Грухоњић: Ово више није само студентска ствар, него једна свеопшта побуна

Последње изјаве новинара и универзитетског професора Динка Грухоњића у емисији „Без цензуре“ код Александра Дикића још једном су потврдиле да студентски протести и блокаде у Србији нису спонтана, независна иницијатива младих, већ део ширег политичког сценарија.

Грухоњић је отворено изнео очекивања да ће протести ескалирати у „свеопшту побуну“ и довести до рушења актуелне власти.

„Ово више није само студентска ствар. Ово заправо све више неће бити само студентска ствар него ће бити једна свеопшта побуна.“

Овакве изјаве говоре у прилог чињеници да се студенти злоупотребљавају у политичке сврхе, док се у јавности форсира наратив о аутономној и демократској иницијативи. Грухоњић не крије амбиције, истичући да је његов „хепи енд“ сценарио у коме актуелна власт не само да ће изгубити изборе, већ ће завршити у затвору:

„И у једном и у другом сценарију они ће изгубити власт и ићи у затвор што се није десило после 5. октобра 2000. године. То је мој хепи енд.“

Студентски протести – инструмент у рукама НВО сектора и западних политичара?

Портал Васељенска од самог почетка упозорава да  иза блокада и студентских демонстрација стоје НВО, поједине политичке групације и западни утицај. Наивно је веровати да протестима управљају искључиво студенти. Напротив, све је више доказа да су вође протеста уско повезане са страним фондацијама и да се овде не ради о борби за бољу Србију, већ о покушају политичког преврата.

Још један део Грухоњићевог интервјуа сугерише да се протестима жели ојачати „универзитетска елита“ која би, према њему, требало да има пресудну улогу у формирању будуће власти:

„Да ли ће сада ту студентски пленуми одлучивати о будућим министрима, или ће Универзитет као у овом моменту… Можда сад звучим пристрасно јер долазим са Универзитета, која је једина институција која функционише.“

Овде се јасно види тежња ка концентрацији моћи у рукама академске и НВО елите, што је у директној супротности са саопштењима студената у блокади. Грухоњићеве речи сугеришу да протест није само борба за студентска права, већ и за нову политичку гарнитуру која би произашла из универзитетских кругова, а не из легитимних избора.

Суочени са све већим притисцима јавности, студенти који протестују често наводе да се ограђују од особа попут Грухоњића, али ова ограђивања све више делују као формална и неуверљива. Његова улога у овим дешавањима је сувише јасна да би се могла занемарити, а његови јавни иступи потврђују да је студентски покрет много више од „борбе за бољу Србију“ – он је политички инструмент у рукама оних који већ дуго имају амбиције да поново дођу на власт мимо изборне воље народа.

Софија Марић / Васељенска