Злоупотреба националних симбола и стара мрежа обојених активиста: Ко заправо стоји иза студентских протеста?

Протести који се већ месецима одржавају у Србији, наводно као борба против корупције и последица пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, у својој суштини нису ништа ново. Иза њих не стоји спонтана побуна омладине, већ добро позната структура људи који су својевремено марширали под жутом паткицом, затим „бранили“ Савамалу, дизали „Један од пет милиона“, потом „Србију против насиља“, а сада, када су изгубили сваку политичку снагу и подршку народа, сакрили су се иза студената.

Иако су званични захтеви ових протеста у великој мери већ испуњени, протести се настављају, што указује на прави циљ организатора – а то није правда, већ рушење власти по сваку цену. Чак и међу студентима који блокирају факултете, већина не може да дефинише који тачно захтеви нису испуњени. Још горе је што велики број њих не зна ни који су захтеви уопште били. Али то очигледно и није поента. Као и увек, кључно је држати масу у покрету, створити утисак незадовољства и одржавати тензију у друштву.

Најзанимљивији је заокрет у визуелној представи протеста. Док су претходне обојене револуције обиловале заставама Европске уније, Војводине и другим сепаратистичким симболима, овог пута је тактика другачија. Организатори су свесни да је народ одавно прозрео њихову агенду и да им старе методе више не пролазе. Зато сада, уместо плавих заставица, вијоре српске тробојке. Национални симболи, које су до јуче исмевали и вређали, сада су постали средство манипулације и покушај стварања наратива да је реч о патриотским протестима.

Али, када се загребе испод површине, јасно је да су први редови протестних колона пуни деце државних службеника, тужилаца, адвоката, генерала – све сами потомци људи који су део дубоке опозиционе структуре. Они нису ту случајно. Њихови очеви и мајке су у истом овом систему градили каријере, а сада покушавају да га искористе за личне интересе.

Поред њих, ту су и они који заиста верују да могу нешто променити, али не схватају да су само корисни идиоти у туђој игри. Већина њих ће изгубити годину на факултету, а неће ни схватити да су били део пројекта који са правдом и борбом против корупције нема никакве везе. Њихови „лидери“ ће се већ некако снаћи – неки ће наставити каријере у невладиним организацијама, други ће се преселити у западне престонице, а трећи ће чекати неку нову прилику за политички ангажман.

Национални симболи не могу се тек тако злоупотребљавати. Народ није глуп и препознаје када се манипулише његовим осећањима. Можда ће овај протест потрајати још неко време, али ће се, као и сви претходни, угасити онда када његови прави организатори схвате да је народ прозрео њихову игру.

До тада, остаје питање – колико ће младих људи изгубити време и енергију верујући у нешто што није њихова борба? И шта ће им остати када схвате да нису били борци за правду, већ пиони у туђој игри?

Софија Марић / Васељенска