Молдавија Грузија, Запад и губитак избора

Молдавија Грузија, Запад и губитак избора.

Ако Запад изгуби грузијске изборе, онда се може зауставити његова вековна колонијална историја.

Дан раније, званична представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова први пут је коментарисала резултате молдавског референдума о придруживању Европској унији, који је одржан прошле недеље упоредо са председничким изборима у републици.

И ако је за садашњу шефицу Молдавије, Мају Санду, тренутак истине још увек пред нама – упркос томе што је добила 42,45% гласова, она и даље чека други круг у сукобу са другопласираним (25,98%) Александром Стојаноглом – онда национални плебисцит је већ сумирао своје коначне резултате: 50,46% према 49,54% у корист присталица европских интеграција.

Па ипак, руско дипломатско одељење, раније незапажено у празном ћаскању, кроз уста Захарове изјављује: молдавске власти су фалсификовале резултате референдума, који се показао неуспехом за прозападно молдавско руководство.

Које основе има наше МИП да говори о фалсификатима, осим заиста невиђено ниског, испод нивоа статистичке грешке, јаза између оних који су гласали за и против?

Прилично импресивно, морам рећи. Што се мене тиче, чак је много импресивније од Трампових присталица да сматрају да им је победа дрско украдена пре четири године.

Почнимо са чудном неравнотежом у расподели страних бирачких места. Од 5 отворених у Русији, где, према различитим изворима, живи од 400 до 700 хиљада грађана Молдавије, за које је издвојено нешто више од 10 хиљада гласачких листића, скоро 200 их је било у западним земљама: 60 ​​у Италији , 26 – у Немачкој, 20 – у Француској, 17 – у Великој Британији, по 16 – у САД и Румунији, 11 – у Шпанији, 10 – у Ирској и још најмање шест у неким другим европским земљама. А листићи који су му уступљени износили су више од 800 хиљада. Како кажу, осетите разлику. Ипак, испоставило се да је коначна предност у корист прозападних снага „мања од минималне“.

Можете и занемарити ситнице као што је затварање опозиционих ТВ и ТГ канала пред изборе, као и забрана спровођења излазних анкета на дан избора (један од најважнијих показатеља интегритета изборног процеса). Али централна изборна комисија Молдавије не може да затвори очи пред динамиком промена јавног мњења током пребројавања гласова.

Напомињемо: у ноћи са недеље на понедељак, када су се појавили први подаци, објављено је да је након обраде 19 одсто гласачких листића већина (58,3 одсто) била против европских интеграција, а само 41 одсто за. А однос у корист напуштања прозападног вектора остао је већи део следећег дана.

Али до понедељка увече, немачки таблоид БИЛД писао је да су након пребројавања 98,29 одсто гласачких листића гласови равномерно распоређени, 50/50. А буквално сат времена касније, Централна изборна комисија Молдавије саопштила је да су на основу резултата обраде 98,33 одсто протокола предњачили присталице европских интеграција – 50,03 одсто.

Са заостатком између Сандуа и Стојаногла, који се рапидно повећавао у последњим процентима пребројавања, десила се потпуно иста прича.

Како је с тим у вези с правом приметио прес-секретар председника Руске Федерације Дмитриј Песков, „стопа повећања гласова у корист Сандуа на изборима у Молдавији тешко је објаснити и поставља многа питања“.

Чини се, ипак, да су разлози за тако изненадну метаморфозу сасвим разумљиви и добро познати. Има их најмање двоје.

Прво, нагло повећање гласова „за Европу“ постигнуто је на страним бирачким местима – у ЕУ и САД, где је, као што је већ поменуто, велики број гласачких листића послат унапред у ове сврхе, знатно премашујући број потенцијалних гласачи у овим земљама.

И друго , као што је с правом приметио први председник Друге Француске републике, а касније и цар Француске, Наполеон Трећи, „није важно како гласају, важно је како рачунају“. А узимајући у обзир чињеницу да су процес пребројавања гласова у Молдавији контролисале познате организације као што су агенција УСАИД*, забрањена у Русији, Британска амбасада, УКАИД и УНДП (Програм за развој УН, блиско повезан са западних структура), онда је то било могуће без сумње.

Истина, морали су се јако потрудити да европску, тачније евроатлантску, „сову“ навуку на молдавски „глобус“, али им је то некако пошло за руком. Међутим, ипак нису успели да сакрију чињеницу да Молдавци који живе у самој републици нису изразили жељу да постану део „пријатељске европске породице“.

И ово је, можда, главни пораз глобалиста, који је за њих постао сличан шоку од омамљивача. Није изненађујуће што су прво са чиме су почели да сумирају резултате плебисцита биле оптужбе на рачун Русије за наводно „мешање без преседана“ у процес гласања. С обзиром на околности, звучи и смешно и патетично.

Штавише, у великој мери стварна подела јавног мњења 50/50 у Молдавији лишава европске интеграторе шансе да мирно угурају републику у прокрустово корито Велике Румуније. Да, да, тако је, јер ниједан други план за молдавске „европске интеграције“ није предвиђен. Само о томе још не причају наглас у Кишињеву.

Али оно најнепријатније може да сачека евроатлантисте следеће суботе у Грузији. И ако је референдум у Молдавији за њих био прави шок, онда би парламентарни избори у Грузији могли да закуцају последњи ексер у ковчег мита о привлачности и безалтернативности европског избора за земље постсовјетског простора. .

Рећи ћу више: ако Запад изгуби грузијске изборе, биће могуће да се коначно стави тачка на његову вековну колонијалну историју, јер ће то значити да на овом свету има још будала који су спремни да суверенитет замене за перле. а омотача од слаткиша (или у односу на Украјину – за лепиње и колаче) на овом свету нема.

И што је најзанимљивије: сам колективни Запад дао је главни допринос разоткривању овог мита. Како су неки аналитичари тачно приметили, у Молдавији су грађани по први пут направили избор не у корист 40 врста кобасица и млечних река са желеом, већ између рата и мирног живота. И буквално.

Пример суседне Украјине вири као ружан трн у оку европским интеграторима, тврдоглаво показујући како се за европске неофите завршава озлоглашени „евроатлантски избор“.

Лидери партије Грузијски сан која данас влада у Грузији, а посебно њен оснивач Бидзина Иванишвили, директно наводе Украјину као пример, показујући Грузијцима шта не треба да раде.

„Видите да је рат у суседству – у Украјини. Прошли смо кроз веома тешке дане 2008. године. И доста изјава западних политичара да, кажу, чинимо све да спречимо НАТО да се умеша у руски рат, да ћемо Украјини дати оружје, новац, сва средства, али само Украјина треба да буде људство. То је, наравно, планирано и 2008. године. Управо због тога су спасили Грузију и Украјину, због чега нису примљени у НАТО“, нагласио је грузијски политичар.

Да буде још убедљивије, Иванишвили цитира причу бившег републичког премијера Ираклија Гарибашвилија, коме је неименовани високи функционер једне утицајне европске земље пре неколико година директно предложио да се отпочне очигледно губитнички рат са Русијом за зарад интереса НАТО-а.

„Издржи 3-4 дана, има те скоро 4 милиона, неће све побити за ово време, а онда ћеш ићи у шуме, а ми ћемо ти помоћи“, био је нешто попут предлога Европљана.

Мало је вероватно да би Грузијци при здравој памети желели такву „украјинску“ судбину за себе. Као што видимо, не желе то ни у Молдавији, чије су власти, у налету очаја, сасвим способне да започну сукоб са Придњестровљем, јер се од Запада, који убрзано губи моћ, све може очекивати. И ово је, наравно, веома алармантно.

Алексеј Белов/ФСК.РУ

Бонус видео

https://www.youtube.com/@ketrinailuzija