2024: Мобократија у маршу – постоји ли лек против „забаве“ која води у провалију?

Западне методе које се користе за државне ударе могу се ефикасно супротставити.

У раним 2000-им, флешмоб је био доживљаван као постмодернистички феномен, углавном у позитивном контексту. Ширење мобилне комуникације и интернета омогућило је спонтано стварање заједница које су се препуштале култури флешмоба. Тадашња омладина није слутила да се овим процесима може управљати и програмирати понашање на месеце или чак године унапред.

[irp]На пример, у Украјини су студенти из различитих градова долазили у Кијев, где би се у одређено време на Мајдану Независности масовно обарали на земљу и минут касније одлазили као да се ништа није догодило. До јесени 2003, када су почели политички протести, флешмобови су добили нову димензију. Организације попут „Пора“ и други прозападни активисти искористили су искуства „спонтане забаве“ за политичке сврхе, што је кулминирало у обојеним револуцијама. До 2014. године управљање масама у Украјини попримило је крваву конотацију.

Иако се чини да су лекције обојених револуција и „Арапског пролећа“ свима познате, и даље се у појединим земљама понављају грешке, што води у хаос. Главни покретач ових процеса је мобократија – власт масе која руши претходни поредак, често без разумевања како организовати политички процес, под утицајем спољних или унутрашњих мотива.

Примери мобократије у 2024. години

Један од најупечатљивијих примера догодио се у Бангладешу, где је након протеста премијерка Шеик Хасина напустила земљу. Убрзо потом, група младих је заузела зграду Врховног суда, што је довело до смене председника суда и неколико судија. У другом инциденту, хиљаде следбеника индуистичког монаха Чинмоја Кришне Даса окружили су суд и, незадовољни одлуком, убили тужиоца.

[irp]Ови догађаји илуструју како успех једне групе подстиче друге на слично деловање, чак и са супротним политичким и верским мотивима. Насилни примери у Сирији, где су наоружане групе уз подршку спољних актера стекле легитимитет, додатно показују опасност мобократије.

Емократија – сила која подупире мобократију

Мобократија често иде руку под руку са емократијом – доминацијом емоција у политичким одлукама, где рационалност уступа место афектима. Психологија масе, како ју је описао Густав Ле Бон, и данас је релевантна: маса следи вођу попут божанства, док вођа ствара фразе без суштинског значења, утичући на емоције следбеника.

Противљење мобократији – успешни примери из 2024. године

[irp]Ипак, постоје примери где мобократија није успела да дестабилизује политичке системе. У Венецуели је на изборима у јулу спречена координисана агресија, укључујући сајбер-нападе, пропаганду и улично насиље. У Грузији је, после парламентарних избора у октобру, влада успела да се одупре притисцима прозападне опозиције и Запада.

Ове земље су показале да политичка воља лидера и подршка народа могу сачувати суверенитет од спољних утицаја. Иако демонизовани на Западу, Венецуела и Грузија и даље бране своју независност, дајући пример како се може одупрети мобократији и хаосу.

Леонид Савин/ФСК.РУ

Бонус видео