ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ СА ВРХА ЈЕЗИЧКЕ СТРУКЕ И ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

Најгоре по ћирилицу је то што овакав њен катастрофални положај неће нанети политичку штету никоме у Србији па ни њеном председнику.

У поменутом Печату ових дана је проф. др Мило Ломпар преко министра културе доказао одговорност врховне власти што предлог закона о језику и писму није стигао пред народне посланике ни после две године од његове готовости , иако је помпезно најављивано да ће се њиме драстично побољшати положај ћирилице. И А.В. лично је давао наду српском народу да ће му се њеним враћањем оснажити национално достојанство и самопоуздање.У међувремену је активни учесник у изради предлога новог закона помоћник министра, честити др Драган Хамовић , поднео оставку , али то није учинио и надлежни министар. Све се то догодило у држави на чијој пирамиди власти је А.В. , па је само он и могао утицати да не иде пред посланике оно што је предложило једно министарство.

Можемо посведочити из непосредних контаката са народом да је власт веома успешна у његовом замајавању бригом за ћирилицу, јер после њених великих обећања и никаквог позитивног чињења неупућени народ овако закључује: „Влада се толико труди за ћирилицу, али нешто не иде.“ А заправо, Влада хоће хрватску латиницу уместо српске ћирилице, јер тиме доказује своју наклоњеност западу. Наравно да није згодно ту латиницу назвати хрватском , па је називају српском . За тако нешто власт има „научну“ подлогу САНУ и Матице српске , јер у српском правопису пише да је и латиница српско писмо. Чак је отворено написано да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва !!! Оно је прокламовано у време „братства и јединства“ са Хрватима1954.г. у Покрајинском комитету СК Војводине, а спроведено у организацији Матице српске . Њега су се Хрвати одрекли већ 1967.г. а Срби су наставили у југословенству па ћирилице данас нема ни на улицама Косовске Митровице. Тамо је родољубива српска елита имала скуп под називом Разграничење или реинтеграција , на коме је, у овако судбоносном времену , само проф. др Митра Рељић споменула ћирилицу у смислу да би њоме требало да заблеште улице тамношњих српских насеља, како би се подигли морал и национално самопоуздање српског народа. Она , као и народ у целини, није свесна да у Србији свака власт од комуниста па на овамо спроводи тајни, необјављени, државни , ватиканско – комунистичи српскохрватски програм латиничења Срба. Необорив доказ тога је да САНУ и после три деценије од распада Југославије ствара томове речника српскохрватског књижевног и народног језика уместо српског . Тај речник је започет као српски у време Краљевске академије , па је 1953 преименован у српскохрватски , али не може да поново постане српски. Дакле, у врховној српској националној институцији је глава латиничке змије.

Државна власт је издала ћирилицу и кампањом НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК , али овога пута уз садејство језичке струке , књижевника и академика. Тако на билбордима академик Душан Ковачевић шаље српском народу веома важну поруку : НИЈЕ ЕУРОПА НЕГО ЕВРОПА. Овом кампањом министар за културу доказује проф. Ломпару искрену бригу власти за ћирилицу, што је и смешно и жалосно. Када би она била заиста искрена , наслов кампање би био НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ. А пошто се ћирилица уопште не спомиње , то значи да су власт и „елита“задовољни са оних 1,5 % ћирилице у улици председника Матице српске. Име кампање НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК одговарало би оваквој уставној одредби:

„У Републици Србији у службеној употреби је српски језик.“

Али у српском Уставу пише у члану 10. нешто друго :

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Дакле, српским Уставом је утврђена нераздвојивост српског језика и српског националног писма ћирилице, управо зато да се под српским језиком не би подразумевала и хрватска латиница, што би дало основа за настављање фаворизовања туђег писма. То се догодило, на пример, са Законом о трговини у коме пише да декларације морају бити на српском језику. Зато у српским продавницама готово и нема српске ћирилице.

Још као председник Владе А.В. је у Скупштини Србије изговорио и ово : „Ћирилица је толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“. Било је за очекивати да ће он рећи да ћирилицом треба писати српски језик не зато што је она лепа, него зато што је српска, и што је Уставом обавезно њено коришћење уз српски језик. Када то није рекао, послао је народу поруку да се за време његове владавине неће спроводити уставна норма о језику и писму , него ће се спроводити њој супротстављена правописна норма о два српска писма . И овом приликом скрећемо пажњу на чињеницу да нигде другде у свету не постоји сличан случај да су лингвисти неког народа добровољно увели конкуренцију народном писму , с циљем да оно буде замењено туђим. А како у српском језику ратују српско национално писмо – ћирилица, и туђе окупационо писмо – хрватска латиница , сведочимо случајем из једне београдске гимназије. Професорица српског језика не сме отворено да каже да радови морају бити писани ћирилицом , него само каже да ћирилицу требамо поштовати . Професорица биологије је дала нижу оцену зато што је рад био написан латиницом , а професорица географије унапред захтева да радови морају бити написани „српском латиницом“ !

Хаос влада и на највишем нивоу – у Одбору за стандардизацију српског језика . Његов председник је ове године јавно рекао у Политици да латиница није српско писмо и да не треба да буде у српском језику. Такве изјаве и храбрости није било од доласка комуниста на власт , али је очигледно да он није добио подршку, па на дневни ред Одбора није стављен предлог удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд да се српским правописом врати једноазбучје српском језику, какво је било хиљаду година , све док комунисти нису наметнули језичко заједништво Срба и Хрвата.

Одбор за стандардизацију српског језика не би смео да игнорише уставну одредбу о језику и писму да није схватио политичку намеру државног руководства да направи коначан отклон од православне Русије и ћирилице, па зато ради оно за шта га власт плаћа.

Власт ради супротно од онога за шта се залагао легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић . Искључиво његовом заслугом , а не заслугом српских језичких стручњака , ћирилица је први пут заштићена Уставом 1990.г. Тим поводом он је писао у Политици следеће :

„И у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави , владало њено национално писмо – ћирилица…“

„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

Ако српска младост већ три деценије после распада Југославије учи у српској просвети из српског правописа да Срби имају и своју латиницу, све до 1,5% ћирилице у народном видокругу, а да то није засметало језичкој струци националним институцијама , интелектуалној елити у целини и државној власти, онда је очигледно да је ово друштво програмски опредељено за замењивање српске ћирилице хрватском латиницом , односно за добровољно брисање свог српског идентитета. То је у потпуном складу са прогоном ћирилице у Црној гори и њеној елиминацији у Републици Српској, која је рођена у ћирилици а данас тамо постоје градови у којима нема ни једног ћириличког натписа. Док тамо политичари говоре да су против сарајевског унитаризма , својим деловањем су чинили супротно, па је српско национално писмо замењено унитарном хрватском латиницом.

Треба разумети да председник Матице српске није изнео у јавност онај поразни постотак ћирилице у његовој улици да би се то исправило управо у Правопису Матице српске , и то по општесветском правилу – једно писмо за један језик. Не , хрватска латиница у српској култури мора остати недодирљива светиња из времена братства и јединства са Хрватима па макар се тиме отворено и очигледно крши српски Устав, него треба оптужити државну власт што оштрим законским мерама неће да натера Србе да пишу ћирилицом . Наиме, председник Матице српске је рекао Драгољубу Збиљићу , председнику првооснованог Удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад , да је нама историја дала два писма и има тако да остане. Али захваљујући таквом председнику Матице српске , Одбору за стандардизацију српског језика , и државној власти која све то плаћа народним новцем, хрватска латиница остаде светиња са својих 98,5%

Наивно је и погрешно говорити о потреби побољшања положаја ћирилице, јер је то и недовољно и немогуће. Ако би се њен постотак повећао са 1,5% чак и на читавих 5%, то ће опет само свакодневно сведочити о страховитом српском поразу. Треба говорити само о потреби њене победе, односно – како нас је учио академик Радомир Лукић – да она поново влада као у оно срећно време када је Србија била нормална држава. Предуслов за тако нешто је да српски народ сазна да је његово писмо само ћирилица. И то , пре свега, српским правописом.

Немања Видић / Балканска геополитика