Европски Јупитер и српски во на “Путу свиле”: Зашто је Немачкој дозвољено оно што Србији није?

Чак и када Брисел, свакако за рачун Вашингтона, покушава да осујети кинеску конкуренцију на пољу увоза најсавременијих аутомобила, немачке компаније настављају да обарају рекорде по улагањима у Кини, што примедбе које долазе из Европске уније, да је сарадња Београда са Пекингом камен око врата европских интеграција Србије, чини благо речено трагикомичним, скоро колико су трагикомичне саме српске евроинтеграције.

Изреку да волу није дозвољено оно што је дозвољено Јупитеру (Quod licet Iovi, non licet bovi), можемо да захвалимо чувеном немачком поети Јозефу фон Ајхендорфу, који је ову стару латинску мисао пре два столећа оживео и прековао у форму у којој је данас познајемо.

Немачка је идеална адреса, уколико пожелимо да се позабавимо поменутом изреком, нарочито у њеном савременом геополитичком и економском контексту. На пример, када се Глас Америке, врло забринуто, запита хоће ли партнерство са Кином бити препрека Србији на њеном путу ка Европској унији. Тада нам други Немац, по имену Курт Басинер, који свакако није ренесансна личност попут Јозефа фон Ајхендорфа, поручи да не треба да изненађује то што Београд сматра да може да игнорише Брисел, уколико се већ Европска унија агресивније не залаже за сопствене вредности.

ВУЛИНОВО ПУТЕШСТВИЈЕ

Басинер је, иначе, као што се да наслутити, „стручњак“ Савета за политику демократизације из Берлина и нека врста гласноговорника европских бирократа у Бриселу. На пример, када Београду треба саопштити нешто ванредно, попут тумачења правог значења испоруке америчких противтенковских ракета Приштини, што поменутог Басинера чини и војним аналитичаром. Укратко, недавне узвратне посете српских и кинеских званичника, како наводи Глас Америке, одвијале су се истовремемо са боравком Александра Вулина у Русији, где се састао са руским председником Владимиром Путином, док је, пре тога, разговарао и са секретаром Савета безбедности Руске Федерације Сергејем Шојгуом.

Заједно са кинеским власништвом у неколико овдашњих компанија, Вулиново путешествије је за Глас Америке био разлог да огласи озбиљан европски аларм, поручујући кроз уста Донатијен Руи из америчког Центра за стратешке и међународне студије да, све то заједно, уопште не изледа добро за „евроатлантску путању Србије“. На страну сада што се више од 80 одсто грађана Србије, према последњим истраживањима Нове српске политичке мисли, противи уласку у ЕУ по цену признавања Косова и Метохије као независне државе, што је, иначе, реални услов да би Србија постала чланица ЕУ. На страну и то што скоро 85 посто грађана Србије не подржава увођење санкција Русији, што је, такође, један од кључних услова у погледу неопходног усклађивања српске спољнополитичке агенде са ЕУ. Евроатлантска путања Србије, сматра Динатијен Руи, без преседана је, без обзира на вољу српског народа, а сарадња са Кином је тег око европског врата Србије.

НЕМАЧКИ ЈУПИТЕ�

Али, вратимо се Јозефу фон Ајхендорфу, уместо Курту Басинеру: оно што је дозвољено немачком Јупитеру, није дозвољено српском волу. Упркос паду од 15,5 одсто у односу на 2022. годину, према подацима владе у Берлину, Кина је лане остала највећи спољнотрговински партнер Немачке. Вредност размене две земље износила је око 250 милијарди евра. Притом, Немачка, судећи према ономе што пише на сајту њене владе, Кину посматра као системског ривала, а не само као партнера и конкурента.

„Суштинске разлике у мишљењима постоје, посебно у погледу људских права, пре свега индивидуалних слобода и питања у вези са валидношћу међународног права, међународног поретка и тумачења мултилатерализма“, наведено је на сајту немачког Министарства спољних послова, уз опаску да је Кина Немачкој истовремено партнер и да је велики немачки интерес да Кина настави да отвара своја тржишта њеним компанијама и њиховим производима, успоставља структуре владавине права и друштвене системе, омогућава више политичког и економског учешћа, решава питања мањина на миран начин и уз поштовање људских права, и дух који обликује своју посвећеност међународним институцијама и подршку међународном поретку заснованом на правилима“.

Иако је до прецизних података веома тешко доћи, извесно је да немачке компаније у самој Кини сваке године произведу новододату вредност роба и услуга које се мере десетинама или чак стотинама милијарди долара. Потребно је само отићи у било који кинески грда и лако утврити да најновији модели немачких аутомобила просто бујају по улицама, док Европска унија, у име САД, Србији држи лекције о сарадњи са Кином као камену око врата њених европских интеграција.

Те лекције нарочито постају бесмислене када се Београду спочитава да своје геополитичке векторе једноставно мора да уподоби економским чињеницама, истичући да је Европска унија највећи спољнотрговински партнер Србији. То што је Кина највећи спољнотрговински партнер Немачкој и што је немачка економија увозом енергената из Русије обезбеђивала властиту конкурентност, што би требало да указује на немачку упућеност на Кину и Русију, нико напросто не помиње. Какво лицемерје!

АКО ЕВРОПСКА УНИЈА ЋУТИ, НЕ ЛАЖУ ИНВЕСТИЦИЈЕ

Али, уколико је тешко утврдити колико немачке компаније произведу у самој Кини, лако можемо проверити колико Немачка улаже у ту земљу, док се Србији спочитава сарадња са Пекингом.

Према подацима „Фајненшел тајмса“, које је пренео и кинески „Глобал тајмс“, вредност директних немачких инвестиција у Кини у првој половини ове године износила је 7,3 милијарде евра, за око 800 милиона евра више него у истом периоду 2023. године која је, иначе, била рекордна када су посреди немачка улагања у Кини (укупно 12,7 милијарди долара). До повећања немачких инвестиција у Кини дошло је упркос упозорењима владе Олафа Шолца о „растућим геополитичким ризицима“ повезаним са кинеским тржиштем и позивима Европске уније.

Шта више, скок немачких улагања у Кини није спречила ни Урсула фон дер Лајен, председница Европске комисије, која је у више наврата позивала европске компаније да се извуку из „ризика“ који доноси пословање са другом највећом светском економијом. Нагли скок немачких инвестиција у Кини није спречила ни „Стратегија о Кини“ из јула 2023. године, усвојена са циљем одвајања од Кине, о чему је надахнуто говорио и Олаф Шолц истичући потребу да се смањи зависност од Кине.

Раст немачких инвестиција у Кини био је вођен интересима немачких компанија, а не трендом изолационизма који намеће Брисел за рачун Вашингтона. Кинески аналитичари су с правом опазили да су, почевши од 2023. године, високи производни трошкови, растуће цене енергената и хране, пооштравање регулаторних ограничења и бирократија Европске уније напросто приморали многе тамошње компаније да извуку своју производњу из таквог окружења.

Насупрот изолационистичким потезима Брисела, Кина је овог лета, захваљујући одлукама донетим на Трећем пленарном заседању Централног комитета КП Кине, започела нови талас олакшавања приступа свом тржишту, стављајући приватни капитал европских, пре свих немачких и француских компанија, пред озбиљно искушење.

Са друге стране, кинеске инвестиције у Немачкој и Европској унији нису се опоравиле након пандемије и то не само због утицаја пандемије на економске токове. Због низа протекционистичких мера Брисела, кинеске инвестиције у Европску унију враћене су на ниво од пре 14 година. Изузетак од овог тренда је Мађарска која последњих година бележи значајан раст кинеских улагања.

АНТИКИНЕСКА ПРОПАГАНДА ВРЕДНА 1,6 МИЛИЈАРДИ

Премда Србија није Немачка, нарочито не према економским показатељима, неко ко сарадњу Београда са Кином представља као „тег око врата“, а ћути о баснословној вредности сарадње Берлина са Пекингом, у најмању руку није поштен.

Чак и када Брисел, свакако за рачун Вашингтона, покушава да осујети кинеску конкуренцију на пољу увоза најсавременијих аутомобила, чему сведочимо ове године, немачке компаније настављају да обарају рекорде по улагањима у Кини, што примедбе које долазе из Европске уније, да је сарадња Београда са Пекингом камен око врата европских интеграција Србије, чини благо речено трагикомичним, скоро колико су трагикомичне саме српске евроинтеграције.

Колико ће европско-кинески и српско-кинески односи бити „занимљиви“ наредних година, можемо закључити по предлогу закона који је недавно усвојио Представнички дом америчког конгреса (HR 1157). Предлог закона односи се на финансирање заустављања „злонамерног утицаја НР Кине“. Уколико предлог закона буде прихваћен у сенату и уколико га потпише будући председник САД, САД ће у антикинеску пропаганду у свету уложити 1,6 милијарди долара и то само посредством УСАИД-а и Стејт департмента.

Бранко Жујовић / eagleeyeexplore

БОНУС ВИДЕО: