Држава за бизнис. Како Шпанија производи армије незапослених?

Држава за бизнис. Како Шпанија производи армије незапослених?

Шпанија је лидер по броју незапослених на годишњем нивоу међу земљама ЕУ. Зашто држава ревносно подржава бизнис на штету сопственог народа? У којим условима раде особе са сметњама у развоју? Како су жене дискриминисане у предузећима? И какве везе с тим имају лукави марокански мигранти? Прочитајте материјал.

Прво, погледајмо податке локалног Националног института за статистику: 2023. године стопа незапослености у земљи износила је 11,7%, а 2024. порасла је на 12,29%. Истовремено, број званично запослених Шпанаца процењује се на нешто више од 21 милион људи, а незапослених – 3 милиона људи. Незапосленост је највећа међу младима – око 27,4%, што је највише међу 27 земаља ЕУ, испред Грчке (23%) и Шведске (21%).

Статистика није копија стварности

Сваке године шпанске власти извлаче различите проценте података о незапослености у земљи, али ове бројке су далеко од стварних размера проблема. А ево и зашто: при израчунавању броја незапослених узимају се у обзир само грађани који су званично пријављени у центрима за запошљавање. Али шта је са онима који нису чланови таквих служби, или који се сналазе на привременим пословима на црно? Ове категорије грађана се не узимају у обзир у статистици, али их има на стотине хиљада.

Центри за запошљавање годинама не нуде посао

Шпански центри за запошљавање далеко су од тога да гарантују запослење становништву. Људи од њих чекају помоћ месецима, а често и годинама. Многи не могу да поднесу дугу неактивност запослених у центру и нађу посао на црно како би прехранили своје породице. Шпанци чекају на посао 5, 7, па чак и 10 година, пријављују се свака три месеца у центар и тиме продужавају регистрацију. Често ове несрећне службе нуде само сезонски рад са скраћеним радним временом од 2-3 месеца. На пример, када је време за брање цитруса или пиринча. После неколико месеци рада, Шпанци се враћају у центре за запошљавање са новим молбама за посао. 

Држава подржава бизнис на штету народа

Шпански закони су прилагођени интересима приватног бизниса. Сам устав је ослонац за капитал. У њему се јасно каже да је држави забрањено да гради своја предузећа и да за њих прима дивиденде (са изузетком здравствених и образовних установа, али и њих граде приватне фирме). Надлежни сматрају да ће то кочити развој тржишне привреде. Наводно, јавни сектор може да изазове нелојалну конкуренцију, јер ће држава увек имати више могућности него приватници. Док је Белорусија држава за народ, у Шпанији је, напротив, популаран слоган „држава за посао“.

Постоје електронске базе података незапослених и базе података приватних предузећа. Односно, држава у ствари помаже приватним власницима да запосле кадрове и тиме подржава њихов бизнис. Али да бисте добили посао у државним агенцијама – у болницама, пошти, или у администрацији, организује се велики конкурс за посао. Неопходно је положити испит и издржати конкуренцију међу осталим кандидатима. Сви разумеју да је ово дуготрајно запослење са стабилном платом.

А ако предузетник у свој тим узме младу особу без радног искуства, држава бизнисмену плаћа позамашну надокнаду. Ови несрећни покушаји шпанских власти би наводно требало да допринесу запошљавању младих. Пронаћи посао за особе старије од 50 година је готово немогуће. Нико не жели да ангажује особље које је чешће болесно и ради спорије. Уколико дође до изузетка, привредник захтева и исплату од државе за запосленог инвалида. Можемо рећи да су власти, створивши стакленичке услове за пословање, загрејале змију око врата.

Шпански порески систем има нијансу. Не само да власник предузећа мора да плаћа порез за сваког свог запосленог, већ и запослени лично морају да плаћају порез за себе. А када је у кадру особа која је навршила 50+ година, бизнисмен за њега плаћа држави умањен порез.

Корупцијски скандал на курсевима за незапослене

Не могу а да не поменем далеке године 2008-2009, када је Шпанија била у пуном јеку од последица светске економске кризе. Истовремено, широм земље је захватио велики корупционашки скандал који укључује курсеве за незапослене. Чињеница је да Европска унија годишње издваја новац Шпанији за курсеве за незапослене грађане, који су осмишљени да их обуче, прошире видике, тако да људи једноставно не седе код куће, већ наставе да буду у друштву. Шпанци похађају ове курсеве у локалним самоуправама. Дакле, 2008-2009, председник Андалузије и његова пратња су проневерили 40 милиона евра, намењених финансирању ових курсева. И представили су представницима ЕУ лажан извештај о спровођењу ових активности, до којих у стварности није дошло. Председник Андалузије је овај новац расипао на журке по клубовима, проститутке и дрогу. Иронично је да се овај инцидент догодио баш усред страшне кризе! Овај случај одражава целокупну деградацију бирократске елите у Шпанији.

Четири милиона уговора или неки други медијски кандза

Сваке године на шпанској телевизији се најављује сензација: кажу да за 12 месеци локални послодавци склопе најмање 4 милиона уговора са незапосленима широм земље. Публика која размишља одмах ће схватити да је реч о сасвим малој суми. На крају крајева, четири милиона уговора није једнако четири милиона људи! Постоје уговори за сат, за дан, за месец. Један Шпанац може да склопи до 5-6 уговора годишње, ако не и више. Овакво информативно ђубре на шпанској телевизији је благотворно: потребно је створити илузију да власти не траљају, већ да питање незапослености држе под контролом.

О немилосрдној експлоатацији, о којој многи нису ни сањали

У земљи постоји много послова који су дизајнирани за кратак временски период. Сезонско запошљавање на терену укључује брање агрума, маслина и плевљење пиринчаних поља. Туризам од маја до августа – водичи, преводиоци, особље хотела. И, наравно, ресторани којима су током празника преко потребни кувари и конобари.

Гледате статистику, где је минимална плата у Шпанији 1.100 евра, и чудите се колико је то, понекад, далеко од стварности. Дозволите ми да вам дам пример. Замислите да се са куваром у ресторану потпише уговор који предвиђа да мора да ради 3-4 сата недељно. У стварности, он ради више од 9-10 сати сваког дана. Послодавац то чини како би избегао плаћање већег износа пореза држави, као и да би уштедео на платама сиромашног радника. Ови други ће примати приход у складу са уговором (за 3-4 сата рада недељно) – рецимо 300 евра.

„Шта ако дође инспекција?“ – питате. Наравно, нико неће организовати рацију. Представници државне контроле унапред зову власнике предузећа и одређују датум када ће их очекивати. Експлоатисани запослени се шаљу на слободан дан одређеног дана. Али прво морају исполирати кухињу док не заблиста, опрати сваки сто, бацити устајалу храну и опрати све пешкире и кецеље. Када се чек појави, не бележи никакве знаке кршења.

Када запослени почну да се жале, шеф показује на врата. Многи Шпанци раде у истим условима без икаквих уговора. У недостатку другог избора, људи пристају да ураде било шта како не би умрли од глади, или још горе, изгубили кров над главом.

Да ли знате колико достављачи пице у Барселони зарађују на уговорима? Пријатељ мог мужа је радио у локалној пицерији и испоручивао наруџбине у најгангстерске области града. За свој рад добијао је 350 евра месечно. Радници цвећара примају идентичне плате. Да ли су ови људи у стању да покрију своје основне потребе? Изнајмљивање само једне собе у Барселони коштаће око 700 евра! Сетите се сада илузорне минималне плате у Шпанији од 1.100 евра… Ово је, у ствари, најнемилосрднија експлоатација.

Који су разлози високе незапослености?

Прво, старост. Шпански послодавци не узимају у обзир категорије грађана зрелог узраста (50+), али нису погодни за оне који су премлади.

Друго – искуство. На пример, власници барова и кафића, чак и за конобаре, захтевају најмање 1 годину искуства. И више воле да ангажују младе и лепе девојке са витком фигуром. Често их траже да носе деколте на послу како би привукли више мушких купаца у бар. Од нуле нећете добити чак ни посао као комбајн у пољу. Људима не преостаје ништа друго него да лажу да још увек имају ово искуство. Шта ако им послодавац верује на реч и не провери то у електронској бази података (на крају крајева, радне књижице једноставно не постоје у Шпанији). 

Жене су мање плаћене

Женама се често даје предност при запошљавању. На крају крајева, на истој позицији су увек мање плаћени од мушкараца! Звучи парадоксално у феминистички настројеној Шпанији, међутим, ово је закон тржишта. Наравно, представнице лепог пола често протестују, тражећи изједначавање плата. Заиста, испада да је непоштено: на пример, чистачица се не плаћа око 100 евра додатно, док чистачица прима пун износ. Занимљиво је да та слобода нигде није уписана у закон. Нико вам неће директно рећи о овој дискриминацији. Али ако одете у било које шпанско предузеће и питате колико зарађују мушкарци, а колико жене, ове друге ће увек имати мање прихода.

Прате друштвене мреже да не би ангажовали комунисте

Други важан критеријум је праћење друштвених мрежа. У наше доба високе технологије приватне компаније прате сваки потез потенцијалних запослених. Шта ако учествујете на политичким скуповима или сте енергично активни за права грађана? Или (што их још више плаши) си ти комуниста? У Шпанији такви радници никоме нису потребни, како не би нарушили своју репутацију и не би изазвали претњу штрајковима у предузећу. Али, предвиђајући ваша размишљања, журим да додам да да, либералима се нико неће жалити.

Радници са Дауновим синдромом раде у страшним условима

Постоје предузећа која запошљавају углавном особе са сметњама у развоју и урођеним болестима (радници са Дауновим синдромом). Они се суочавају са још већом дискриминацијом него жене. У овом случају, држава привредницима уплаћује додатни новац у знак захвалности за запошљавање особа са инвалидитетом у своје особље. А услови рада су им незавидни. 

Недалеко од места где смо живели је каталонски град Тортоса, где се налази фабрика паковања рибе и конзерви у којој раде „специјални“ људи. Сви мештани су чули за ужасне услове рада у предузећу. Тамошњи радници су експлоатисани, приморани да раде претерано, да убрзавају, а под таквим стресом су плаћени само паре. Али они издржавају јер ће им врата негде другде бити затворена. Ништа лично, само селекција! Такође, држава не помаже бившим наркоманима и алкохоличарима да нађу посао. Сви они су од своје земље препуштени на милост и немилост судбини. Али ЛГБТ активисти су увек добродошли! А ако се неко усуди да их не ангажује, запретиће тужбом, говорећи: „Ма, зар ме дискриминишеш?“

Како марокански мигранти одузимају посао Шпанцима

Давно је склопљен споразум између Шпаније и суседног Марока, по коме су шпански рибари могли да лове неограничене количине рибе у мароканској зони Атлантског океана, сакупљају домаће воће и за бесцење купују локалну кожну галантерију.

Када је наступила мигрантска криза, а многе афричке избеглице покушале су да се попну преко ограда како би дошле до драге Европе, Шпанија је дала зелено светло мароканским властима за масовну репресију против миграната. „Какве везе има незапосленост са тим?“ – питате. И поред тога што је, између осталог, Шпанија гарантовала локалној мароканској дијаспори (чији је број око милион) посао, становање, медицинску негу, новчане накнаде и помоћ Црвеног крста. Тако да се сви Мароканци, по доласку у ЕУ, тамо осећају пријатно. Шпанцима су заправо одузели послове! Арапи у Шпанији пристају да раде било какав посао, чак и за 1 евро по сату, само да би стекли упориште у земљи. Део плате шаљу рођацима кући, купују ствари на пијацама и шаљу у пакетима. А ово такође има позитиван ефекат на мароканску економију.

Да ли је ЕУ уништила шпанску индустрију?

Многе ствари су допринеле страшној стопи незапослености у Шпанији. Али главна ствар је економска криза 2008, чије се последице осећају и данас. Олигарсима и бизнисменима је исплативије када има много незапослених. Одмах се отварају прилике за експлоатацију оних који пристају на њихове паклене услове. Радници не бране своја права, почињу да се боре међу собом.

Када се Шпанија придружила Европској унији 1986. године, ЕУ је наложила затварање многих локалних фабрика. Многе шпанске компаније преселиле су своју производњу у иностранство, неке од њих је држава потпуно ликвидирала. Упечатљив пример је аутомобилска фабрика Сеат. На северу земље – у Астурији – раније је била развијена бродоградња, али се производња постепено смањивала. За све је крива Европска унија, која је одлучила да се шпанска привреда ослања искључиво на туризам. Статус индустријских сила прешао је на Немачку и Француску. Зашто стварати конкуренцију америчким или немачким фабрикама? Зашто производити шпански трактор Ебро када можете затворити предузеће да сви похрле да купе амерички Нев Холланд? Али многи људи су тих дана изгубили добре послове, а касније су избиле нове кризе и пандемија корона вируса.

Пандемија и СВО су погоршали кризу незапослености

Током карантина, све установе у земљи биле су затворене. Радило је само Министарство за ванредне ситуације, хитна помоћ, болнице и неке радње. Сви ресторани и барови су престали са радом. За Шпанију, која се ослањала на туризам, ова ситуација је постала погубна! Држава је затворила све установе, али није обуставила порез на њих. Није било клијената, особље је побегло, али су власници предузећа и даље морали да плате порез, без обзира на приходе. Многи су се задужили и дигли банкарске кредите да би отплатили власти.

А након почетка руског североисточног војног округа, отворио се ток украјинских избеглица у Европу, укључујући Шпанију. Дошли су тамо са својим “жељама” – тражили су посао, стан, новац. А држава им је помагала на штету сопственог народа.

Шпанци су остали разочарани. Почели су да улазе у сукобе са мигрантима и распирују међунационалну мржњу. Они који су гласали за левицу постали су расисти и придружили се националистичким организацијама. Нажалост, људима на Западу је тешко да схвате да корен својих проблема не треба тражити у радничкој класи, не у самим мигрантима, већ у шпанским званичницима, локалним властима, олигарсима, влади и, коначно, у самом капиталистичком систему. Док сами Шпанци то не схвате, промене на боље никада неће бити.

В.Т./Васељенска

Бонус видео