НЕСРЕЋНИ БАЛКАН: Срби пред сарајевским бесуђем!

Када је Валентин Инцко, високи представник у БиХ, на самом крају мандата, у јулу 2021. године, наметнуо измјене Кривичног закона и под пријетњом затвора забранио негирање геноцида и величање осуђених за геноцид и друге злочине, било је јасно да ће Сарајево ту полугу притиска покушати да до максимума експлоатише против Републике Српске и српског народа. Међутим, сарајевском правосудном и политичком систему је био потребан један период  да почне користити све могућности које овај деструктивни акт пружа, тако да он до сада није произвео посебно велике посљедице.

Данас, након сахране генерала Ратка Младића, јасно је да се ствари мијењају и да у фронталном нападу бошњачке политике на Србе и Републику Српску такозвани „Инцков закон“ игра кључну улогу. Тако је министар одбране БиХ Зукан Хелез поднио 10 кривичних пријава Тужилаштву против Срба припадника Оружаних снага који су, по његовим наводима, „величали и глорификовали“ Ратка Младића. Он је навео да се разматра и додатних 27 пријава за које се унутар Министарства треба процијенити да ли имају елемената кривице. (овде)

Тужилаштво БиХ је, како јавља Срна, пар дана прије тога примило и „неколико хиљада електронских порука грађана у којима су пријављиване објаве или коментари на друштвеним мрежама и у медијима које су сматране спорним“. (овде) Наравно мисли се на објаве поводом смрти генерала Младића, што показује да оне десетине хиљада уснимљених објава на некаквој ад хок интернет страници  нису потпуно наивна ствар и да се вјероватно много тога данас налази пред Тужилаштвом Босне и Херцеговине. По истом основу, Тужилаштву је пријављен и политички врх Републике Српске.

Правни основ

Свим тим људима, без обзира о коликом броју њих је ријеч, пријети затворска казна утемељена на спорним Инцковим интервенцијама. Да би имали јаснију представу о правном основу за ове оптужбе, навешћемо у цјелости релевантни дио КЗ-а.

Наиме, ради се о члану 145а, ставу шест Кривичног закона БиХ у коме стоји: „Ко додијели признање, награду, споменицу, било какав подсјетник или било какву привилегију или слично особи осуђеној правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или именује јавни објекат као што је улица, трг, парк, мост, институција, установа, општина или град, насеље и насељено мјесто, или слично, или региструје назив по или према особи осуђеној правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или било на који начин велича особу осуђену правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, казниће се казном затвора од најмање три године.”

Дакле, треба добро разумјети да се не ради о симболичним казнама, ради се о затворској казни од минимум три године, и то по члану чије је тумачење очигледно могуће растећи до крајњих граница јер под „било који начин величања ратних злочинаца“, сарајевске судије могу подвести шта год им падне на памет.

Иако се чини немогућим и нереалним да се процесуира неколико хиљада особа, ствари, ипак, нису за потцијенити. Поготово због чињенице (која је медијски пропраћена много мање него што заслужује) да су по овом закону већ изречене двије правоснажне пресуде у којима се прописују затворске казне по три и више година.

Колико је нас чуло за Војина Павловића и Миодрага Малића? Вјероватно врло мало или готово нико. А њихов случај је опомена за оно што може снаћи сваког Србина у БиХ. Павловић је, наиме, на основу наведеног закона, осуђен на три и по године затвора. Та пресуда је другостепена и правоснажна. А по посљедњим информацијама које су доступне јавности, њему је извршење казне помјерено за средину септембра ове године.

Како наводи РСЕ, „Павловић је осуђен, јер је 10. марта 2023. на раскрсници изнад семафора у Братунцу поставио транспарент с ликом Ратка Младића на којем је била исписана порука ‘Срећан рођендан, живи и здрави били’. Проглашен је кривим и да је одобрио и покушао оправдати геноцид у Сребреници на начин да је организовао одржавање скупа у Братунцу 11. јула 2023. за који је израдио плакате на којим је било исписано ’11. јули Дан ослобођења Сребренице. Хвала Војсци Републике Српске’. Плакате је лијепио на подручју општине Братунац, удаљене неколико километара од Сребренице.“ Ето, то је сва кривица за три и по године затвора.

Миодраг Малић је другостепено и без права на жалбу осуђен за још баналнију ствар, јер је на једном опозиционом скупу у Бањалуци носио слику Ратка Младића и Радована Караџића. Његов случај је у правном смислу отишао даље, јер је он „у поступку упућивања на издржавање казне затвора“. (овде)

Опасан преседан

Дакле, двојица наших сународника у Републици Српској, само због поштовања ратних вођа које су сачувале српски народ судбине крајишких Срба, живе у реалној опасности да ће им једног дана покуцати СИПА на врата, ако се сами не јаве на вишегодишње затворске казне које су им прописане.

То је опасан преседан који сутра од сваког Србина у БиХ може направити ловину за сарајевску судократију. А има ли Република Српска капацитета да заштити неколико хиљада људи од ових инквизиторских поступака? Како ће се онда осјећати они који су под пријетњом сарајевског бесуђа данас, након сахране генерала Младића?

Скоро комплетан један народ је под уцјеном. Не случајно. Све то има јасну намјеру да живот за Србе у БиХ учини немогућим, да их демотивише, пригуши и држи у сталном стању несигурности. Како другачије објаснити отказе, директан удар на егзистенцију и пријетњу трогодишњег затвора која лебди над хиљадама људи у Српској? Бошњачко руководство као да је одлучило да ствари доведе на ивицу провалије и ескалира до краја, надајући се да је ово тренутак у коме има довољно потенцијала за емотивну уцјену Запада, од кога очекују одсудну подршку за агресивне планове према РС.

То није једина врста притиска са којом се Српска данас суочава. Поред судске, активиране су и друге полуге утицаја. Након сахране генерала Младића започет је политички удар на саме тековине дејтонског мира, али и званичне односе са Републиком Србијом. Тако поменути министар Хелез у емотивном обраћању на друштвеној мрежи фејсбук наводи: „Отворени фашизам се мора изоловати, поразити. Србија заслужује најоштрије санкције. А што се тиче мањег бх. ентитета, ваљда је међународној заједници јасно сада какво су зло створили. Позивам међународну заједницу да повуче свој потпис са стварања ове геноцидне парадржавне творевине, а ми знамо шта нам је чинити након тога.“

Могло би се казати ништа ново из тог миљеа, али, ипак, никад отвореније и радикалније позивање на укидање Српске није дошло од овако високо позиционираног државног функционера. Ову поруку са јасним елементима пријетње, блиске кривичној одговорности, треба добро разумјети. Да ли занесен идејом неког новог џихада, или ко зна због чега, али Хелез је свакако показао искреност. Онај посао поништавања Срба као политичког народа у БиХ и њиховог потчињавања бошњачкој већини, који није успио Алији, сада покушава да оживи Зукан.

Асистира му и министар спољних послова БиХ, Конаковић, који се на тој функцији понаша као министар Бошњака, предузимајући дипломатске мјере против Србије и српских дипломата. Карикатурални Рамо Исак, даље, даје идеју да се против Србије отвори некакав регионални фронт и тако терцира иницијативама које нас одавно запљускују из Загреба. А све је кулминирало одбијањем да се премијеру Мацуту дозволи прелет преко територије БиХ на прославу Дана српског јединства слободе и националне заставе.

Реална опасност

Удружени судско-политички подухват бошњачког Сарајева није дочекан истом мјером у Србији и Републици Српској. Послате су умирујуће поруке и избјегнута даља ескалација. Међутим међународне активности власти РС у Израелу и Србије у Француској, показују да бошњачка кампања на ширем плану не производи учинак каквом су се надали.

Могло би се казати да је уз бошњачку страну понајвише стао Брисел и Лондон, мада су у Сарајеву и поједине коментаре са те адресе прогласили недовољним. Занимљива је реакција Делегације ЕУ у Босни и Херцеговини, у којој се поред њихове устаљене поруке о сецесионизму, изричито критикује и идеја укидања ентитета, што се може разумјети као директан одговор на Хелезове спорне коментаре (овде).

Сарајевске напоре су подржале регионалне адресе традиционално супротстављене Београду и Србима. Па се, на примјер, у одређеним круговима у Црној Гори повела хајка на све који су указали било какву пошту генералу Младићу. Први на удару је Андрија Мандић, против кога је покренута иницијатива за смјену са мјеста предсједника скупштине. А подгоричке Вијести у међувремену жале што Црна Гора нема закон налик Инцковом. Кажу „да су злочинци у закону, доакало би се величању“ (овде).

Какогод, дипломатска динамика покренута сахраном генерала Младића и даље ће бити активна, но, судећи по првим реакцијама, нема назнаке да ће њено дејство бити претјерано опасно. Али њен значај за српску страну је у једном. Опет се потврдило колико је егзистенцијално важно било еманциповање Републике Српске на међународном плану и колико су њеном одржању допринијеле новоизграђене везе руководства у Бањалуци. Искрене објаве Зукана Хелеза и хистерија Конаковића и осталих, показују да је ресуверенизација  и истрајан рад на изградњи својих дипломатских, безбједносних и других капацитета једини сигуран пут за Бањалуку. А то је Српској, најпосле, гарантовано и Дејтоном.

Међутим, злоупотреба Дејтона је довела до тога да Сaрајево у својим рукама има инструменте за дугорочне притиске не само на институције Српске, него и на појединце. Отуд описана опасност од Инцковог закона остаје као трајан фактор нестабилности и неизвијесности у Републици Српској, за одбрану од кога ће српске власти морати да нађу реално рјешење, поготово ако се ове хиљаде оптужби претворе у отворене поступке Тужилаштва.

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог Факултета политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.