…Јер род свој волим!

Лелечем над родом својим јер га волим.

Лелечем јер га кроз лелек памтим.

Нема у лелеку јада и није то кукањава пука.

Лелек је спомен слави и опомен силни.

Животом се за лелек подвижујеш.

Лелек за Србином је неписана молитва.

Лелечеш поносит и стамен.

Најбољи од себе си у лелеку.

Вечан у трену вечности.

Вазда си недостојан да лелечеш, али лелечи да има ко и за тобом да лелекне.

Не лелечем жалећи но радујући се.

Благо ономе ко има за ким да залелече.

За бољима од себе не кудећи себе што им није раван, већ чинећи да га као бољега од себе помињу у лелеку.

Свак од нас је исти онај ђед за којег велимо да га нисмо достојни.

Лажу нас нелелекани, потомци ничега, а Србин је вазда Србин- иста је у нама крв проливена Газиместаном, зато и лелечем.

Није Србин најбољи, ал нема доброга света без Србина!

Лелечем да себе јасно чујем јуче и сутра.

Да догледам где су ми нерођени прогледали…

Да видим што ми умрли виде…

Лелечем да ми се распеће порадује.

Да ме живот живога позна.

Лелечем јер се не плашим смрти, још мање живота.

Лелечем да чују они што су им кости моје темељи дома.

Богојављење је лелек Србинов.

Љубави је у лелеку више него у једној казаној љубави.

Лелече се у небо, горе су књиге живих рода мог.

Лелечем јер воим оног простога сељака што би шаком камен расковао, ал кад ти је на раме спусти ко да се облак угнездио.

Лелечем јер су ми ђедови деца били, па да напокон остаре…

Старији сам од својих старина, лелеком да им се одужим.

Лелечем да запевају колевке.

Да озидам црквишта и згаришта.

Лелечем за презреле шајкаче, знојаве и крваве.

Лелечем ћирлицом да ми ништа не могу!

Лелечем јер имају превише блага да би могли да купе оно што ја у лелеку имам!

Лелечем јер ме се смртни плаше.

Лелечем јер ми се вечност одазива на мобе.

Лелечем јер знам ко сам, нисам се туђим гробовима „кршавао“…

Лелечем јер Србину лелек дугујем!

Не умеју речи што лелек уме!

Лелечем јер су ме лелекали и јер се надам да ће за мном залелекати…

Лелек је посвета Србину.

Оном најбољем у мени.

Лелек су врхови на које се други не могу успети…

Лелечем роду свом јер га волим.

Куку онима којима се лелек не чује…

Михаило Меденица