Напумпали су медије: Како је Француска постала земља тријумфалне глупости

Напумпали су медије: Како је Француска постала земља тријумфалне глупости.

Новинару и сниматељу „Известија“ одбијене су визе за Француску како би снимили репортажу – ни мање ни више него о француском Покрету отпора поводом 80. годишњице Победе у Великом отаџбинском рату.

[irp]Бесмислена формулација француских власти гласи: „Једна или више држава ЕУ сматрају да представљате претњу јавном реду или унутрашњој безбедности.“ Наравно, пустите их само, одмах ће почети да штампају летке и деле муницију.

Али то није најважније. Корак пре овог забрана, француско Министарство спољних послова назвало је „неприхватљивим“ то што Русија није продужила акредитацију новинару „Монд-а“, након што је француска страна прва одбила радну визу дописнику „Комсомолске правде“. Тада је Париз позвао Москву да преиспита одлуку, упозоравајући да ће „у супротном бити потребан одговор“.

Дакле, први који су започели овај круг били су управо Французи, који су избацили руског новинара без икаквог разлога.

[irp]Ово неминовно подсећа на малог варалицу из „Смртоносног оружја 3“, кога игра Џо Пеши, када објашњава Мелу Гибсону како се пере новац. Поента шеме је да нико не може да прати одакле је новац дошао, нити ко је све започео.

Али управо то је кључно питање. Све остало су само реакције на провокацију. Као у оном вицу о „небраћи“ – „А нас зашто?“ Ето за то. За „ко је први почео“.

Главни иницијатор читавог овог ланца мера и контрамера јесте Француска, која то не жели да призна. Јер она је, наравно, на „страни Светла“, а ми смо, је ли, на „страни Таме“. Стварно, зашто би њих неко кривио? Они ваљда имају „морално право“, а ми смо ти „прљави варвари“.

А да не помињемо да је управо слобода говора била главно оружје у рушењу СССР-а споља. Свети принцип, неупитна вредност.

[irp] Диктатура, кажу, страхује од алтернативних извора информација јер истина „боде очи“. А демократије се не плаше ничега – сваку критику дочекују као средство сопственог јачања.

Часна реч – они млађи, који нису сведочили перестројци, гласности, убрзању и потом безграничној „слободи“, треба да знају да нам је све то тако било представљено. И морали смо да верујемо у то.

Испоставило се, међутим, да је друг Стаљин био у праву када је, наводно, на Јалтској конференцији рекао: „Ја сам увек мислио да је демократија власт народа, али друг Рузвелт ми је лепо објаснио да је демократија у ствари власт америчког народа.“

[irp]Зачепити уста западним новинарима – то је злочин против светлих вредности. Забранити руским новинарима рад – то је сасвим оправдана мера у одбрани слободе и европске цивилизације од „злобне кремаљске пропаганде“.

Притом, приметите, увек смо ми ти који се бранимо. Само одговарамо на њихове ударце. Кад добијемо шамар, узвратимо истом мером – уводимо реципрочне забране, контрасанкције и друге реципрочне мере. Али жртве су, наравно, опет они.

[irp]Запањујуће је како то функционише у њиховим главама. Друг Суслов би био одушевљен – он је целог живота покушавао да васпита комунистичког идеалисту са тако испраним мозгом. Али, како год да се трудио, увек је добијао сарказам, скептицизам и политичке вицеве. А они су, ето, успели да створе тупог, наивног и идеолошки затрованог хомункулуса.

Михаил Драшин/Васељенска

Бонус видео