ЦРНОГОРСКИ СУПРЕМАТИЗАМ И РУЖЕЊЕ СРБИЈЕ: Писменост је последње уточиште протува које немају шта да кажу
Има текстова у којима њихови аутори не насликају само свој портрет већ и одраз поунутрашњеног колективног саморазумевања на које се наслања жалосна страна њихове мисли. Један такав текст је „Злокобни тријумфи осредњости“ Мила Ломпара, чије ћу делове цитирати у наставку. Тај кратак, аутобиографски текст садржи сублимацију карактеристичне, јако ружне слике Србије, Срба који живе у њој, Београђана и Београда, старе црногорске мете – и одраз самопоимања у коме се рађа те клеветничка слика.
Назвао сам га црногорски суперматизам, где ово црногорски треба разумети у пред-милођукановићевском смислу речи. Не би било оправдано дефинисати га као динарски, пошто тај оцрњивани простор садржи бар два битно различита дела. Иако присутан у самој Црној Гори, где надилази и наткрива етничке поделе, овај осећај супериорности долази до изражаја међу успешним досељеницима из Црне Горе у Београду и код њиховог потомства.
Они себе редовно виде као боље, виталније и квалитетније Србе. Одавно су постали склони да интернализују неукусну слику „аутохтоног“ становништва Србије, и посебно Београда, која мирише на аутошовинизам. Али, пошто су многи од оних који износе такве ставове, као и сам Ломпар, не толико поносни Срби колико воле да нам поруче да нису само велики већ највећи и најбољи Срби – и то по два основа, као над-људи и над-Срби – реч је о битно различитом, мада, такође, елитистичком феномену са (ауто)расистичким елементима, који, наизглед парадоксално, није карактеристичан само за припаднике елитних сталежа.
НАД-СРБИ И ДРУГОРАЗРЕДНИ СРБИ: Могло би се рећи да црногорски супрематизам, јасно препознатљив облик обиучно мање или више неосвешћеног, социјално оснаживаног и сасвим одомаћеног култур-расизма, није анти-српски већ „анти-србијански“. Реч „србијански“ је одавно добила негативне конотација, које данас оснажује и црногорски супрематизам, и зато је нерадо користим, а онда када је непрактично избећи га, тај пежоративни појам пишем под наводницима.
Црногорски супрематизам углавном није малигни, али то не значи да је без негативних последица нити да је добродошао. То веровање у сопствену супериорност, и право на превласт над „килавим“, „инфериорним“ и „другоразредним“ Србима из Србије, а посебно над „дегенерисаним“, „млитавим“ Београђанима, представља један од ружнијих одраза полицентричности српства, нетранспарентне, дубоко-културалне поделе која није нешто што је пожељно али представља једну од важних одредница српства. Она Србе, којима је неслога одавно постала „презиме“, чини додатно рањивим и још лакше дељивим.
Али, свако гурање српске полицентричности под тепих чини њене последице још деструктивнијим. Иако територијална, везана за специфичне просторе, она се не може свести на „регионализам“. То нису неке „наше ситне разлике у погледу наречја, везова на ношњама или тога у које доба дана ломимо крсни хлеб на дан славе“, како тврди Рајко Петровић. То су подмукле, тешко препознатљиве али свеприсутне, дубоке културалне разлике које су опасније од оних „које постоје унутар француске, шпанске, немачке или италијанске нације“. Нажалост, дубоко културне разлике смо склони да омаловажимо и посматрамо као личне изборе иако су много важније од упадљивих политичких разлика, које, иначе, снажно условљавају и хране.
Заведен верским јединством, Петровић о нашим дубоким, „командним“ разликама говори као о „изузецима који потврђују правило, а правило је да су Срби једна од најхомогенијих етничких (а не само политичких) нација у Европи и свету.“ Још је опасније посматрати нашу полицентричност кроз фикцију о „богатству различитости“. На пример, екстремни српски аутошовинизам и сепаратизам у Војводини, који је зауздан искључиво захваљујући Александру Вучићу, не могу се разумети ако игноришемо величину и природу дубинских, тешко видљивих културалних различитости које су одраз полицентричности српства.
СРПСТВО ИЗ ТРИ И ПО ДЕЛА: Српска полицентричност је оличена у чињеници да су Срби једно, делимо исто етничко саморазумевање и јединствени скуп идентитетских одредница, али су битно различита историјска искуства у нас уписала три и по различита „софтвера ума“, културна обрасца односно дубоке културе. Можемо их, ради једноставности, јако условно, назвати „племенски“, у Црној Гори и, мање профилисани, у Херцеговини, „османски“, „хабзбуршки“ и „и по“ кетмана Срба у Босни и из Босне, на шта ћу се вратити при крају текста.
Српска полицентричност је динамична, али не може бити превазиђена. Она је истовремено конститутивна и лоша, нешто с чим српство мора да се носи и с чим се, то се најбоље види баш у Црној Гори, све теже носи.
Наиме, чињеница да је Мило Ђукановић успео да преобликује црногорску нацију као више анти- него не-српску – па је новокомпоноване „Милогорце“ корисно посматрати као Случајно православне Хрвате са албанским менталитетом – лежи на истим (дубоко) културалним утемељењима као и чињеница да су многи, не само у Србији, почели неке поносне Србе из Црне Горе, гладне власти, превласти и доминације, да називају „Србогорци“.
Уосталом, разлог зашто у Црној Гори нема српског аутошовинизма је чињеница да су сви Срби који су били склони да постану аутошовинисти постали (етнички) Црногорци – па на даље могу бити једино (антисрпски) шовинисти.
У позадини оба национална опредељења, која, иако све више и више крута, и даље понекад личе на две недовољно профилисане, нестабилне идентитетске варијације, важно место има тај надидентитетски, (све)црногорски комплекс више вредности. Једноставно, волели се или мрзели, Срби и Црногорци у Црној Гори деле исти „софтвер ума“. При томе, расте број студената београдских универзитета који временом открију да су неке од њихових колега из Црне Горе „Срби“ само док су у Београду, док викендом и током лета, када се врате у завичај, постану Црногорци по србофобичним мерилима које је успоставио Ђукановић.
Црна Гора и највећи део Србије, у коме се налази Београд, лоцирани су у два различита простора обележена са два битно различита српска културна обрасца. У Црној Гори имамо жилави племенски „софтвер ума“, који неретко надживи измештање у Србију и преносе се и на следеће генерације. Реч је о дубокој култури која је сличнија дубокој култури људи на северу Албаније него дубокој култури Срба у Србији јужно од Саве и Дунава, у деловима који су вековима били део османског царства и развијали се ван токова западне историје, која је, нажалост, (п)остала схваћена као нормативна европска историја.
ДВА ЗЛА У ЈЕДНОМ МЕГАИНТЕЛЕКТУАЛЦУ: Штавише, Мило Ломпар је у себи спојио два отрова која данас нагризају српство – просветитељско самопорицање, што је елитни, у великој мери класни феномен, и црногорски супрематизам, дубоко културалну појаву која надилази класне поделе. Чињеница да то нису два највећа српска зла губи на значају ако имамо у виду да у Србији делују у сенци два највећа српска зла – случајносрпског самопорицања и његове метастазе, можемо је назвати аутошовинизам или, мудрим речима Бојана Јовановића, националнихилизам.
Нажалост, Доситеј Обрадовић је овде донео вирус самопрезира који је оковао српску елиту и временом је одвео у два самопорицања. Али, као контратежа десном, нарцисоидном, ломпаровском самопорицању и левом, малигном, константиновићевском самопорицању, међу нашом елитом се није развио осећај поноса обичним, „осредњим“, неелитним Србима, „лошим“, често „крезубим“ и понекад „неистушираним“, који гледају „Задругу“ и једини се безусловно поносе својим српством, већ се јавило треће, племенито српско самопорицање, које од оријентоликог српства бежи ка Небу и оноземаљском. Назвао сам га заветним. Иако има дубоке корене, његов главни путовођа и идеотворац је Жарко Видовић, велики верник који у себи није гајио месијанске амбиције, чијим заводљивим али, нажалост, антиполитичким схватањима ћу пажњу посветити у једном од наредних текстова.
Србија ће наставити да шепа ка бољој будућности сама, са вођом који уме да одговори на „диктат“ наше „дубоке културе“, све док се њене елите не заволе масе које су презреле. Само када пристану на Србију као земљу за све Србе и по мери свих Срба, наши самогетоизовани елитисти – и врачарски, малигни и мокрогорски, перверзни, и заветни, који уточиште траже покрај Христа и једини не емитују презир према живом српству – могу да постану нешто више од српских букагија, страног тела и омамљујућег моралног компаса.
Елитистички супрематизам „културних“, „начитаних“ и „писмених“ Срба постаје посебно разоран када делује у синергији са „регионалним“, локализованим али жилавим црногорским супрематизмом. Он не нестаје са „пресађивањем“ њихових станишта у „питому“ Србију, коју су ови дошљаци и њихови потомци склони да виде као „плен“ који им припада. Они Београд доживљавају као центар српства, који треба да контролишу.
ШКАРТ И ЛОВИНА: Данас су и „Милогорци“ и „Србогорци“ склони да доживљавају себе као не само виталније и способније већ и као супериорне у односу на Србе у Србији, које, пак, многи виде као еволуцијски заостале мекушце, национални „шкарт“ којим треба да командују, директорују и владају ослоњени на своје саплеменике и братственике.
Тај дубоко укорењени и поражавајуће чест црногорски стереотип додатно је оснажен када је реч о Београђанима. Он укључује и схватање да је реч о више трулим него декадентним, обично и, мање или вишем феминизираним, „отпад“ Србима, док, када говоре о женама из Србије, опет посебно из Београда, неретко мутира у схватање о морално посрнулој „ловини“ са згодним телом, која заслужује мало тога сем потчињавање и серије различитих понижења. Иако је, наравно, реч о мањини не може се говорити о пуким изузецима.
Наличје оваквог разумевања је веровање да овде треба да „харају“ црногорски надљуди. Да они то заслужују. У Београду је снажно присутно међу људима пореклом из Црне Горе који су успели – потпуно је неважно да ли они себе данас виде као етничке Црногорце или Србе, у које спада и Мило Ломпар, директорски син коме се гаде и Србија и (цео) Београд, иако је рођен у њему. Често их зову теразијски или врачарски Црногорци, пошто је „освајање“ стамбеног простора на Врачару један од важних симбола њиховог успеха – који верују да заслужују самим својим пореклом, независно од личних заслуга и способности.
Ломпар је у тексту „Злокобни тријумфи осредњости“ изнео једну карактеристичну, мада јако злоћудну, верзију разумевања Србије коју производи црногорски супрематизам. У наставку ћу нашироко цитирати тај текст, у чијем апологетском уводу је читаоцима представљен као не само његошолики српски натчовек већ и свевидећи спасилац:
„Са висине његове катедре види се кроз многа времена и културне слојеве. Важни људи и идеје осветљени су далекосежним спознајама, окатим повезивањима. Његош и Црњански постају темељ и пут. Наше време и ми сами бивамо премерени бољима од себе. Подстицајно. И када сече кроз наслаге осредњости, малодушности, кроз извитоперења колонијалне свести, лековито је. Његове студије – попут Духа самопорицања или Повратка српском становишту – остаће међаши у српском усправљању и отпору постдемократској окупацији, растакању друштва, вредносног система, националног и државног интереса“.
Овај пасус верно одражава Ломпарово нарцисоидно, не толико елитистичко колико месијанско, саморазумевање у мери да се намеће питање да ли га је написао неко од обожавалаца или га је сам (о) себи саставио „окати“, доситејевски просвећени „Његош 2.0“.
Ипак, оно што је кључно, што представља главни разлог зашто Ломпар и његови ставови о Србији заслужују посебну пажњу, јесте чињеница да је засео на упражњени „очински“ трон, на коме је раније седео Добрица Ћосић, по много чему његов шумадијски антипод.
ЗЛОКОБНИ ТРИЈУМФИ ЕЛИТИЗМА: У поднаслову текста је извучена Ломпарова елитистичка дијагноза која мирише на аутошовинизам: „Србија оличава двоструку идеју. Трагична је у ономе што је у њој било велико и светло, гротескна у ономе што јој је донео тријумф маленог и осредњег, покондиреног и извитопереног…“.
Ломпар текст почиње „светлом“, ваљда уздижућом, црногорском половином својих корена: „Носим име мога деде, који је из Бокова, села у непосредној близини Цетиња… Деда је био порезник и шеф пореске управе у Краљевини Југославији… Отац ми је завршио Трговачку академију, која се налазила у Цетињској улици, и Економски факултет у Београду. Био је финансијски директор у многим предузећима, попут ‘Градске чистоће’ или ‘Комграпа’. Итд.“
Затим ствара слику своје секундарне, инфериорне „србијанске“ стране, која – тешко је рећи да ли мисли да није ни могла или да није успела – да „утрне“ подловћенског натчовека у интелектуалцу који верује да се, само случајно, родио у земљи коју види као безвредну:
„Мајка ми је из Багрдана, питомог и лепог села код Јагодине, у којем сам као дете провео пуно времена. Она је пето дете једне сељачке породице. У сећању ми се чини да сам посматрајући тај сељачки свет са обала Велике Мораве, нарочито своју бабу, тетку и ујаке, успео да осетим нешто од противречног србијанског осећања живота: и намученог и радиног, и веселог и несрећног, и површног и заумно дубоког… Волео сам пољске послове и домаће животиње. И данас волим и ценим сељаке, иако их више нема. Некад ми се чини да је Србија једино вредела као сељачка држава, јер је у њој и господа била господа.“
Оно што је Константиновићу, који је, истичу обожаваоци, толико случајно Србин да је проговорио на француском, била Ивањица, мустра, место по коме је његова зломисао обликовала слику „духа паланке“, то је Ломпару Багрдан поред Јагодине, где је развио гађење према „Србијанцима“, који су му ваљали само док су били у опанцима.
Ломпар је љут на „Србијанце“, „мале људе“ који нису препознали спасиоца у динарском (бого)човеку увереном да се са „мансарде“ уздигао на небо па презире земљу који и даље додирује и читаоцима сервира „дукљанску“ слику Србије:
„Србију видим као земљу великих прегнућа и малих људи: ‘на високо подигли се сутерени’. Комунистичко стање је дало лик који сам читав живот имао пред очима. У прошлости је то била земља која је окупљала, борила се, страдала и дизала се. Но, њене врлине су постепено ишчезавале, али су се њене мане нагомилавале. Ми смо њихово најочигледније лице: све што код нас не ваља – код мене, код других, код народа, код јавности – највиши је израз историјског кретања рђавости, а све што ваља је заостатак неке врсности која ишчезава. Ако бих се определио за идеју коју оличава ова земља, онда је то двострука идеја: трагична, у ономе што је у њој – од људи до догађаја – било велико и светло, и гротескна, у ономе што је у њој значио тријумф маленог и осредњег. Ми живимо у духовној ситуацији овог другог модуса. Нисмо способни ни за жртву ни за хумор: само за ручак и завист. То унаказује лице.“
Ово Ломпарово „ми“ је исто оно лажно, елитистичко „ми“, које провирује из најпознатије Константиновићеве реченице „Искуство нам је паланачко“. То је „ми“ (минус врло ја) које треба да прикрије елитистичку надменост и богомданост, раније препознати супрематизам елитиста.
НАЈБОЉИ И НАЈГОРИ: Црногорски супрематисти су склонији да омаловаже „осредњост“ од своје случајносрпске браће по елитизму и надмености. Матија Бећковић је прошлог месеца објавио ламент о „најгорим ђацима“. „Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су за заглавили… Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали“, кука црногорски „Шерлок“, најпознатији динарски денди.
Не знам какав је Матија био ђак – најбољи, најгори или „осредњи“. Оно што знам је да је Србија одавно постала земља у којој су најбољи гори чак и од најгорих. Они су нам подарили данас највеће српско зло – аутошовинизам и масовно су постали против дома спремни. Нажалост, насупрот њих су за дом(овину) неспремни елитисти, којима такт диктирају Ломпар, Бећковић и друге мокрогорске путовође. Србију данас убија елитистичка реч.
Наравно, црногорски супрематиста у Ломпару је посебну пажњу посветио Београду, јединој српској метрополи, престонице српства која је одбила да се поклони и покори овом динарском елитисти који себе види као реинкарнацију Његоша: „Не волим Београд: ни његову површност, ни уображеност, ни дух који је емитовао у мојој младости, лажан у својој суштини, себичан и егоистичан, ни садашњи приградски дух који га је испунио. Не морамо волети места на којима живимо: довољно је да волимо неке од људи са којима живимо.“
У мозгу врчарско-подловћенског спасиоца Срба, све је у Београду погрешно и лоше, извитоперено, лажно, безвредно и празно. Тешко је зауставити се на мржњи према једном толико одвратном и безнадежном месту. Као да би требали да жалимо што није сравњено са земљом. Чини се да је, за Ломпара, највећи проблем Београда – што и даље постоји:
„То је један космополитски устројен град, рушен и недовољно пажљиво обнављан, са грађанском класом која је сатрвена у ратовима и револуцијама, да би се обнављала на лажним представама и појавила у извитопереном облику. Будући да сам у животу довољно посведочио да немам негативан став према српским националним правима и историјским прегнућима, моја дистанца у односу на Београд долази из другог правца: он нема никакав културни образац који би дошљаке – а Београд је дошљачки град (Иво Андрић о Милутину Ускоковићу) – саобразио правилима и обичајима света у којем су се обрели…“
„…Дешава се супротно: сви доносе обичаје својих места у Београд и прилагођавају метрополу себи уместо себе њој. Београд нема норму, осим вештачке и извитоперене; нема грађанску класу, осим изветреле или скоројевићске; нема поштовања за вредности, нарочито ако су српске; има дивљења за осредњости, нарочито ако су хрватске; он не поштује стваралаштво, ако му није дошапнуто из света да вреди; у њему боље пролази опонашање него оригиналност, и боље осредњост него изузетност. То је конгломерат који траје у вечној неуређености.“
„Вечност“ (српског „зла“) и „неуређеност“ (Србије), уз наводно непоправљиво одсуство „нормалности“ и „норми“, кључни су појмови српског аутошовинизма. Сви непризнати пророци и спасиоци су склони да верују да савршени и проблем виде у масама које нису препознале месију у њима.
„Увек су масе носиле епохе, али је свест унутар историјског кретања лебдела негде изнад кретања маса. Тако су се напоредно остваривале колективна и појединачна егзистенција. Свест је припадала појединцу. У духовној ситуацији нашег времена, појединац – као висока свест тренутка – није опажљив, ако постоји; масе, пак, посматрају саме себе, чак и на телевизији, и задивљене су сопственом препознатљивошћу. Хедонистичка култура даје им за право: све је – у малом сигурно, а каткад и у великом – доступно, размишљање је тегобно, они који се издвајају – по уобичајеној представи – представљају проблем.“
Највећи проблем Србије су њене елите. Питање је само да ли тај проблем креће од Доситеја, или, како су веровали митрополит Амфилохије и епископ Атанасије, он има још дубље корене у сеобама, које су велики број Срба одвеле не само у „непријатељску средину“ већ, што је много важније, у средину несамерљиву са тада живим српством.
Расејано, полицентрично српство не сме затварати очи пред разликама које су се у њега уписали претходни векови и њиховим последицама. Оне нас нису обогатиле, али не би било добро да дозволимо да нас обогаље. Само свест о природи и учинку нашег, данас конститутивног, „регионализма“, обележеног некомпатибилним и непомирљивим разликама, може нам помоћи да одговоримо на његове изазове, од којих је црногорски супрематизам један од већих.
Ненад Пиваш овај колективни „трип“ супериорности с правом везује за „првијенство у српству“, али ја мислим да је његов дубљи корен у горштачкој виталности и самодовољности која краси племенска мачо друштва у Јемену, где, иначе, живе упадљиво најзгоднији Арапи, и „Паштунистану“ и околини, колико и у Црној Гори и оближњем, албанском Малисору. Ако томе додамо генетски фактор, висину скоро без премца у целој Европи, као и бројна згодна тела, која је вековима „неговало“ ендемско, срећом не и убиствено, сиромаштво, „сила“ моћније од сваке дијете, лакше ћемо разумети укорењеност, жилавост и важне контекстуалне димензије црногорског супрематизма.
Иако битно мањи, ни изазов босанског кетмана није занемарљив. Недостатак свести о њему и његовим дубоким коренима и главним манифестацијама погодује оснаживању негативних стереотипа о „Босанцима“ као неискреним људима и лицемерима. Република Српска је сувише млада да би могла да избрише или умањи значај ове дубоко-културалне чињенице, која се, слично као и црногорски супрематизам, надвија над националним поделама у Босни. Она се развијала и на крају укоренила као интернализовани панбосански одговор на репресијом одржаван суживот у миру. Строго дозирану, једнодимензиону толеранцију је угрожавало свако истицање, искакање и штрчање из обезличености и конформизма друштва које је своје различитости „укувало“ налик „босанском лонцу“. У њему је верска толеранција налагала затирање сваке друге толеранције.
ИСТОРИЈА ПРОТИВ ГЕОГРАФИЈЕ: Историја је савлада српски простор. Искасапила је српство и српску „географију“. Зато не треба да чуди да највећи непријатељи живог српства, сабијеног и присилно окупљеног деведесетих у Србији коју оличава и Горњи Милановац, не живе у Загребу, бојим се да данас нису чак ни у Малишеву, већ на Цетињу – међу дојучерашњим Србима, од којих се неки презивају Ломпар, мада се не зову Мило.
Матица српства је одавно постала оријентолика и свака српска згађеност Србијом, долазила од „случајних“ или „поносних“ Срба, открива се на истом, једноставном тесту. Цеца је лакмус папир (не)пристајања на Србију и српство какво постоји у његовој матици. Немогуће је презрети Цецу и не презрети Србију и реално постојеће Србе у њој. То није ствар укуса, нити естетског суда, већ први симптом српских самопорицања. Свиђало се то некоме или не, главни, централни центар полицентричног српства је у његовом „османском“ делу.
Понекад из најбољих намера, наши елитисти, они који не беже од српства, крену да измештају Србију како би прикрили оријентални печат уписан у њу и њене Србе. Један од надреалнијих тврдњи које је изнео Жарко Видовић је да су Срби, за разлику од Хрвата, медитерански народ. Јако смо близу, али само Стамболу, Орану, Бејруту и Латакији.
Та чињеница је важан разлог зашто је Ломпар постао један од оних елитиста који у Србији добро, вредно српство налазе само у себи. Сопство је једини „простор“ у коме главни путовођа и нови „отац“ скрханог српског национализма препознаје „свет“ коме припада. Биће да, када неко у свом саморазумевању споји „врх“ Доситејевог наслеђа и црногорски супрематизам, више није лако пронаћи своје место на просторима на којима живе Срби.
„У мом доживљају света одлучујући чинилац није простор него време. Отуд ми места – као лајтмотиви изненадних сусрета, као тачке у којима се препознају прекретни садржаји биографије или образовања – нису битна. Немам сентименталан однос према зградама, трговима, парковима, пољанама или било којој просторној идентификацији. Будући да је време пресудно за моје осећање света, свеједно ми је где се налазим,“ пише Ломпар.
Аутошовинисти су деведесетих кренули као космополитски „апатриди“, којима је, ако се не налазе у Србији коју су презрели, свеједно где се налазе. Не чуди ме да су на исту, обезместовљену, не толико не-српску колико над-српску, идентитетску дестинацију убрзо стигли и наши десни елитисти. И једни и други су спали на слику српства као сопства зато што су таквом паду били склони. Та склоност је српска колико и ћирилица, православље и аутошовинизам. Можда треба поменути и сарму, кајмак и баклаве. Не знам за „непосредну близину Ловћена“, али у Горњем Милановцу су то српска јела и посластице.
Ако су и српска престоница и српска матица нешто толико безвредно и јадно, нешто што је ваљало само док је било онакво какво више није, како што тврди Мило Ломпар – врачарски Црногорац у коме се сместило најружније издање црногорског супрематизма (од оних издања која нису завршила у антисрпском „Милогорству“) – поставља се питање које српски аутошовинисти сматрају реторичким: Треба ли нешто такво да постоји?
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.