ИСТИНА ПРЕД РАСПЕВАНИМ ЗЛОМ

Може ли се пред злом тражити макар сјајка људскости?

Пораз српске памети. Некад је од Соче до Ђевђелије било шест универзитета, а кад је „братство и јединство“ стигло до онога што му је претписано — само их се међу Србљима нашло макар педесетак, на чело им стао Мићин „Мегатренд“ (с неког булевара), а фењерче им носи Ђокин „Минитренд“  (Перина кафана „иза шанка лево“). И на свима њима студира се врло успешно и до последње рате, а носачи њихових диплома најквалификованији су кандидати за све министарске позиције у српској Влади и посланичке у њеној Скупштини, али и свуда тамо где су о српској судбини почели да одлучују зналци који су с тарабама јединица проведени кроз основну и средњу школу („преводиоци“) и после пазаривали дипломе на Мићиним и Ђокиним универзитетима. Па ће један такав објаснити да је плата у Бору била 380 евра, а кад је он почео да о томе одлучује — она је скочила на 900, али томе неће додати и покоју друкчију појединост; рецимо: да Зиђин у Кину извози Бор и Мајданпек, а увози отрове и „прерађује“ их у борској топионици. И да је успео да унапреди Бор у град са највише онколошких болесника у Србији и са двадесет година краћим просечним животним веком него другде. И хоће ли се наћи неко у овој власти ко ће то пустошење зауставити и заслужнике за досадашње злочине похапсити (и повешати их испред Рудника — за ноге и голе стражњице ако је она праведнија казна већ укинута). И придружити им и оне који су довели Данди да опустоши Хомоље и да га темељито разори (под тољагом батинашке памети, како се то обично чини, тамо је већ направљено више од 1.500 бушотина и подземни водени токови непоправљиво поремећени, тј. уништени).

О томе ће проблему свако имати „компетентно“ мишљење: и Ана Брнабић, и неки учени специјалисти, Вучић ће у Горње Недељице преселити своју председничку канцеларију, а озбиљан аналитичар „скупштинску епизоду »антилитијумске револуције«“ покушава свести на питање: „Зашто забранити геолошка истраживња, отварање рудника и ископавање руде ако је проблем у преради минерала из којих се добија руда“. Не знам колико је то питање смислено, аналитичар му додаје повише других појединости, објашњава да ће се све то догађати на 220 хектара, да ће се све обављати по најмодернијим процедурама, да ће то све бити лепо описано у оној студији о утицају на животну средину за коју је 20. августа 2021. речено да ће бити завршена за годину дана, али не вели ништа о томе како је министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре већ 19. окт. 2021. године (тј. само два месеца касније) могао издати „локацијске услове компанији Рио Тинто за фазну изградњу процесног постројења за прераду минерала јадарит »Јадар« у подзони 2А, на к. п. у KО Горње Недељице и KО Слатина, на укупно 2.030,69 хектара и сад није јасно како се то могло догодити ако је другде речено да се „она студија“ мора урадити за годину дана, а да послови на њој још никако не почињу, нити се објашњава како се оних 220 хектара одједном удеветостручило.

Стручњаци и аналитичари то ће можда лепо објаснити, а ја ћу се, као безнадежан лаик, осврнути само на две појединости;

1) Колико је досад по Јадру и Рађевини потекло црвених потока или формирано црвених бар[иц]а попут оних на Бобији поред Љубовије?

2) Како се објашњава чињеница да око Рио Тинтових садашњих бушотина, почесто врло далеко, нема ниједне зелене травке?

У вишегодишњем земљорадничком искуству потписника ових редова никад се нису појавили ни црвени поток ни црвена барица, али се увек знало да се на благословеној земљи нико од корова није могао одбранити. Чињеница да је Рио Тинто „пронашао »лек« против те напасти“ може само значити да је земљу отровао — за вечност. И ту земљу више никаква паметовања неће поправити.

Ни ако Вучић своју канцеларију не врати из Недељица.

*

Питања [п]о језику. Рече ми један чоек да су, у његов вакат, људи могли без хлеба, али нису без језика.

И рече ми тај исти да је језик једини живи сведок свих времена, а да неки његови данашњи носачи не знају ни шта то значи ни по чему ће их тај језик помињати.

После неки одлучили да се човеку могу узети и хлеб и језик и да му је довољно већ и то што може и да пасе и да блеји.

А тада ће искрснути и питање: може ли се блејати и јавно и приватно?

И како се то ради на пијаци, а како у Скупштини, на телевизији, у новинама?

И које је блејање утемељеније: да ли званично или опозиционо? И по којим се то мерама утврђује?

Да ли се на један начин блеји за домаћу употребу, а на други за страну? И где се за то школују преводиоци?

Како се блеји „српски“, а како „хрватски“, „бошњачко/босански“, „комитски“? И по чему се блејачи распознају ако нису огрнути националним барјацима (или кад их не предводе национални барјактари)?

Колико има српских језика и ко им све, и где, одређује тапије и потписује крштенице?

Где се све јављају, а где се све скривају?

Ко их тетоши, а ко их терорише?

*

Немачка није заслужила Хердера. Немачки канцелар Шолц и његова канцеларчица Аналена притврдили су оно што су њихови претходници Шредер и Кинкел најавили Србима још почетком овога века (и миленијума): њих је, Србе,  Енглеска, као највећа злочиначка држава у историји света, осудила на уништење (а у помоћ јој прискочила Америка и са њом се поравнала). И оне заједно овластиле Немачку да непоћудне Србе макне с њихових балканских простора уверавајући  Шредера и Шолца да ће то бити много лакше него кад су је 1914. и 1941. подметали под руски топуз. Немци су, наиме, тиме потврдили да нису заслужили ни Хердера, ни Гетеа ни Грима и да је њихова национална памет пре кројена по Бизмарковим и Хитлеровим мерама. Као глуп народ, наиме, они не примећују да их Енглези припремају и за трећи такав полом: НАТО је у Рамштајну донео неке одлуке које су Руси разумели као „објаву рата без резерви и ограничења“, а Немачка пристала да и трећи пут изгори у ратној катаклизми у каквој није горела ни 1914–1918. ни 1941–1945. И никако да се „досети“ да јој то увек обезбеђују исти — „савезници“. Као ни чињенице да су силе које су, током прошлог века, истуриле Черчила, а данас подупиру Клауса Шваба, никад нису предводили Људи нити су икад могле бити доведене ни у најдаљи дослух с људскошћу.

*

Распето писмо распетог језика. Кад је своје усташе и своје нацисте унапредио у ослободиоце, кад је на два милиона покланих „западних Срба“ после рата дотурио и милион „источних“, кад је недоклане Србе у Хрватској, БиХ и на Космету оставио под камом њихових ратних кољача, кад је НДХ као најоданију чланицу хитлеровске коалиције превео међу „земље победнице“, Броз је прешао на оно од чега су његови претходници-укопатори почињали: ударио је на српски језик. Тиме што му је на не-зна–се-колико миленија старости „накачио“ и пет хрватских деценија, прогласио равноправност латинице и ћирилице, склонио све ћириличке писаће машине (а сâм њихов помен означио као „српски национализам“), увео латиницу у војску, полицију, администрацију, телевизију, штампу). И ћирилицу и Србе довео до затирања.

Догодило се, међутим, да је један српски министар културе најавио могућност да ће се нешто учинити да се покуша променити положај у коме су се нашли српски језик и његово писмо после злочина који је над њима учинила брозовска сила у настојању да се сузбију најзначајнија обележја српскога националног идентитета. Ћирилица је, наиме, у наше дане толико „равноправна“ с латиницом да је сведена на [нај]ситн[иј]е једноцифрене проценте и ако се догоди да се штошта у томе промени, могло би се показати да ће наше ћириличке новине (пре Новости него Политика) у томе имати озбиљне заслуге: оне су најаву министра Селаковића и лепо представиле и темељито образложиле: може озбиљан српски издавач (Прометеј, нпр.) све књиге штампати ћирилицом и не заклањати се иза мутних флоскула о односима према „језицима из окружења“. Тиме су, просто речено, на чистину истерани и држава, и неке њене институције, и сви латинички издавачи.

Најзначајније су од тих институција Народна библиотека Србије и Завод за стандардизацију по томе што су „17. липња 2008 […] на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 (?) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена [српска] језика и то: хрватски језик с кодом hrv (откинут од српског 5. септ. 1900) и српски језик (не зна се је ли стар пет или десет хиљада година) с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака  scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписали су и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“ и потврдили да не знају ни шта су ни језици ни стандарди, тј. да српским језиком свако може трговати по сопственим правилима.

Селаковићеве речи у све то уносе мало ведрине и најављују могућност да су прошли рокови Брозовим злочинима над Србима и да би они, иако опустошени, могли дочекати да им се врати макар нешто од онога што је њихову историју и духовност обележило. Па међу њима и — ћирилица. При чему би се неки ведрији тонови који у ове дане о ћирилици промичу морали макар поменути ако су преслабе силе да на њихов значај укажу, а сасвим немоћне да сањиву српску власт тргну из дремежа и њену неуку скупштину покрену да се макар распита шта то о језику и писму прописује чл. 10 Устава Србије.

Неки би волели да пише оно што би они најлакше могли прочитати: свуда тамо где се нешто саопштава словом — то би слово морало бити ћириличко. И на улици, и у новинама, и на телевизији, и у уџбенику. Па ако неко не може заспати без латинице, нека му и она остане по цени коју плаћа за сваки страни језик и његово писмо. Брозу као недомашеном домаћем злочинцу ваља одати признање за четири милиона српских глава које су само за његова вакта у ХХ веку смакнуте по пресудама писаним и потписаним латиницом. И ваљало би извидети да ли и даље важи онај Унесков „закон“ да се све што је у српском језику штампано латиницом и даље прекњижује у „хрватску“ културу. И има ли у Београду боље хрватске издавачке куће од оне Чоловићеве (јер „Лагуна“ вели да покоју књигу објави и  ћирилицом). И кад  ће министар српске памети прогнати нацистичку дружину која се покрива именом Klett и његову усташку Žužul-Žderić фалангу чијим се делом најбоље оверавају она четири милиона латиничких пресуда које поменусмо.

Штошта од тога београдски градоначелник (кога и другде помињемо) преводи нам на много разумљивији језик „Сви натписи на БАС биће исписани ћирилицом и на енглеском језику. Ћирилица је званично писмо у Србији“. И додаће да „ускоро крећемо да мењамо све табле и називе улица које ће такође бити на ћирилици и на енглеском језику“. Мислим да ни са енглеским језиком не треба претеривати и да га ваља поштовати мало „селективније“: нека га на главним градским саобраћајницама уз аутопутеве, око градских гаража, хотела, болница, стадиона, али нас другде не мора подсећати на своје злочиначке носиоце. (А и табле ће нам бити јевтиније и — чистије и честитије).

*

»Ризница« — прва национална читанка. Коначно се, иако безнадежно касно, и она појавила. Прогната кад и ћирилица, ваља се надати (»да помогне Јаки нејакоме«) да се Србима заједно и врате. Сви српски укопатори после Турака увек су најпре нападали на ћирилицу и на читанку, али су они пре Броза били кратковеки и остављали тек малу штету, а Броз остао дуговек и у српско памћење уписао се једино беспримерним злочинима. Нешто од тога послужило је читаоцу Политике (26. септ. 2024) као основа да на градоначелника Београда „оспе дрвље и камење“ зато што на Теразијама хоће да види споменик Дражи, а првом који дође да Јошку изнесе из Куће цвећа нуди техничку подршку да то што пре учини. Тај читалац, истина, вели да „никад неће опростити Брозу што за његовог живота ништа није знао о Јасеновцу“, чуо је да је Југославија „распарчана“ 1974, а своју жал површио наводом да „ономе коме сметају бисте народних хероја, смета и херојска борба наших народа за слободу“.

Читалац који нас овде забавља сву је науку покупио из Брозових уџбеника, а тамо праве чињенице ни случајно — није могао наћи.

Таква је, рецимо, она

• да је Југославија „распарчана“ на оним шумским теферичима у Јајцету и Бишћу (или је то било обрнуто) првих ратних година, а не тридесетак година касније;
• да је то Броз притврдио 1944. кад је српску средњовековну немањићку државу „преселио у Македонију“;
• да је по комунистичком програму побио два милиона „западних Срба“, а после рата додао им и макар милион „источних“ тиме што је од 2. јула 1943. до 6. апр. 1944. под своју заставу позвао 80.000 народноослободилачких усташа и с њима ослобађао Србију и од најбољих домаћина и од интелектуалне и економске елите (при чему је српску индустрију преселио у Хрватску и Словенију);
• да је Броз једнако успешно сарађивао и с Коминтерном, и с Павелићем, и с Хитлером;
• да је Јасеновац засновао заједно с Павелићем, његов пајташ постављао логорске заповеднике, а надгледао их Бакарић пажљиво мотрећи да се која комунистичка јединица (а ни они не знају колико их се тамо беспослено мотало све време рата) превише не примакне логору;
• или она да је 27. дец. 1941. издао наредбу да неће ратовати ни против Немаца ни против усташа, да ће окупатора прогнати савезници, да су четници једини његови непријатељи, а да комунисти морају чувати снаге да преузму власт кад им за то савезници отворе пут;
• или она да је 21. окт. 1944. успоставио Сремски фронт, чекао до краја априла 1945. да се немачке трупе с Блиског истока и из Грчке извуку до Аустрије, да тамо положе оружје пред „својим савезницима“, а он, Броз, за то време, успео да узгред постреља 180.000 српских дечака нагонећи их на минска поља и пред немачке митраљезе;
• или да је међу народним херојима било и солидних зликоваца и свакаквог олоша (не зна се, рецимо, колико је генерал, народни херој и јамар Јован Капичић — у Црној Гори остао је познатији као Јово Капа — убацио душа у Кечину јаму на Гостиљу, али су ми многи сведочили да је у Мачкову јаму на Штитову убацио 200 талијанских заробљеника и 400 наших мученика (не зна се колико је међу њима било деце, жена и стараца);
• или да је један такав „херој“ био рањен, сакривен и лечен у домаћинској кући, а кад се опоравио, захвалио се тако што је силовао домаћинову кћер (био Уча па се после открило да је нешто слично пре тога чинио и са својим ученицама: пред народним оком такав људски сој никад се није могао сакрити — Жарко Зрењанин).

Неки револуционари остали су упамћени по необичним талентима (волели, рецимо, да стрељају заробљенике), неки се китили необичним именима (Сава Мизара ‘мизерија’, Пера Коњ, Свето Говедо), а један се (најчувенији међу њима) у српско памћење уписао изјавом: „Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити. Ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира“.

То су схватање оверили Американци (и Енглези) кад су 1917. испоручили Троцког и Лењина да униште Русију, а кад је после Другог св. рата комунизам најавио повратак својим творцима, они нису „препознали“ своје дело, неколико његових најистакнутијих представника посадили на електричне столице, а 24. августа 1954. председничким декретом Ајзенхауер комунизам означио као злочиначку идеологију погодну за разарање других, али не и за домаћу употребу.

*

„Неумесно је поредити Дражу и Тита“. Помињем све ове појединости да бих улепшао живот још једном „Политикином“ заљубљенику у Броза (2. окт. 2024) и оверио му навод да „нити су Дража и Тито особе истог формата, нити иста лига“. А да му је то тачно, показали смо напред у оних десетак „тачака“: и како је „створио и водио најуспешнији покрет отпора у Европи“, како су „партизани ослободили Србију и Југославију“, а „четници заједно с недићевцима, љотићевцима, усташама и Черкезима… безглаво бежали преко границе, све до Блајбурга“.

Како је Броз „ратовао“ за време рата, видели смо напред, а како је „ослобађао“ Србију, нека покажу следеће појединости.

Он је најавио да за Србију неће имати милости и да ће се према њој понашати као према окупираној области, послао окупационе трупе Пека Дапчевића да, после заузимања Београда,  успоставе „Сремски фронт“, а с усташким трупама и уз подршку остатака пуковније Марка Месића (која је, после слома под Стаљинградом, за руским трупама стигла у Србију) ослобађао Србе и од најбољих домаћина и од економске и интелектуалне елите. Усташе је, дакле, Броз превео у Србију, а до Блајбурга стигла је тек групица усташа-глуваћа који нису „чули“ сталне Брозове позиве да му се прикључе па да заједно ратују и против „источних Срба“ као што су ратовали и против „западних“.

Нису у Блајбургу Енглези побили никога. Било им много лакше, и неупоредиво јевтиније, да избеглице врате Брозу.

Да би он, више недеља после рата, имао шта да баца у јаме око Кочевскога рога.

Или да коље и заравнава тенковске траншеје око Дравограда.

По истим обрасцима по којима је сатирао српску децу на Сремском фронту или их, почетком августа 1945, бацао у јаме око Фоче.