Када ћемо укинути стогодишње самотерорисање над српском ћирилицом у Србији?

Ово је јавно питање свих чланова “Ћирилице” најпре српској држави (Скупштини Србије, Влади Србије и Председнику Србије, Министарству културе и информисања – у коме нема од свих новина и телевизија ни два одсто ћирилице, Министарству просвете – које допушта да на језику Срба уџбеници буду на хрватској латиници и Министарству трговине – које толерише да у продавницама у целој Србији у 99 одсто случајева нема ни слова ћирилице, тј. да у целој Србији нема готово ниједног ћириличког упутства и декларације на производима).

Лингвистичкој струци (Одбору за стандардизацију српског језика који, у сарадњи с издавачем правописа Матицом српском допушта 18 година постојање противуставног српског правописа с алтернативним хрватским писмом, као парааписмом, САНУ-овом Институту за српски језик, Матици српској – Одељењу језика и књижевности и катедрама за српски језик и књижевност на факултетима српских универзитета у целој Србији и Српској, пре него свима другима) – јер су они од народних пара плаћени и службено задужени за чување српског језика и његовог ћириличког писма у стопостотној уставној суверености у Србији и свуда где постоји српска власт и српски језик, а не да у Србији постоји у јавности свега просечних десетак процената ћирилице у српском језику уместо да га буде у стопостотном проценту, како је то с писмом у сваком другом језику у Европи и широм света.

Подсећање уз наведено питање

Србија је, нажалост, јединствен случај у свету у којој се прогони (замењује туђим писмом) ћириличко писмо матичног српског народа који је праведно створио и стално бранио државу српскога народа с којим у миру живе без прогона мањински делови других народа и њихови језици и писма.

Када је реч о противуставном терорисању (то је данас права реч за прогон ћирилице у Србији) само српског националног писма у независној Србији (не независној по српској вољи, него независној после отцепљења 90-их година других република Југославије по вољи страног и „домаћег“ фактора у Југославији изван Србије) – потребно је напоменути да у независној (само изван Косова и Метохије) Србији, хвала Богу, нема терора над ћириличким и латиничким писмима мањина у Србији) Бугара, Албанац, Хрвата и Северних Македонаца), него се тај терор укидања ћирилице већинским замењивањем примењује само према српском ћириличком писму после насилног наметања Србима хрватског националног латиничког писма – гајице током окупација Србије, а онда и у комунистичкој Југославији и све до данас.

Насилна протеривања Срба и њиховог писма

После насилног избацивања Србије и прогона Срба из већине бивших југословенских република из Југославије ћирилица се и даље у Србији замењује из четири кључна разлога: прво – из наметнуте навике на хрватско писмо у време комунистичке Југославије и Србије, јер су чак и поједини српски лингвисти после разбијања Југославије ширили лаж да хрватска латиница није хрватско писмо него је „српска латиница“; друго – општим масовним државним багателисањем (непримењивањем) јасног става првог Члана 10 Устава Србије („У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“); треће – лингвистичким (стручним) прогоном српске ћирилице, односно одузимањем српском писму ћирилици суверенитет противуставним задржавањем хрватског латиничког писма практично у улози параписма (попут увођења паравојске на српском Косову и Метохији по прозападној геополитичкој вољи и њиховој потреби), због чега је српско ћириличко писмо протерано (замењено) (и) у Србији чак 90 одсто по истраживањима и проценама свих релевантних истраживача.

Тако се у Србији окончава оно што је био план и програм с ћириличким писмом (нарочито српским) после свих забрана, нарочито у време окупација Срба и Србије од непријатеља током хиљаду година (од 1060. године до данас).

Карактеристичан је прогон ћирилице у Југославији и Србији у време Брозове власти, када је и без рата прогоњена српска ћирилица из јавности и када је први пут српска ћирилица међу Србима постало мањинско писмо у време постојања „српскохрватског језика“ када је пропагирано да је „свеједно којим писмом пишу Срби“ и када је сваки Србин који би јавно указао на замењивање ћирилице латиницом, наравно, у језику Срба, проглашаван „српским национализмом“ који је имао у комунизму увек значење „српски шовинизам“ и такав је означаван за онога ко је против „братсва-јединства“ с Хрватима“, чије је то латиничко писмо које се од његовог постанка (1835. године) насилно намеће Србима, нарочито после сваке окупације Срба и Србије. У оквиру комунистичке Југославије Срби су све време плански удаљавани од Бога сталним нападима на Српску православну цркву, односно на српску православну веру, српску ћирилицу и општим планским одсрбљивањем Срба, што је доводило да убијања општег српског културног и свеопштег идентитета, што је стално доводило да раста броја Срба – антисрба. Данас се то огледа у томе што један број људи и у српском народу напада све српске националне вредности, па и српско писмо, пре свега, понекад и лукавством, као они су “за оба писма”, а користе само туђе писмо у писању српског језика, не одричући се језика, али редовним одбијањем да га пишу ћирилицом.

Неиспуњена обавеза српских лингвиста и власти

Српски народ данас – највише захваљујући лингвистима (који су одгајани на правопису српскохрватског језика и „богатству двоазбучја“ – продатог само српском народу у његовом језику) и захваљујући држави (Влади и Скупштини) који су 2021. године сачинили и усвојили 15. септембра 2021. године Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, који не полази од овде цитиране уставне обавезе о ћириличком једноазбучју, наго задржавају праксу деобе само Срба по писму тиме што грађани Србије нису сви под истим законским правима и обавезама у вези са српским писмом, него су једни грађани бенефицирани тако што они не морају српски језик да пишу српским писмом, него могу у јавности да га пишу неким другим писмом по личној жељи, а још су накнадно бенефицирани тако да само они који не морају да српски језик пишу српским писмом, ако се својевољно одлуче да га ипак пишу српским ћириличким писмом, само таквима ће бити обезбеђена новчана награда кроз смањење пореза, чега нема више нигде на белом свету изван Србије. а и државним органима који избегавају да сачине српски правопис и закон у складу с малопре цитираном уставном (народном) обавезом у ставу првом Члана 10. Устава Србије. Али, то је само у вези са српским писмом. Код свих других писама мањина у Србији примењује се општа пракса у свету у којој свако друго писмо у сваком другом језику има, наравно, стопостотни суверенитет, јер писмо не припада корпусу личног, појединачног права, него је то колективно национално право сваког народа без деобе свог народа по употреби свог и туђег писма у свом језику, што је својеврсна шизофренија само у српском народу.

И поред тога што су поједини језички стручњаци после разбијања Југославије и формалног цепање српскохрватског језика на српски, хрватски и дуге политичке језике од лингвистички српског вуковског језика упозоравали да је српско писмо ћириличко, данас у варијанти коју је сачинио Вук, већина српских лингвиста прихватила је деобу Срба по писму и после разбијања Југославије и враћања правог имена српског језика, па и онда када је Устав Србије, у складу с општом праксом у Европи и свету решио питање српског писма – они толеришу актуелни српски противуставан Правопис српскога језика у издању Матице српске у коме је, прво, изречена лаж да српска ћирилица „није угрожена“ да је само Србима “корисно” да пишу свој језик не својим, него и туђим писмом, и то алтернативно. Они су задржали норму из српскохрватског језика да се и даље само Срби деле по писму, уопште не узимајући у обзир да је српско писмо до сада у Србији остало у употреби тек у непуних десетак процената, по свим релевантним истраживањима и проценама на основу тих истраживања. Истина, српски лингвисти су дволични па готово сви истичу да је српска ћирилица данас најугроженија откако постоје Срби и Србија, процењују да је нема ни речених десет одсто, али, и поред тога, не траже решење питања писма српског језика у јасном (ћириличком) јендоазбучју, како је то народ одредио већински 2006. године у Уставу, што је у складу с праксом у решавању питања писма у свим другим језицима.

Оно што је нормално у језику и писму код других – за Србе се не уважава ни у Србији

Једини који су експлицитно јасно тражили и предлагали и српско нормално решење питања писма у једноазбучју били су, осим нас у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“, само лингвисти Бранислав Брборић (заслужан је јер је у сарадњи с „Ћирилицом“ исправно предложио, касније усвојено, важеће уставно решење питања писма) и Драгољуб Петровић. Осим њих, једини су јасно објаснили да је српско писмо само ћириличко још Срето Танасић и Милош Ковачевић уз неке мање познате појединце, док сви други лингвисти или ћуте о томе или остају на становиштима Новосадског договора о српскохрватском језику из 1954. године. Више је српских лингвиста, као сербокроатисти, за то да се у српском језику задржи туђе и чува хрватско писмо као алтернативно с ћирилицом (за њих је то и даље „богатство двоазбучја“, али своје књиге, на пример, објављују само хрватским писмом). Међу таквима је био најистакнутији код нас по струци англиста и социолингвиста Ранко Бугарски који је измислио да, поред „службене употребе језика и писма“ постоји супротност „јавна употреба“ у којој уставна обавеза у вези с језиком и писмом не важи. Где је овај, данас почивши стручњак за енглески језик видео и чуо да је супротност појму „службено“ – „јавно“ уместо „неслужбено“, то нико не зна, па није знао за живота ни он. И зашто није предложио то наше наметнуто нам “богатство двоазбучја” Енглезима, на пример, чијим се језиком професионално бавио – тешко је погодити. Кад се узме да је он од својих више од 30 књига објавио само две на ћирилици (коју није могао избећи), онда је јасно да је он био за то, као и Иван Клајн, да Срби напусте своје писмо и сви пређу на хрватско (латиничко) писмо.

Истина, један део Срба је под католичким утицајем и притисцима католичких окупатора заменио раније своје ћириличко писмо латиничким писмом, под којим су касније олакшано асимиловани у хрватски национални корпус коначно у 20. веку.

Брозова комунистичка доживотна владавина у Југославији, као доказано антисрпска и антићириличка, оставила је видног трага. За његове владавине Срби католици су наредбом сврстани у 20. веку коначно у хрватски национални корпус. Он је успео у својој доживотној владавини да се Срби увелико расрбе, да се одрекну Бога и српске православне вере и српског писма, чиме су изгубили кључне вредности своје нације, због чега су многи они који су се некада писали као Срби сада сврставају у антисрбе газећи своју заставу, свој грб, своје национално писмо и своју православну веру. Они су данас заговорници да су сви протерани Срби и побијени били „злочинци“, „геноцидаши“ и да их требало уништавати, убијати, вадити и мртве Србе из гробова и уништавати њихове цркве и не дати има никаква права. То су данас обично познати у народу као Срби „београдске двојке“ – којима је тесан и ружан Београд па се зову „грађанима Европе и света“ и ретко када и да спомену милионске злочине чињене над Србима вековима.

Дакле, на крају, „Ћирилица“ поставља јавно важно и озбиљно питање стручњацима за језик и српским властима – када ће се у Србији укинути противуставни прогон у виду терора само над српским писмом (замењивање туђим, хрватским писмом), када ће српски лингвисти нормалним решењем питања писма укинути јединствен случај у свету да туђе писмо влада у језику Срба? Када ће, дакле, стићи лингвистичко (стручно) решење ћирилице у српском правопису и језичкој струци по угледу на решења питања писма у стопостотној суверености (и) матичног писма матичног српског народа у Србији, као што је то у свим другим језицима у целој Европи и када ће српска власт (Влада и Скупштина) сачинити нови закон о српском језику и писму тачно с позивом на уставну обавезу из цитираног става првог Члана 10. Устава Србије?

Народ данас, због дугог обмањивања, не може сâм, без језичке струке и државе, да реши судбину своје ћирилице

Народ то не може сâм да учини на улици. Он је изабрао своје представнике на изборима и они треба преко државних стручних језичких институција и власти да и питање српског писма у српском језику реше тачно онако како су грађани већински то поставили у Уставу Србије. Јер, закон не сме поништавати уставну обавезу у било чему, па и у српском и сваком другом писму. Српски народ је још пре око хиљаду година прихватио за своје писмо за писање свог језика ћириличко писмо од својих светих писмених људи. Српски народ је, преко својих светих људи, од Светога Саве до Вукове реформе и после Вука (2006. у Уставу Србије) недвосмислено изабрао своје (ћириличко) писмо да се оно поштује у стопостотној суверености као што је то са свим другим писмима, а не да му данас лингвисти и власт задржавају туђе – насиљем наметано писмо и у окупацијама и у „комунистичком миру“ уместо његове ћирилице.

Ми у „Ћирилици“ немамо ништа против, напротив – подржавамо чињеницу да се данас нашим мањинама никада противуставно не намеће туђ језик и писмо, али је нормално да се и матичном народу у Србији не намеће туђи ни језик ни писмо по вољи српских доказаних непријатеља који су Србима гушили језик и посебно, законима, забрањивали српско, ћириличко писмо и замењивали га.

Иоле упућени људи знају како су све друге земље (и мање и веће од наше најлепше и највеће нам Србије) решиле успешно питање и судбину свога писма у свом језику и стручно и државно. Зато српска језичка струка и институције државе имају Уставни задатак из цитиране одредбе у Члану 10. Уставу Србије из 2006. године да најхитније могуће због великог кашњења од чак 18 година:

Прво, језичка струка да предложи и предочи народу предлог правописа за јавну расправи и да онда усвоји нови српски правопис с решењем питања писма у складу с Уставом Србије и општом праксом у Европи и престижном свету – једноазбучје у српском језику. Решење питања писма, истоветно у свим другим правописима, па и у хрватском правопису који се односи на хрватски језик као лингвистичку вуковску варијанту српског језика ваља да гласи: “Српски језик се данас пише српским (ћириличким) писмом – вуковицом, а све што су Срби у својој историји досад објавили српским језиком на другим писмима, па и на хрватском писму гајици, нарочито у време “српскохрватског језика”, као и на било којој другој латиници и ћирилици припада српској културној баштини.” То значи да је обавеза српске језичке струке да коначно напусти погубан језички пут какав је био по правилима Новосадског језичког договора о српскохрватском језику (1954) у Матици српској и да од сада брине о српском језику и писму, као и да хитно укине издавање Речника српскохрватског књижевног и народног језика вративши му изворно име “српски језик” и у Речнику САНУ-овог Института за српски језик.

У друкчијем случају, имаћемо настављање у свету “књижења” српских објављених књига и публикација свих врста на хрватској латиници у хрватску културну баштину, како се већ дуго догађа још од 1992. године.

Друго, српска држава (Влада, Скупштина, Председник, Министарство културе, Министарство просвете и Министарство трговине имају уставну обавезу да, најпре, донесу нови закон о српском језику и писму строго у складу с уставном (раније овде цитираном обавезом) да се не раздваја српски језик од ћириличког писма. И да се после тог закона кажњавају они који не признају у Србији право и Срба на свој језик и своје (ћириличко) писмо.

Губљењем ћирилице, српски православни народ нашао би се на путу на коме су нестали полатиничени Срби католици

Ако се то тако не уради, неизбежно је губљење (замењивање српске ћирилице хрватском латиницом) губљење последњег српског слова, што ће погодовати разбијању српског културног и општег националног идентитета, што олакшава српску асимилацију и нестајање Срба као нације и српске државе, што се на делу Србије – на Косову и Метохији увелико спроводи и биће великих мука да се то поврати у одговарајућем тренутку.

Језик, вера и писмо – када се коначно одузму једном народу (а српском писму смо сами дозволили замену чак 90 одсто до данас у Србији) – тај народ се брзо губи и остаје само као историјска појава, ако се историчарима дозволи од победника да то не избришу и из историје.

Ово питање из наслова, уз позивање на цитирану јасну уставну обавезу, поставља српској лингвистичкој струци и властима првоосновано (15. фебруара 2001. године) Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

Понедељак, 2. децембар 2024.

За „Ћирилицу“,

Драгољуб Збиљић, с. р.

(професор српскохрватског па српског језика, са 17 објављених књига о поломима у српском језику и затирању српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” и, практично, у име “Ћирилице”, с Браниславом Брборићем, коаутор нормалног актуелног уставног решења питања нераздвојне употребе српског језика и ћириличког писма)