Република Српска: Шта је потребно за доношење новог устава

Република Српска: Шта је потребно за доношење новог устава.

Република Српска је званично ставила на сто тему доношења новог републичког устава којим би требало да буду „попеглана“ правила која су настала под притиском високих представника и друге нелогичности, а упућени подвлаче да тај посао тражи опрез и јединство, упозоравајући и на чињеницу која гласи да важећим највишим правним актом заправо није прописан редослијед корака приликом писања новог текста, већ само како је могуће мијењати постојећи.

Први Устав Републике Српске усвојен је 28. фебруара 1992. под именом Устав Српске Републике БиХ и био је темељ правне моћи, сигурности, легалитета и легитимитета Српске, односно оквир којим је дефинисан политички оквир Српске и функционисање њених институција, темељ на којем и данас почива.

Устав је од 1992. до 2011. године мијењан и допуњаван чак 17 пута, са 122 амандмана, што, према ријечима и правника и политичара, недвосмислено указује да је уставноправни систем Републике Српске значајно реформисан, а приближавање броја амандмана броју чланова изворног уставног текста значајно отежава његово тумачење и примјену.

С друге стране, иако мање позната, чињеница је да је, према важећем Уставу, главни град Српске заправо Сарајево те да није брисана одредба која каже да још постоји и смртна казна. Упркос покушајима да то буде преправљено током посљедњих десетак година, до тога није дошло због противљења бошњачких представника у Вијећу народа, које је, такође, наметнуто послије Дејтона и као такво међу првима за брисање.

Пут до нових највиших правила води преко кључних органа власти, одакле је и стигла потврда да је републички врх, погуран и првостепеном пресудом предсједнику Републике због непоштовања одлука Кристијана Шмита из фотеље високог представника, одлучан да Српска добије нови и јачи Устав.

„За“ и „против“

И када су се појавиле прве идеје о новом уставу, готово сва политичка и стручна јавност у Српској била је сагласна да се у тај посао мора ући, али ипак ништа конкретније није, барем не званично, урађено.

Међутим, након посљедње најаве предсједника Републике Милорада Додика да је вријеме да Српска добије нови устав, услиједио је и први састанак на ту тему представника политичких странака у Народној скупштини. Одазвали су се сви из владајуће коалиције, а из опозиције само ПДП, док је СДС става да у узаврелој атмосфери, у вријеме дубоке кризе, не треба отварати питања која захтијевају стабилне друштвене околности, широк консензус и на крају и референдумско изјашњавање грађана. Тему доношења новог устава треба, сматрају, оставити за период када се страсти и тензије смире, додајући да ће пажљиво пратити шта пише у новом тексту и када се његова верзија појави у јавности, дати допринос у парламентарној процедури, ако до ње дође.

Лидер СПС-а Горан Селак, који је присуствовао састанку, нагласио је да је потребно подсјетити да је више од половине чланова Устава Српске промијењено и да је вријеме за нови, пречишћени текст.

„Мора се водити рачуна да Устав Српске буде у складу са Дејтоном и Уставом БиХ. Треба укључити академску заједницу и стручну јавност у расправу која слиједи и тек онда приступити доношењу новог текста. Устав је политичко-правни акт, тако да је потребна политичка воља и да се укључе и правници“ – рекао је Селак за „Глас Српске“.

Да би се дошло до новог устава, потребна је у старту иницијатива која може да дође од предсједника Републике, Владе и 30 народних посланика, па текст нацрта и тако даље.

„Разговараћемо. Неопходно је српско јединство, окупити политичке партије и искористити прилику да сви са сједиштем у Српској разговарамо о томе“ – рекао је Селак наглашавајући да ово није прича од јуче, него да се о њој дискутује уназад неколико година.

Професор уставног права Миле Дмичић наводи да се нови устав може очекивати када буде постојала најшира подршка свих оних који ће „живјети под тим уставом“.

„Као конституционалиста могу послати поруку правничкој науци и струци која мора постати својеврстан вид помоћи и савјести народа, студенти и ђаци морају да се уче да је право вјештина доброг и праведног, а уставописци и законописци још више наглашавати да „правда држи земљу и градове“. То значи да морају постојати и функционисати органи и институције, јединство и саборност, функционисање инструмената и механизама, стабилан и ефикасан правни поредак и ред, што представља услове за спровођење изворних дејтонских рјешења и стварање стабилног опоравка, економског, социјалног и друштвеног развоја“ – поручио је Дмичић за „Глас“.

Правила и тумачења

Бошњачки политичари су, наиме, на прве наводе о томе да Српска намјерава да мијења правила понашања на својој територији, одбацили идеју о томе, а у први план су, с друге стране, испливала различита мишљења о томе на који начин је заправо могуће доносити нови највиши правни акт сваке земље.

Поједини политичари и правници сматрају да одлуку доноси само Народна скупштина, док други тврде да је, као и код промјене, потребно гласање и у Вијећу народа гдје су, иначе, запели и раније усвојени амандмани на Устав који су добили потребну подршку посланика.

Предсједник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић има свој став. Он је након првог састанка са представницима странака изјавио да за нови устав није потребна већина у Вијећу народа Српске.

„Ако се изгласа нови устав, то се чини уставним референдумом или двотрећинском већином, а ако се раде промјене Устава, треба већина у Вијећу народа“ – рекао је Стевандић.

Процедура је, како је рекао, таква да се на првој сједници доноси одлука о промјенама или о новом уставу, одмах слиједи друга на којој се усваја нацрт, потом слиједи јавна расправа, тек послије ње је трећа сједница на којој ће се измијенити или изабрати нови устав.

Појаснио је да је потребна проста већина на првој и на другој сједници, док нови устав усваја двотрећинска већина или 56 посланика, односно 55 по новом тумачењу.

„Колеге сам упознао са тим, дао им све примјерке ранијих устава и рекао да направимо неку нову телефонску консултацију“ – рекао је Стевандић.

Уставом Републике Српске је, наиме, дефинисана само промјена Устава и то члановима од 132 до 137. Приједлог да се приступи промјени Устава могу поднијети предсједник Републике, Влада и најмање 30 посланика Народне скупштине. О приједлогу да се приступи измјенама одлучује републички парламент, а нацрт акта о промјени Устава утврђује Народна скупштина већином гласова од укупног броја посланика.

Устав прописује да нацрт акта о промјени Устава иде на јавну расправу, након које Комисија за уставна питања Скупштине утврђује приједлог акта о промјени Устава. Амандманима је дефинисано да о приједлогу акта о промјени Устава одлучују Народна скупштина и Вијеће народа.

„Промјена Устава је усвојена ако за њу гласа најмање двије трећине од укупног броја народних посланика и већина чланова Вијећа народа из сваког конститутивног народа и Осталих“ – пише у важећем тексту Устава.

Уколико промјена Устава не буде усвојена, приједлог, о истом питању, се не може поновити прије истека три мјесеца од дана када је приједлог одбијен.

„Акт о промјени Устава проглашава Народна скупштина. Устав се може мијењати уставним амандманима. У случају ратног стања или непосредне ратне опасности Народна скупштина може утврдити приједлог промјене Устава и усвојити уставне амандмане на истом засједању, без отварања јавне расправе“ – наведено је у републичком Уставу.

Историјске одлуке

Садашњи Устав је стигао након историјске одлуке о оснивању Скупштине српског народа 24. октобра 1991, а након што су десет дана раније српски посланици прегласани у Скупштини тадашње СР БиХ. Та Скупштина је 9. јануара 1992. године усвојила Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ, а потом једногласно и Устав. Рад на том акту, како је говорио покојни Момчило Крајишник, иначе први предсједник Скупштине, почео је при повратку са конференције у Лисабону, око 15. фебруара, када се видјело да други негирају могућност договора.

Ведрана Кулага Симић/Глас Српске

Бонус видео