Шта су просветни радници, који су на трагедији профитирали, научили децу осим да се насиљем долази до циља?

Док просветари широм Србије траже исплату пуне плате за фебруар, питање које остаје без одговора јесте – шта су заправо научили децу током ових месеци штрајка и блокада? Да ли су им пренели знање из математике, историје, језика, или су их само научили како се насиљем долази до циља? Јер, оно што су ученици сигурно могли да виде јесте да њихови наставници и професори нису поштовали закон, нису поштовали институције, нису поштовали ни њихову будућност, а сада, упркос томе, траже пуну плату за посао који нису обављали.

Право на образовање је основно право сваког детета, али то право им је одузето оног тренутка када су школе постале места за демонстрације, а учионице празне просторије у којима се, уместо знања, ширила порука да је у реду кршити закон ако имате довољно гласну групу која ће то оправдати. Шта су ђаци из свега овога научили? Да су захтеви јачи од обавеза? Да је закон нешто што се може селективно поштовати? Да су блокаде, виком и претњама, легитимна средства борбе? И ко ће их сутра спречити да исте те методе примене управо против оних који су их томе научили – својих наставника?

Ово није само питање плате, ово је питање поруке која се шаље читавом друштву. Просветари су без икакве одговорности одлучили да трагедију, у којој је страдало 15 људи, искористе као средство за остваривање својих интереса. Уместо да буду пример одговорности, они су показали како се несрећа може претворити у сопствену корист. Колико пута су говорили о етици, о поштовању закона, о одговорности, а онда су први показали како се све то лако може згазити када је у питању лична корист.

Деца нису ни крива ни дужна, али су из овог штрајка изашла са само једном јасном лекцијом – да је насиље оправдано ако имате довољан број људи да га подржи. Да се захтеви не морају постављати кроз рад и труд, већ кроз блокаде и уцене. Да су професори, који су их годинама учили да је знање моћ, први који су показали да је моћ у притиску, у претњи, у ускраћивању образовања. Да ли су свесни да су можда управо сада, својим понашањем, одгајили генерацију која ће им се ускоро супротставити на исти начин? Шта ће радити када их та иста деца не буду поштовала, када им се буду ругала, када им једног дана буду рекли да им не признају ауторитет јер су их сами научили да се поштовање не заслужује радом, већ силом?

И сада, након свега, очекују пуне плате за оно што нису радили. Траже новац за часове које нису одржали, за знање које нису пренели, за обавезе које нису испунили. А ко ће надокнадити деци изгубљено време, ко ће им објаснити лекције које нису научили, ко ће их убедити да школа није место за протесте, већ за образовање? Јер сада, кад су професори показали да је закон нешто што се може заобићи, остаје само да видимо колико ће им требати да схвате да то исто правило важи и за њих саме.

Питање је дана када ће ученици схватити да методе које су видели код својих наставника могу применити и против њих. И шта ћемо онда? Ко ће тада имати морално право да им држи лекције о одговорности, реду и раду?

Милица Томић / Нови Весник