ПОЛИТИКА И НАУКА ПО МЕРИ ИШЧАШЕНЕ ПАМЕТИ

У првом кругу председничких избора у РСМ Гордана Сиљановска-Давкова успела је да двоструко надскочи свога противкандидата, а да ниједном не помене име државе за чијег се предводника залетела: она вели да македонска историја почиње на Илиндан 1944. кад је то Броз потписао у Прохору Пчињском и наредио да тамо где он одлучује српске средњовековне немањићке државе није било.

И томе додао и још покоју мерицу своје државотворне памети па међу њима и ону да се проглашавају неважећим четрдесетак година старији турски пописи [Егејске] Македоније – из којих се „чита“ да тамо има 85% Срба (они су остали Турци – пристигли тамо почетком 15. века, Јевреји –прикључили им се из Шпаније на крају истог века и ситан проценат Грка – распоређених углавном у Солуну и у још покојој егејској варошици), али се томе додају и сви они претходни векови у којима се тамо знало једино за српско име. И да су ту Македонију, после Првога балканског рата, Грци анектирали, истребили тамо (уз помоћ Бугара) први милион Срба у ХХ веку и на њихово место населили 640.000 грчких прогнаника из Турске (после Грчко-турског рата 1919–1922).

И тој Македонији Грци повукли границу од Охрида до Демир Капије, за „кумство“ над севернијим просторима огласили се „ненадлежним“ и те послове препустили комунистима и другим кумовима. А они успели да брозовским прохор-пчињским декретом „помакедонче“ средиште српске немањићке државе и да затру све трагове њенога српског памћења, па и то да је први помен славе као српског народног обичаја сачуван у запису грчког историчара Скилице (њему се дало да се 1018. године нађе за славском трпезом „српског војводе Ивца, на Охридском језеру“). И успело је новим „македонским кумовима“ да се заборави да су се у тој Македонији, уз Св. Саву, славили и „свети српски краљеви“ (Св. Симеун Мироточиви – 13. фебр.; Св. Стефан Дечански – 11. нов., по ст. календару. И додајмо овде и једно „питање без главе“: како се догодило да се словенско име први пут појави тек на почецима раног средњег века и је ли сасвим извесно да њиме није означаван онај етнос чије је најзначајније обележје била управо – слава?)

„Новим Македонцима“, међутим, догодило се и то да забораве и многе друге, и далекосежно значајније, чињенице из балканске историје, а овде нека од њих тек покоја буде поменута.

Сав је Балкан засут словенском (читај: српском) топонимијом, њу Грчка већ 200 година затире и преводи на „старогрчке обрасце“ и ваља се питати колико је хиљада топонима за то време „скрајнуто“ и који разлози једну државу упрежу у такве фалсификаторске марифетлуке. Одговор на прво питање не треба очекивати, а на оно друго он је већ по себи известан: Грчка је злочиначка држава и затирање српске топонимије био је тек увод у затирање народа који је ту топонимију посејао. Немачки династи на грчком краљевском престолу прописали су да („из политичких разлога“) у Грчкој не може бити других народа осим Грка и, у складу с тим „државним разлогом“, поменули смо то напред, после Првога балканског рата тамо је истребљен први милион Срба у ХХ веку (по истом оном обрасцу по коме је загребачки Католички конгрес 1900. одредио да ће се то убрзо дешавати и са Србима у Хрватској). Разлози за таква „преименовања“ морају се означити макар као мистериозни: Немци се нису досетили да преименују Берлин и Дрезден, Енглези Темзу и Вардар, Французи Тулуз и Вандеју, Талијани Венецију и Сицилију, а Грци склонише сву своју макротопонимију. И тиме потписаше признање да су на својим садашњим просторима једнако неутемељени као и Бугари, Мађари или Арнаути, с тим што им ваља признати да су на Балкан стигли десет-петнаест векова пре ових других дошљака, али ће се и то покаткад релативизовати чињеницом да су све „грчке хронологије“ једнако непоуздане макар до „олимпијских времена“ (неке чак и до петог века пре Христа) и на томе ће се засновати сумња у то да се Грчка може наћи у темељима европске цивилизације. Или – да будемо одређенији: она се тамо може наћи само по основи својих фалсификаторских достигнућа, а једина цивилизација на којој је Европа утемељена јесте она коју Харман одређује као „Подунавску“ покушавајући забашурити Лепенски Вир и Винчу и представити је као „европску тековину“.

Није јасно како ће се то постићи с обзиром на чињеницу да против Харманових схватања војују и неке друге чудне појединости, а међу њима најтеже ће се објашњавати оне језичке, тј. како се догодило да се толико много словенских речи тако лепо „угнезди“ у све старе европске језике и да се за њихово разјашњавање успостави једна цела лингвистичка (под)дисциплина означена као индоевропеистика? Поменимо од њих тек две речи: сунце и снег. Прва у словенским језицима има гласове [с-л-н] и они се најчешће сви чувају (тек у покојем од тих језика место [л] може се појавити „нешто друго“) док се у европским језицима, редовно, губи или [л] или [н]. Погледајмо како се реч сунце „чује“ у тим језицима: дан.-швед.-норв.-португ – sol, исл. – sól, лат. – solis, итал. – sole, фр. – soleil, грч. – ἥλιος, летон.-литв. – saule, рум. – soare, нем. – Sonne, енг. – sun, хол. – zon, луксемб. – Sonn (а не знам како се у ирском и шкотском појавило ghrian). С друге стране, оно што Срби именују као снег у неким европским језицима такође има занимљиве паралеле: дан. – sne, норв. – snø; швед. – snö; исл. – snjór; летон. – sniegś; литв. – sniego; ир. – sneachta; шкот. – sneachda; итал.-португ. – neve; шп. – nieve; лат. – nix; фр. – neige; хол. – sneeuw; нем. – Schnee; фриз. – snie; луксемб. – Schnéi; енг. – snow.

Тим речима можемо додати и још покоју и нека једна од њих буде и паланка. Па ће борци против „српског паланачког духа“ притврдити да је она преузета из турског језика, да се у италијанском одомаћила као palanca (из лат. phalanx, преко грч. φάλαγξ, отуд и фаланга), да је у енглеском преузета из српског као the palanka, а у француском се преобличила у la palanque. Тако ће то представити неки површније упућени познаваоци проблематике о којој говоримо, а онима који о томе знају још мање остаје једино да питају оне који знају све шта је, рецимо, Левек имао на уму кад је, на почецима утемељивања индоевропеистике, записао да су грчки, латински и немачки језик настали из српског? Знатно је шире по Европи расута српска реч гуњ, гуња ‘хаљина, женско одело’: има је у словенским језицима (словеначки gúnj, словачки huňa, чеш. houně, пољ. gunia, буг. гуна, гуня, рус. гуня), али и у грч. γούνα, лат. gunna, итал. gonna, шпан. и провансал. gona, фр. gonne, gonnelle, енг. gunny, баск. gona.

Зауставићемо се овде – уз једну општу опаску.

„Словенски језик“ по Европи ширио се са Балкана, на западу стигао до Атлантика, на северу до Исланда, на истоку до Урала и отуд до Ирана, Индије, јужне Арабије и Етиопије. И све се то дешавало макар који миленијум пре него што су Грци пристигли на Балкан, а „Македонци“ у тим процесима могли учествовати једино као елеменат словенског, тј. српског корпуса. При чему ваља рећи да је тај корпус остао неокрњен до почетка прошлог века кад се неким „новим Македонцима“ учинило да ће бити богатији ако се одрекну своје историје и прихвате неку – туђу.
И стигли до тога да буду, једнако као и Срби, осуђени на нестајање у складу с одредбама Хјустонског и Харвардског пројекта да се сатре 300 милиона „словенске стоке“, најпре православне, а потом и католичке.

И да ће се то чинити, између осталога, и по правилима овераваним над Србима од 24. марта до 10. јуна 1999.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: