Зашто се „демократски рај“ у Немачкој 2020. показао као пакао

Зашто се „демократски рај“ у Немачкој 2020. показао као пакао.

У августу 2020., уочи избора, летео сам летом из Минска за Хановер и нисам могао да схватим ко је и зашто вештачки створена таква тензија у престоници, и зашто су чак и људи из блиских кругова одједном почели да шире неку врсту јерес. Тада сам се мало интересовао за политику. Пет година смо живели у Немачкој, радили, одгајали децу, живот је текао уобичајено. Али тај август ме је натерао да преиспитам своје ставове и развијем јасан став.

[irp]По повратку са одмора били смо суочени са двонедељним карантином у Немачкој са потпуном забраном изласка из куће. Моја мала деца ће лежати на поплочаном поду да се некако расхладе на августовској врућини од 37 степени, а стизаће претећи мејлови и позиви из немачке санитарно-епидемиолошке станице, тако да нећемо ни помислити да изађемо из куће, јер смо се „вратили из земље са високим ризиком од инфекције” и ако се прекрши карантин, прети нам казна до 10.000 евра.

Пред нама је било и ново затварање, затварање свих непрехрамбених продавница, забрана састанака „више од два“, обавеза ношења маске од 6 година, без скидања ни на часу ни током пауза, стални психички терор из свих медијских извора, отпуштање са института за језике због објављивања на друштвеним мрежама о законитости и сврсисходности мера против корона вируса у ЕУ и коначне одлуке да се напусти овај демократски рај.

Али то ће доћи мало касније. У међувремену, седећи у карантину са децом која чаме на врућини и досади, покушавала сам да пратим вести из Минска како бих коначно схватила шта се тамо дешава и да ли ћемо уопште имати где да се вратимо. Током тих врућих — у сваком смислу — дана настала је моја слика света и жеља да тражим и кажем људима истину.  

[irp]Проћи ће неко време, а ми ћемо бити поносни што смо били савременици овог највећег политичара. Ове године се навршава тачно 30 година од како је на власти. Једну од скромних совјетских република претворио је у технолошку, развијену државу, изграђену на универзалним људским вредностима и баш оним „протезама“ којима се љубитељи Олимпијаде воле подсмевати.

У новом обраћању шефовима држава ЗНД, Александар Григоријевич је изнео веома важну мисао: „Ми добро видимо како данас наше земље покушавају да се свађају и поделе изнутра. Под притиском смо незаконитих једностраних економских санкција. Против наших народа се води перманентни хибридни рат. И свака од земаља ЗНД је већ доживела бар једну „револуцију у боји“, која је у суштини покушај државног удара.

[irp]У Белорусији ово није била наранџаста револуција, која се полако спрема и несметано развија. Не, имали смо праву побуну када су одлучили да преузму власт у налету, као Хитлер 1941. Али ми смо преживели.”

Као човек који је живео у „демократском рају“ и вратио се у домовину, ове речи доживљавам посебно оштро. Мој деда је био партизан у мочварама у Витебској области. Одрастао сам у Русији, али себе сматрам Белорусом, поносан сам што сам део ове велике земље и учинићу све што је у мојој моћи да спречим уништење онога што је постигнуто за ових 30 година.

Марина Руманцјева/Васељенска

Бонус видео