ти “пионири” својим злочиначким дело­вањем уништили барем три изворне цивилизације такозваног Новог света: Индијанце, Маје и Инке.

А касније, међусобно се убијајући у борби за материјална богатства, и од времена Џеферсонове Декларације о независности водећи по свету око сто педесет “локалних” ратова, деловање америчих вођа, и оних видљивих и оних из сенке, и њихових једномишљеника било је условљено генетским наслеђем, односно тешким гресима предачким, родитељским и личним. Чинећи нове злочине, они су своје потомке додатно задуживали, а задужују их и данас, несрећом и неморалом, бешчашћу и нељудскошћу.

И чиниће то све док такозвана америчка цивилизација, изопачена и сумрачна у свом “америчком сну”, не буде изопштена на оном пространом северноамеричком острву између Атлантика и Пацифика, да се тамо угуши у септичкој јами сопствених грехова и моралног безнађа.

То је судбина савремене Америке и савременог америчког обез­љуђеног духа.

***Америка је против Срба ушла у рат а није га објавила – она, дакле, не рачуна ни са склапањем мира.

Америка је усхићена својим злочинима на Србској Земљи. Њен апокалиптични дух нада се уништењу још једне старе цивилизације, оне чије се свеколике вредности још увек налазе у темељима људског бивствовања. Америка тако потврђује истину да све што је људско – њој је страно.

Али, како то рекоше неки нама временски блиски Шпанци, no pasarân.

Неће проћи!

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: